Sve je počelo u Srbiji?

“Događanje naroda”

U vreme kad se ruši Berlinski zid i kad se liderima komunističkih zemalja u Istočnoj Evropi ljulja tle pod nogama, u Srbiji, najvećoj republici Socijalističke federativne republike Jugoslavije, na vlasti se učvršćuje jedan komunista — Slobodan Milošević. Njegov uspon počinje septembra 1987. godine, kad je na jednoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije njegova frakcija odnela prevagu nad do tada vladajućom frakcijom okupljenom oko Ivana Stambolića, tadašnjeg predsednika Srbije.^[1] Osiguravši kontrolu nad partijom — što je u to vreme donosilo i kontrolu nad državnim aparatom i najvažnijim medijima u Srbiji — Milošević je zatim vodi novim putem, određuje joj nove ciljeve i snabdeva je novom retorikom.

Pod njegovim rukovodstvom, komunisti se okreću odbrani interesa srpskog naroda, posebno Srba koji žive van uže teritorije Republike Srbije. Mediji pod njihovom kontrolom počinju da zasipaju javnost dramatičnim izveštajima o navodnim primerima pritisaka, progona i zlostavljanja čije su žrtve Srbi na Kosovu, u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, a vinovnici njihovi susedi Albanci, Hrvati ili Muslimani. To se povezuje sa stradanjem Srba u prošlosti, posebno za vreme Drugog svetskog rata, o kome se ranije — dok je Tito bio živ — navodno ćutalo, da bi se održala idilična slika “bratstva i jedinstva” jugoslovenskih naroda. Sad srpski komunisti na poziv Miloševića otkrivaju i obznanjuju da je ta slika bila lažna i da je ona stvorena guranjem u zaborav prave istine o razmerama “mržnje prema Srbima”, “srpske golgote”, “genocida nad Srbima”, o proterivanju srpskog naroda “sa vekovnih ognjišta”, odnosno sa njihovog “duhovnog i etničkog prostora”, o “zatiranju srpskih korena”, o skrnavljenju i rušenju “srpskih svetinja” i “srpskih grobova”. To su neki od izraza koji daju ton novom diskursu srpskih komunista okupljenih oko Miloševića i medija u njihovoj službi.

U stvari, put kojim je Milošević poveo srpske komuniste i jezik kojim su oni, našavši se na tom putu, progovorili, nisu predstavljali nikakvu novost. U vreme kad je Milošević preuzeo vlast u Srbiji, taj put je već bio trasiran i taj jezik je već bio stvoren. O nekadašnjim i sadašnjim progonima i stradanjima Srba i o dužnosti da se oni zaštite uveliko se govorilo i to s mnogo jezivih detalja i potresnih slika. Ali to su radili protivnici komunističkog režima u Srbiji, među njima i bivši “razočarani” komunisti, iz redova nacionalistički orijentisane inteligencije i sveštenstva SPC. Novo je bilo samo to što se sada na putu odbrane “ugroženog srpstva” i u emfatičkom jeziku te odbrane našao i Milošević sa svojom partijom.^[2] Graditelji tog puta i jezika oduševljeno su ga dočekali. “Teško je bilo prepoznati izvesne učene glave”, piše jedan svedok događaja iz tog vremena, “koje su ranije smelo ulazile u sukob s Titovim režimom, sa kakvom su toplinom prilazile srpskom lideru” (Đukić 1994: 127).

Manevar udesno, kojim se Milošević približio najuticajnijim nacionalistima među srpskim intelektualcima u SANU, Udruženju književnika i SPC, omogućio je ovom komunisti da se učvrsti na vlasti, da postane lider koga priznaju i podržavaju i njegova partija i njeni dojučerašnji protivnici. Miloševiću, osnaženom tom podrškom, nije bilo teško da sa vlasti ukloni preostale protivnike i da nacionalnu homogenizaciju proširi na celokupno srpsko društvo. Glavno sredstvo kojim se on pri tom služi su mitinzi koje njegove pristalice organizuju od sredine 1988. do kraja 1989. godine u najvećim gradovima u Srbiji i Crnoj Gori. Pod pritiskom mase okupljene na mitingu u Novom Sadu 6. oktobra 1988. godine, rukovodstvo Vojvodine, koje se do tada suprotstavlja Miloševićevom planu da značajno redukuje autonomiju Pokrajine, prisiljeno je na ostavku. Na isti način, pomoću serije mitinga, Miloševićeve pristalice izvele su “antibirokratsku revoluciju” i u Crnoj Gori. Prvi takav miting u ovoj republici održan je u Titogradu (Podgorici) 7. i 8. oktobra 1988, a poslednji u istom gradu 10. januara 1989. Dan posle tog poslednjeg mitinga, tadašnji rukovodioci Crne Gore bili su prinuđeni da podnesu ostavke na svoje funkcije.

