Jednostavno nije moguće izdvojiti jednu, pa čak ni dve, problematične izjave ministra za brigu o porodici i demografiju Ratka Dmitrovića u jutarnjem programu TV Prve u sredu 11. avgusta. Dmitrović je uspeo skoro da ispuni mizogini bingo za svega dvadeset minuta nastupa. Ali, krenimo redom.
Povod gostovanja nadležnog ministra je pitanje demografije i problem prirodnog priraštaja u Republici Srbiji. Već ustaljeni narativ kako za demografski pad ne može da se krivi nepovoljna ekonomska situacija, već je kriv „hedonizam“ ministar Ratko je ponovio uz blagu varijaciju na temu. Te tako u Srbiji mladi parovi ne odlučuju da rađaju drugo, treće, četvrto ili peto dete, jer bi radije „dve kuće, kuću sa bazenom, jahtu i putovanja po svetu“. Niti je jasno odakle ovi podaci ministru, niti je jasno o kojim to mladim ljudima priča. Sasvim je moguće da se ministar malo zbunio, pa je krenuo da priča o svojim prijateljima i prijateljicama iz Vlade.
Kao veliki dokaz da materijalna situacija nije prepreka rađanju dece, ponovio je često ponavljan podatak da se u Srbiji najveći broj dece rađa u najsiromašnijim porodicama. Ministar Ratko nije naveo odakle navodi taj podatak, kao ni podatak o kvalitetu života tih porodica, stepenu obrazovanja, zaposlenosti, uslovima života i slično.
Na pitanje voditeljke o tome šta bi trebalo preduzeti, jer, po rečima samog ministra, materijalna pomoć nije dovoljan stimulans, ministar Ratko izjavljuje kako je pokretanje priče o negativnom prirodnom priraštaju već značajan prvi korak. Ali, njemu ne pada na pamet da preuzima zasluge za to. Kao i sve u ovoj državi i to je zasluga samo jednog čoveka – Aleksandra Vučića. Pre njega, značajno će ministar, niko se nije bavio demografijom, pa usput doda, osim demografa. Kao zaključak prvog dela gostovanja navodi kako je pitanje demografije u stvari pitanje promene svesti, a ne pitanje socijale. Dosta ručkova na jahti, neka dete spava na plahti!
Nakon što se malo opustio, ministar za brigu o porodici i demografiju je sebi dozvolio da kaže šta zaista misli o položaju žena u Srbiji. Žene su te koje u srpskim porodicama odlučuju o broju dece. Ministar Ratko navodi čak i statistički podatak – žene odlučuju, ni manje ni više, nego u 90 posto slučajeva. Eh, da nije žena, koliko bi dece bilo u Srbiji! Pokušaj voditeljke da skrene pažnju na činjenicu da odlučivanje nije prepušteno ženama, dok obaveze definitivno jesu, naišao je na šeretski osmeh ministra. Zna on kako stvari zaista stoje.
I nastavlja: „žena je u Srbiji doživela potpunu emancipaciju“. Svestan kako sve može da se odgovori na tu izjavu, ministar Ratko je odlučio da preventivno odgovori na najočigledniju primedbu. Navodi kako bi neko, na tu izjavu, mogao da kaže kako su žene u Srbiji žrtve porodičnog nasilja. Ali ministar Ratko ima spreman odgovor – „ne tuče nju država, nego je tuče ludak neki sa kojim živi“. Problem rešen, što se ministra tiče. Nema država ništa sa tim. To što žene koje žele da prijave nasilje u porodici u institucijama države na svakom koraku nailaze na prepreke, nerazumevanje, i nastavak viktimizacije, za ministra ne postoji. U stvari, možda bi bilo najpoštenije da se i ovde pozvao na Aleksandra Vučića – „tuci koga ti hoćeš u svojoj kući“.
U završnom delu intervjua ministar Ratko se osvrnuo na jedan od (po njemu) ključnih problema sa kojim se žene suočavaju. Problem poslodavaca koji ne žele da zaposle žene u reproduktivnom dobu, ili koji uslovljavaju žene i prisiljavaju ih da se obavežu da u određenom periodu od zasnivanja radnog odnosa neće rađati decu. Na konstataciju voditeljke da je to problem koji država treba da reši sprovođenjem zakona (koji već postoje), ministar Ratko ponavlja kako država u stvari nema ništa sa tim. Ne može država tu ništa da uradi jer „nema zakona koga onaj ko hoće da izigra ne može da izigra“. Čemu onda država, i cela priča o poslodavcima, nije razjašnjeno.
Međutim, ključnu izjavu je ministar Ratko dao pre priče o nemoći države da sprovodi sopstvene zakone. Pa kaže: „Žena je doživela potpunu slobodu, žena ima mogućnost da bude akademik, da bude najbolji matematičar, da bude, ne znam, najbolji ekonomista u državi, da bude u umetnosti na samom vrhu, da se ostvari na svakom planu. Šta mi toj ženi, mi muškarci, mi društvo, mi država, treba još da damo da joj pomognemo, da ona nama kaže da bi donela odluku da rodi treće dete.“ Dakle, ovo društvo, ovu državu čine „mi muškarci“, oni dozvoljavaju ženama da žive u tom njihovom društvu, u toj njihovoj državi (osim kada odluče da žena i ne treba da živi). „Mi muškarci“ ne samo da dozvoljavaju ženama da žive u tom njihovom društvu, u toj njihovoj državi, već im velikodušno dozvoljavaju da zauzimaju pozicije namenjene muškarcima – mogu da budu akademici, matematičari, ekonomisti. Zato se koprcaju kao riba na suvom kada se pomene korišćenje naziva zanimanje u ženskom rodu. Mora da se zna da je to mesto bilo namenjeno i rezervisano za muškarca, pa je on odlučio da dozvoli ženi da se (privremeno) smesti tu. I to je suština koju žene u Srbiji znaju – ovo je država „njih muškaraca“, i na njima je da nam dozvole (ili ne) da u njihovoj državi živimo i radimo.
Na pitanje „šta bi mi muškarci mogli da damo ženama“, odlično su odgovorile Jelena Dimić i Ksenija Radovanović na tviteru – ministar Ratko bi mogao da da svoju ostavku. Za početak.
Peščanik.net, 12.08.2021.
FEMINIZAM