Ovi politički mitinzi u režimskim medijima najčešće se nazivaju “mitinzi istine” i “mitinzi solidarnosti”, pri čemu se misli na navodno ranije skrivanu istinu o položaju srpskog naroda, posebno Srba na Kosovu, i na solidarnost s tim narodom. Ističe se, takođe, da su to “mitinzi podrške” Miloševićevoj novoj politici i “mitinzi protesta” protiv partijskih i državnih birokrata, protiv takozvanih “autonomaša” i “foteljaša”. Uzeti zajedno, ti mitinzi su u ovim medijima predstavljeni kao “antibirokratska revolucija” ili kao “događanje naroda”, prema izrazu koji je, opisujući ove mitinge, upotrebio književnik Milovan Vitezović. Na mitingu Miloševićevih pristalica u Beogradu 19. novembra 1988. godine on je rekao: “Poštovani narode, naša istorija će ovu godinu zapamtiti kao godinu u kojoj nam se dogodio narod”.

Posebno mesto u istoriji “događanja naroda” i uspona na vlast Slobodana Miloševića imala je proslava 600. godišnjice bitke na Kosovu, istorijskog događaja od najvećeg simboličnog značaja za oblikovanje srpskog nacionalnog identiteta u XIX veku. To je za novog srpskog lidera bila prilika da sebe i svoju politiku poveže s tim važnim datumom srpske istorije, da proslavu jubileja Kosovske bitke pretvori u ritual sopstvenog ustoličenja u ulogu davno očekivanog novog srpskog vođe koji će biti dostojan čuvar zaveštanja koje su, prema legendi, ostavili preci pali u ovoj slavnoj bici. Proslava je održana na samom mestu bitke, pred više od milion ljudi, kojima je Milošević održao kasnije često citirani govor o Srbiji u bitkama i pred bitkama, ne isključujući i one oružane.^[3]

Pored toga što opsežno izveštavaju o ovim mitinzima i buđenju srpskog naroda na njima i prenose radosnu vest da se pojavio čovek koji će stati na put stradanja tog naroda, režimski mediji, pre svega državna televizija i dva najveća dnevna lista — Politika i Večernje novosti — daju doprinos ovoj “antibirokratskoj revoluciji” i tako što stavljaju na raspolaganje svoj prostor svima koji hoće da svedoče o stvarima o kojima se govori i na mitinzima. U julu 1988. godine u Politici počinje da izlazi rubrika “Odjeci i reagovanja”, koju — do marta 1991. godine, kad je rubrika obustavljena — svojim pismima popunjavaju čitaoci ovog lista, među njima i mnogi poznati pisci, umetnici, profesori univerziteta. Tu se u dramatičnom tonu govori o stradanju i patnjama srpskog naroda, o mržnji koju prema njemu ispoljavaju susedi i o nadi s kojom se taj narod okreće novom srpskom vođi. Ova rubrika je medijski pandan “događanju naroda” na mitinzima. Tako je doživljavaju i sami autori tu objavljenih priloga, koji je često opisuju kao mesto na kome je “narod progovorio” (Mimica i Vučetić 2001).

Déjà vu

Kao neprikosnoveni lider Srbije, koji se energično obračunao sa komunističkom birokratijom i tako za sebe pridobio partiju, inteligenciju, medije i narod, Milošević je mogao mnogo lakše od svojih pandana u Istočnoj Evropi da primi vesti o padu Berlinskog zida i druge nagoveštaje o kraju istočnoevropskog komunizma. Mediji u službi njegovog režima opširno su izveštavali o događajima u NDR-u i s njima povezanim zbivanjima u drugim zemljama istočnog bloka, s neskrivenim simpatijama prema “pobunjenom narodu”. Nasuprot tome, u ovim medijima vrlo negativno se komentarisalo oklevanje rumunskog predsednika Čaušeskua da svoje građane upozna sa zbivanjima u Berlinu i sa krizom istočnoevropskog komunizma. Tako su najvažniji dnevni listovi u Srbiji na istaknutom mestu 12. novembra 1989. godine objavili komentar agencije Tanjug pod naslovom “U Bukureštu ni reči o Berlinskom zidu”.

Zar narod u Berlinu ne radi ono što je narod u Srbiji, predvođen Miloševićem, već uradio: pobunio se protiv nesposobnog rukovodstva, pokazao jedinstvo i snagu naroda, naterao birokrate da se povuku, podstakao demokratske reforme, progovorio o pravdi i slobodi? Čitaoci Politike, koji su se preko ovog lista obaveštavali o događajima u NDR-u, mogli su da kažu da je to za njih nešto déjà vu. Tu je pisalo (u izveštajima i komentarima objavljenim između 6. i 25. novembra) da se na ulicama Berlina čuju “snažni zahtevi za reformama u NDR”, da Istočni Nemci žele da se “oproste od centralizovanog administrativnog socijalizma”, da je reč o “porazu zatvorenog socijalizma”. Parole na transparentima u Berlinu, koje su navedene u ovim novinama, bile su slične onima koje su se mogle videti na mitinzima Miloševićevih pristalica u Srbiji: “Ulica je tribina naroda, kad su druge tribine zatvorene”, “Rukovodeću ulogu sad ima narod”, “Nećemo zaokrete, hoćemo reforme”, “Mi smo narod”.

Sve je bilo predstavljeno tako da se stvori utisak da izlazak pobunjenog naroda na ulice Berlina i pad Zida predstavljaju nemačku verziju “događanja naroda” u Srbiji. Sve je bilo opisano tako da vodi zaključku da su promene na Istoku u stvari započeli Srbi. I autori pisama u Politikinoj rubrici “Odjeci i reagovanja” taj očekivani, taj poželjni zaključak nepogrešno izvlače. “Nakon ovih mitinga održanih u vremenu avgust 1988 — januar 1989. godine u Beogradu, Novom Sadu, Nikšiću, Titogradu i nizu drugih mesta Srbije, Crne Gore i Vojvodine”, kaže jedan od njih, “počelo je 1989. godine masovno previranje i u zemljama real-socijalizma”. Autor jednog drugog pisma značaj “događanja naroda” za Evropu i socijalizam upoređuje sa značajem raskida Jugoslavije sa SSSR-om 1948. godine: “Novi Sad i Titograd bili su, treba imati u vidu, presedan od krajnjeg značaja za Evropu i čitav socijalistički svet: i za Berlin, Lajpcig, Budimpeštu, Peking. Ako je 1948. godine Jugoslavija bila prva zemlja koja se suprotstavila staljinističkoj dominaciji, Novi Sad i Titograd su prvi gradovi u kojima je narod prvi put u istoriji bez prolivanja krvi zbacio političko rukovodstvo koje u svojoj svesti sa staljinizmom još nije raskrstilo”.

Zar Istočni Nemci ne traže ono za šta su se Srbi već izborili i za šta se i dalje bore da bi osvojeno učvrstili i proširili? To su mogli da zaključe čitaoci Politike koji su u broju ovog lista od 13. novembra 1989. godine pročitali članak o događajima u NDR pod naslovom “Neka narod bira koga hoće”, a sutradan, u broju od 14. novembra, članak Kandidati po volji naroda”. Ovaj drugi članak nije govorio o tome kakve rukovodioce želi narod u Nemačkoj nego o tome kakve će na predsedničkim izborima koji se u to vreme održavaju u Srbiji birati srpski narod, to jest narod koji se za pravo da ima tako dobre kandidate već izborio. Kad su izbori u Srbiji završeni — i kad se pokazalo da je narod od četiri njegovom srcu bliska kandidata (jer je svu četvoricu predložila Partija!) za predsednika Srbije izabrao onog najbližeg, Slobodana Miloševića — čitalac Politike mogao ja na prvoj strani ovog lista od 16. novembra 1989. godine da nađe dva glavna naslova. Jedan je bio “I Prag otvara granice”, a drugi “99 odsto za Miloševića”. Ovi naslovi su u stvari sugerisali zaključak da je u oba slučaja u krajnjoj liniji reč o istoj stvari: o pobedi naroda.

Nemci ruše Zid, a Slovenci ga dižu!

Međutim, ovu navodnu srodnost “događanja naroda” u Srbiji i pada Berlinskog zida neki u Jugoslaviji nisu želeli da primete. U tome je prednjačilo rukovodstvo Slovenije, s kojim je Milošević u to vreme bio u otvorenom sukobu. Sukob je kulminirao kad su se vlasti u Ljubljani solidarisale s rudarima albanske nacionalnosti u rudniku Trepča na Kosovu. Ovi rudari su februara 1989. stupili u štrajk zbog smenjivanja kosovskih lidera, Azema Vlasija i Kaćuše Jašari, i zbog najavljene revizije ustavnog položaja Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, kojom će njena autonomija biti de facto ukinuta.

Propagandni rat između Srbije i Slovenije rasplamsao se još više posle odluke slovenačkih vlasti da ne dozvole održavanje “mitinga istine” u Ljubljani, koji je za 1. decembar 1989. godine planiralo Miloševiću privrženo Udruženje Srba sa Kosova, da bi, kako su govorili, “bratski slovenački narod” upoznali sa patnjama kojima su Srbi izloženi u ovoj pokrajini. Vođe tog “bratskog naroda” ocenile su da je organizovanje mitinga kosovskih Srba u Ljubljani imalo za cilj da se na nelegalan, rušilački i necivilizovan način izazove politička kriza u Sloveniji Na to je Srbija odgovorila proglasom kojim se srpski privrednici pozivaju da bojkotuju slovenačku robu, pa su tako, pored propagandnog rata, Srbija i Slovenija krajem 1989. godine započele i ekonomski rat.^[4]

Odbijanje Slovenije da dozvoli Srbima sa Kosova da održe miting u Ljubljani, tumačilo se u srpskim medijima kao dokaz da slovenačko rukovodstvo ne razume demokratski i progresivni karakter “događanja naroda” i da nije spremno da se s narodom, čiju pobunu na Istoku deklarativno prihvata, suoči i kod svoje kuće. Ako su mitinzi Srba za slovenačke rukovodioce nelegalni i necivilizovani, piše autor jednog pisma u rubrici “Odjeci i reagovanja”, “zašto se kao necivilizovani ne proglašavaju i mitinzi naroda Praga, Berlina, Sofije i Budimpešte? Jer svima je jasno da bez tog svenarodnog, ‘uličnog’ revolta nikada ne bi pale staljinističke birokratije u tim državama”. Drugi saradnik ove rubrike zamera slovenačkom rukovodstvu što — umesto da pozdravi “događanje naroda” u Srbiji i Crnoj Gori kao početak pobune naroda na Istoku, koja je dovela do pada Berlinskog zida — ono zatvara granice za Srbe i podiže zid između svoje republike i Srbije. “Danas kad širom sveta padaju granične barijere i betonski zidovi”, piše on, “godinama čuvani olovom i čelikom, svedoci smo uspostavljanja novih granica Slovenije, tamo gde smo to najmanje očekivali”.

Nekoliko autora ovih pisama primećuju da se na ovaj način Slovenija pridružila Rumuniji i, kako se izrazio jedan od njih, postala “nova oaza staljinizma”. Za pravo im je dao i N. Dmitrović, politički komentator lista Politika ekspres, u članku “Rumunizacija Slovenije” (objavljenom 22. novembra 1989): “Nekako u isto vreme kada je stigla vest o rušenju Berlinskog zida”, piše on, “te monstruozne tvorevine jednog vremena isključivosti, netrpeljivosti, razdvajanja i stradanja, ovim prostorima zloslutno su odjeknule vesti o podizanju ‘zida’ na granicama Slovenije i Rumunije. Rumunija se za vreme održavanja 14. kongresa partije tim ‘zidom’ štiti od prodora svetskih demokratskih tokova, a toliko izvikana slovenačka demokratija bi na svojim granicama da podigne ‘zid’ i da njime zaustavi istinu koju kosovski Srbi i Crnogorci žele da saopšte narodu Slovenije.”

I ne samo što vlast u Ljubljani, u strahu od političkih promena, zatvara granice i podiže zid prema Srbiji, sličan upravo srušenom Berlinskom zidu, nego ona — zajedno sa svojim istomišljenicima u Hrvatskoj — šalje na Zapad laž o srpskoj “antibirokratskoj revoluciji”. To je, po mišljenju jednog saradnika rubrike “Odjeci i reagovanja” (Maks Erenrajh), jedini razlog što “Evropa ne pozdravlja mitinge u Novom Sadu kao što pozdravlja mitinge na Istoku”, jer “vesti o Srbiji i njenim pokrajinama ne stižu u Bon, Pariz i London direktno već preko relejnih stanica, onih u Zagrebu i Ljubljani”.

Pluralizam pluralizma

Dolazak Miloševića na vlast, njegovo približavanje nacionalističkoj kulturnoj eliti i “događanje naroda”, u režimskim medijima bili su tumačeni kao dolazak demokratije u Srbiju. To se zvalo “demokratskim preobražajem”, “demokratskom prekretnicom” Srbije ili stupanjem Srbije na “demokratski put”. Pri tom se termin “demokratija” koristio tako da nije uvek bilo jasno na koje odlike političkog života se on odnosi. O demokratiji se govorilo uopšteno, kao o “izazovu i imperativu našeg vremena” ili o poštovanju “volje naroda” ili “stupanju naroda na političku pozornicu”. Ostavljala se mogućnost da demokratija bude svojstvena različitim političkim uređenjima i ideologijama. Stavljalo se do znanja da Srbija demokratski imperativ prihvata i da se u njoj volja naroda poštuje, a da za postizanje najviših demokratskih standarda nije bilo neophodno da se uvede višestranački politički sistem. Tačno je, govorilo se, da demokratija traži da se čuju različiti glasovi, da u državi ima političkog pluralizma, ali to se može postići i kad postoji samo jedna politička stranka, pod uslovom da je ona otvorena za sve opcije i da se trudi da se izraze i harmonično usklade raznoliki interesi naroda. A takva, sasvim demokratska, postala je navodno partija srpskih komunista od kada je na njeno čelo došao Milošević.

Ona je pošla putem “nestranačke demokratije”, koja, za razliku od demokratije sa više stranaka, navodno ima podršku u srpskom narodu. O tome je na 19. vanrednoj konferenciji Saveza komunista Vojvodine, održanoj u Novom Sadu 21. novembra 1989. godine, govorio Nedeljko Šipovac, predsednik Pokrajinskog komiteta, koga je na to mesto dovelo “događanje naroda” u Novom Sadu oktobra 1988. godine. Rekao je da “višepartijski sistem nema široku podršku u Vojvodini, a posebno ne u radničkoj klasi”. “U ovom trenutku”, dodao je Šipovac, “politički pluralizam shvatamo kao moguću i neizbežnu opciju u borbi protiv eliminisanja birokratsko-etatističkog i svakog drugog formalnog i neformalnog monopola u društvu, odnosno kao bitnu funkciju razvoja nestranačke demokratije” (Politika, 21. novembar 1989). Najviše se za takvu demokratiju, odnosno za “jednopartijski pluralizam”, zalagao filozof Mihailo Marković, jedan od ideologa srpskih komunista u vreme Miloševića. On je u leto 1989. godine izneo mišljenje da je “politička situacija u Srbiji takva da većina ozbiljnih ljudi ne želi da se angažuje u drugim partijama” (Perović, 153). Kad su stigle vesti o rušenju Berlinskog zida, on je izneo mišljenje da taj događaj ne nagoveštava kraj socijalizma, nego neophodnost njegove obnove, one koja je dve godine pre toga započela u Srbiji. “U pitanju je, dakle” — piše Marković u članku “Smisao zbivanja u Istočnoj Evropi”, objavljenom u beogradskom nedeljniku NIN 17. novembra 1989. godine — “reforma i strukturalna korekcija a ne raspad postojećeg sistema”. A to znači da će, po njegovom mišljenju, socijalizam na istoku Evrope preživeti krizu i biti čak njome ojačan, jer će sada, pod pritiskom nezadovoljnog naroda, doći nove vođe koje će u socijalistički poredak svojih zemalja uneti reforme, odnosno “uključiti ustanove koje su već davno doživele afirmaciju na Zapadu: tržište, pravnu državu, razdvajanje vlasti, građanska prava, politički pluralizam”. Drugim rečima, po mišljenju ovog filozofa, socijalizam na Istoku biće okrepljen reformama sličnim onima koje je Milošević već izveo u Srbiji.

Odnos Miloševićevog režima, njegovih ideologa i njemu podređenih medija prema političkom pluralizmu i demokratiji ostaje nepromenjen i kad je, na 11. kongresu Saveza komunista Srbije, održanom 15. decembra 1989. godine, usvojen stav da “SK Srbije nema ni razloga ni želje da administrativno spreči stvaranje političkih partija”. To je bila iznuđena politička odluka, doneta pod pritiskom zahteva za liberalizacijom političkog života u Jugoslaviji, koji su opet bili motivisani i događajima u Istočnoj Evropi.^[5] Srpski komunisti neće sprečiti, ali neće ni pozdraviti osnivanje novih političkih partija. Jer oni i dalje misle da one Srbiji nisu neophodne, ali neće na silu da ih onemoguće; uvereni su da demokratiju i politički pluralizam mogu stvoriti sami, bez pomoći drugih stranaka.

O tome svedoči i jedan članak Dragana Barjaktarevića, urednika dvonedeljnika Duga, posvećen 11. kongresu Saveza komunista. Njegov autor hvali odluku srpskih komunista da priznaju politički pluralizam. “Posle višedecenijske tiranije partijskog monizma u Jugoslaviji”, piše on, “i ukalupljivanja svega što postoji u stereotipe jednoumlja, koji su zakonito doveli do posvemašnjeg habanja i banalizacije komunističke ideje, srpska ‘avangarda radničke klase’ je na svom Jedanaestom kongresu, prihvatajući život takav kakav jeste, priznala politički pluralizam”. Međutim, naslov Barjaktarevićevog članka, koji glasi “Pluralizam političkog pluralizma”, nagoveštava da su demokratija i pluralizam nešto relativno i na razne načine ostvarljivo, a podnaslov članka “Sve je podbacilo, samo su stranke rodile” sugeriše ideju da pluralizam koji se sastoji u postojanju raznih političkih stranaka Srbima deluje kao nešto neozbiljno i smešno. Oni navodno znaju da demokratiju ne čine stranke, njihove rasprave i njihove svađe, nego sam narod, da ona ne počinje osnivanjem političkih stranaka nego izlaskom naroda na ulice. “Zapravo”, zaključuje Barjaktarević, “raskid sa monizmom nastao je onog časa kada je na političku scenu Srbije u nezapamćenim masovnim razmerama stupio narod” i kada je izišla na videlo “sva politička i kulturna polifonost srpskog naroda, koja nam je tradicijski imanentna”.

Kult naroda

Dakle, da bi bila demokratska zemlja, Srbiji nisu potrebne stranke, nego politika koja će omogućiti da se slobodno ispolji tradicionalna i takoreći urođena demokratičnost srpskog naroda. Ona je u komunizmu, sve dok se nije pojavio Milošević, bila potiskivana, pa su Srbi živeli u nedemokratskom poretku koji im je bio nametnut kao njima potpuno strano iskustvo. Kako se (u Dugi od 10. novembra 1989) izrazio književnik Brana Crnčević, jedan od onih koji su se istakli u “događanju naroda”, “nedemokratija je u Srbiju prošvercovana”. Zato će ona, po mišljenju ovog književnika, kad se potpuno oslobodi “švercera” nedemokratske politike — a to je, predvođena Miloševićem, upravo počela da radi — brzo stići druge istočnoevropske zemlje koje su krenule putem demokratije: “Kad mi kažu da su Poljska i Mađarska u poimanju demokratije izmakle Srbiji, kažem ono u šta verujem: Srbija će ih stići”. Srbija će u kretanju prema demokratiji stići (a, zašto da ne, i prestići) druge bivše komunističke zemlje koje tamo hitaju tako što će se vratiti sebi, demokratskim vrednostima na koje je narod u Srbiji navodno odavno navikao, koje su mu “tradicijski imanentne”. Najavljujući izbore za predsednika Srbije, na kojima su građani prvi put mogli da biraju predsednika između četiri kandidata Komunističke partije, dok se ranije glasalo samo za jednog, komentator Politike Slobodan Lazarević piše (u broju ovog lista od 9. novembra 1989) da će to biti “još jedna pobeda naroda u Srbiji”, koji će imati priliku da još jedanput odredi svoju sudbinu onako kako je navikao, to jest “slobodno i neposredno”, kako dolikuje “našoj demokratskoj tradiciji kojoj se danas vraćamo, jer ju je život potvrdio, obogatio i učinio nezaobilaznom”. Da li to znači da će se Srbija vratiti svojoj parlamentarnoj tradiciji, da će se vratiti diskusiji, raspravi, dijalogu? Ni slučajno. To je sam Milošević, u jednom govoru jula 1988. godine, nedvosmisleno rekao: “Na dnevnom redu nije diskusija, na dnevnom redu je istorija” (Milošević, 244). Diskusija i istorija se ovde isključuju, jer Milošević nesumnjivo polazi od toga da uvođenje parlamentarne rasprave, dijaloga, stvaranje institucija koje bi obezbedile artikulisanje različitih društvenih i političkih interesa i rad na promociji demokratske političke kulture ne bi predstavljali poteze od istorijskog značaja za Srbiju, one koji su “na dnevnom redu”. Štaviše, tako shvaćena demokratija samo bi usporila, ako ne i sprečila da se ostvari jedini cilj koji za Miloševića i nacionalističku elitu, čije ideje u to vreme Milošević sledi, može imati istorijski značaj, a to je rešavanje takozvanog srpskog nacionalnog pitanja.

Zato su mediji u službi Miloševićeve politike neprestano hvalili demokratsku komponentu te politike, a pri tom skoro isključivo govorili o inscenacijama narodne podrške Miloševiću na mitinzima, a i sami se predstavljali kao tribine koje omogućavaju da se ta podrška i tu iskaže i svetu pokaže. Stvarano je uverenje da ono što narod misli i želi tačnije i potpunije može da izrazi vođa koji poznaje “narodnu dušu” nego namnožene i međusobno posvađane političke stranke. Tako je jedna saradnica rubrike “Odjeci i reagovanja”, napisala da je Milošević “čovek plemenitog lika, bistrog uma i velikog srca, pravo oličenje naše narodne duše”, a druga da je on “izrazio dušu i mišljenje naroda, stao uz narod i deli njegovu sudbinu” (Mimica i Vučetić 2008). Ipak, u medijima je prednost data jednom drugom načinu ispoljavanja narodne volje, onom gde se vođa ne javlja u ulozi prenosnika i kazivača narodne volje, nego u ulozi neke vrste prometejskog heroja, koji ne govori sam u ime naroda, nego narodu daje dar govora i slobodu da je iskoristi. Milošević je doneo “demokratske promene”, pa je narod mogao da se “dogodi”, da “progovori”, pa i da počne da “piše”, na primer, da svojom rukom napiše ustav države u kojoj živi, o čemu su svedočile neke parole na mitinzima: “Novi ustav pisaće narod”, “Oj, Srbijo, ne brini se više, znaće narod ustav da ispiše”. (Mimica i Vučetić 2008).

Milošević je za sebe zadržao skromnu ulogu izvršioca narodne volje, onog koji sluša i čita šta to oslobođeni srpski narod poručuje i trudi se da njegovu volju sprovede u delo. To znači da se stratezi Miloševićeve “politike simbola”, po svemu sudeći, sledeći njegove instrukcije, nisu trudili da iskoriste jednu tekovinu simboličkog poretka Titove Jugoslavije, koju je činila predstava o velikom vođi, koji otelovljuje snagu, misao i volju naroda, i da od Miloševića naprave supstituciju Tita. Umesto da obnove “kult ličnosti”, koji je osamdesetih godina i u većini drugih komunističkih zemalja bio napušten, oni su se dali na elaboraciju jednog novog političkog kulta, koji bi mogao da se nazove “kult naroda”.^[6] Ali to nije kult naroda u nekom demokratskom značenju te reči, nego kult etnički definisanog naroda, odnosno kult srpskog naroda.

Taj kult je bio formiran tokom nekoliko prvih godina Miloševićevog režima, postepenim preoblikovanjem — na mitinzima, u političkim govorima i u medijima — lika “radnog naroda”, koji je bio važna figura u simboličkom poretku “samoupravne” Jugoslavije, u lik srpskog naroda.^[7] Na sličan način, “bratstvo i jedinstvo”, jedna od ključnih “svetinja” političke religije Titove Jugoslavije, kojom se isticala važnost sloge i ljubavi među jugoslovenskim narodima, postepeno je dobila novo, uže značenje, da bi na kraju značila samo slogu među Srbima, to jest bratstvo i jedinstvo srpskog naroda. Politički skupovi srpskog naroda, televizijske serije i filmovi s temama iz srpske istorije, folklorne i druge pesme o stradanjima, podvizima, svetinjama i velikanima srpskog naroda stvarali su utisak da od dolaska Miloševića na vlast u Srbiji traje jedna ogromna sekularna misa, jedna religijsko-politička permanentna revolucija, i da su sve molitve na toj misi upućene istom božanstvu, obogotvorenom Srpskom Narodu. Njegovo ime se tu zaziva s istom učestalošću i s istim zanosom s kojima se u crkvama pominje božje ime.

Demokratija ili nacionalizam?

U ovoj “demokratiji”, koja umesto izgradnje demokratskog društva nudi uspostavljanje kulta naroda, protivnici Miloševićevog režima u Srbiji rano su prepoznali nacionalističku i populističku demagogiju. Sociolog Aljoša Mimica je došao do zaključka da se taj režim može opisati kao savremeni izdanak onog tipa vladavine koji je Tokvil nazvao “demokratskim despotizmom”, to jest “nastranim spojem najapsolutnije vlasti s ponekim oblikom najpotpunije demokratije” (Mimica 1992). Njegov kolega Nebojša Popov, oslanjajući se na italijanskog politikologa Đovanija Sartorija (Giovanni Sartori), pokazao je da su Miloševićeva pozivanja na “glas naroda” i “narodnu volju”, kao i “događanje naroda” na mitinzima njegovih pristalica u Srbiji i Crnoj Gori 1988. i 1989. godine bili daleko od demokratije i da su u stvari služili njenom ugrožavanju i razaranju (Popov 1993: 5). Moju pažnju u to vreme privuklo je korišćenje folklornih žanrova (narodna epska pesma, na primer) i junaka narodne književnosti da bi se dala folklorna forma političkim porukama koje navodno narod šalje na mitinzima podrške Miloševićevoj politici i tako sugerisala ideja da i sadržina tih poruka dolazi iz srca naroda (Čolović 2005: 23-38). Prve analize prirode Miloševićeve “antibirokratske revolucije”, u trenutku kad se ona još odvija, takoreći in vivo (Mimica 1992; Popov 1993), vodile su zaključku da Srbija posle komunizma neće krenuti putem demokratije, bez obzira što se ovi “revolucionari” u nju zaklinju, i čak sebe predstavljaju kao začetnike demokratskih promena na istoku Evrope. Primećeno je da Srbija predvođena Miloševićem izvodi svojevrsnu nacionalističku tranziciju, koja će je ne samo udaljiti od zemalja koje se u to vreme opredeljuju za demokratsku tranziciju i za saradnju, a kasnije i integraciju sa evropskim Zapadom, nego još i gurnuti u sukobe i ratove koji će i nju i druge bivše jugoslovenske republike opustošiti, a u nekima od njih izazvati stanje kolapsa iz kojeg se dvadeset godina kasnije još oporavljaju, mada i dalje nije izvesno da će taj oporavak zaista uspeti.

Treba reći, na kraju, da u vreme pada Berlinskog zida, nije samo Srbija bila u iskušenju da posle komunizma, umesto prema demokratiji, krene u nacionalizam. To iskušenje zapretilo je i drugim bivšim jugoslovenskim republikama, i one mu takođe nisu odolele. Štaviše, nacionalizam se pokazao kao privlačan izbor i za druge bivše komunističke zemlje na Istoku Evrope, i one su bile suočene sa alternativom nacionalizam ili demokratija, i u izvesnoj meri se s njim i danas suočavaju.^[8] I nemačkoj politici i nemačkoj javnosti u to vreme nametalo se pitanje kako preduprediti mogućne nepoželjne posledice raspada komunizma i pripajanja bivše NDR Saveznoj republici Nemačkoj. I tu je postojala ozbiljna opasnost da nemačko društvo, poneto euforijom posle ujedinjenja, krene unazad, putem obnavljanja nacionalizma, ako ne i nacizma.

U raspravi u Bundestagu 16. novembra 1989. godine, predsednik SPD-a Vili Brant, govorio je o strahu nekih Nemaca da će s Berlinskim zidom pasti i prepreka za nov prodor nemačkog nacionalizma. Rekao je da mu se ne sviđa termin “ponovno ujedinjenje”, jer “to sugeriše da bi sve moglo da bude kao nekad”. I kad je ujedinjenje Nemačke opisivao kao “srastanje” ponovo sastavljenih delova jedne celine — što je, kako je primetio Helmut Dubil, autor knjige o raspravama o nacionalsocijalizmu u Bundestagu, organicistička metafora koja se od Branta ne bi očekivala — celina na koju je on pri tom mislio nije bila Nemačka nego Evropa, odnosno, on je govorio o “srastanju dva dela Evrope”. I kod drugih poslanika Bundestaga koji su učestvovali u raspravi o ujedinjenju dve nemačke države, bila je primetna želja da se to odvija u skladu s “evopskim vrednostima”. Socijaldemokrata Osfar Lafonten tražio je na jednoj sednici održanoj krajem leta 1990. godine da se u Nemačkoj odbaci etničko shvatanje nacije i da ta država ubuduće bude određena kao “zajednica državljana koji prihvataju iste ciljeve ustava”. To bi bio, kaže Dubil, “raskid sa onom tradicijom ustavnog prava koja je bila jedna duhovno-istorijska pretpostavka genocida za koji Nemci snose odgovornost. Jer ekskluzivnoj definiciji nacionalne pripadnosti, koja je bila ucrtana u tu tradiciju, nacionalsocijalisti su morali da dodaju samo etnobiološki predznak pa da krenu u ostvarivanje stravičnog programa izopštavanja nepripadnika vrste” (Dubiel 2002: 199).

Dok se, u vreme pada Berlinskog zida i nestanka komunizma, u Bundestagu postavljalo pitanje “u kom duhu i u ime kojih tradicija treba ujediniti nemačke države”, u Srbiji i u drugim jugoslovenskim republikama nije bilo dileme o tome treba li, i u ime kojih vrednosti, razbiti zajedničku komunističku državu i na njenom tlu stvoriti nove nezavisne države. Političkim elitama se činilo da tu izbora nema, da je samo jedan put mogućan, put stvaranja etnonacionalnih država, tako da svaki narod ima “svoju” državu — koja će za neke od njih biti ostvarenje “hiljadugodišnjeg sna”, dok će za druge ona predstavljati obnavljanje nekadašnje državne nezavisnosti koja je navodno bila žrtvovana da bi se stvorila “neprirodna” tvorevina po imenu Jugoslavija. Istovremeno, ideolozi i tvorci ovih novih etnonacija nisu videli nikakav problem da nacionalističku mobilizaciju svojih građana predstave kao demokratski proces emancipacije u skladu sa evropskim političkim standardima. Međutim, ratovi koje su projektovale i vodile političke elite bivših jugoslovenskih naroda 1991 — 1999. godine pokazali su koliko su njima bile bliske demokratske i evropske vrednosti. U tome je prednjačila elita koja se u Srbiji okupila oko Miloševića. Ona je najviše zaslužna što se srpskom narodu, koji se tih godina “dogodio” i “progovorio” da bi pozdravio Miloševića, posle deset godina, u proleće 1999. godine, dogodilo bombardovanje, poslednja epizoda politike jednog režima koji je tobože hteo da na Istoku Evrope prednjači u otvaranju prema demokratiji i Evropi. Danas, dvadeset godina posle pada Berlinskog zida, Srbija čeka, kao jedna od poslednjih u redu, da joj Evropa da znak da može da proba da joj se približi, a možda čak — ali to izgleda danas izgleda kao stvar daleke budućnosti — eventualno priključi.

Literatura

Čolović, Ivan (2007), Bordel ratnika. Folklor, politika i rat, 4. izdanje, Biblioteka XX vek.
Đukić, Slavoljub (1994), Između slave i anateme, Beograd: Filip Višnjić.
Dubiel, Helmut (2002), Niko nije oslobođen istorije. Nacionalsocijalistička vlast u debatama Bundestaga. S nemačkog prevela Aleksandra Bajazetov-Vučen, Beograd.
Milošević, Slobodan (1989), Godine raspleta, Beograd.
Mimica, Aljoša (1992), “Demokratski despotizam”, Republika, 630. jun 1992, Beograd.
Mimica, Aljoša i Radina Vučetić (2008), ‘Vreme kada je narod govorio”, “Odjeci i reagovanja” u Politici, 1988—1991, 2. izdanje, Beograd: Institut za sociološka istraživanja, Filozofski fakultet.
Perović, Latinka (2002), “Beg od modernizacije”, u: Nebojša Popov (ur.), Srpska strana rata, tom I, 2. izdanje, Beograd: Samizdat B 92.
Pešić, Vesna (2002): “Rat za nacionalne države”, u: Nebojša Popov (ur.), Srpska strana rata, tom I, 2. izdanje, Beograd: Samizdat B 92.
Popov, Nebojša (1993): “Srpski populizam, od marginalne do dominantne pojave”, Vreme, specijalno izdanje, 24. maj 1993, Beograd.
Stojanović, Dubravka (2002) : “Traumatični krug srpske opozicije”, u: Nebojša Popov (ur.), Srpska strana rata, tom I , 2. izdanje, Beograd: Sambizdat B 92.
Verdery, Katherine (1996), What Was Socialism, and What Comes Next?, Princeton: Princeton University Press.

Iz zbornika radova Zid je mrtav, živeli zidovi! – Pad Berlinskog zida i raspad Jugoslavije, izdanje Biblioteke XX vek, urednik Ivan Čolović.

Peščanik.net, 25.10.2009.