Sve onako sitno kaluđerski

Beogradski nedeljnik Vreme – 15. 04. 2004. – posvećuje pune dve stranice besedi srpskog kaluđera Atanasija Jevtića – bivšeg vladike zahumsko-hercegovačkog – koja uistinu raspamećuje čoveka koji čita. Bože jedini, čega sve tu nema. Pod šatorom slovi kaluđer o dosovskoj vlasti koja je zlo “gde se šljam okupio”, pominje neke Sonje i Nataše – bez saradnika Republike Mirka Đorđevića nije se moglo – i druge ljude koji sa svojim “nastranostima” izazivaju zgražavanje građana jer su valjda homoseksualci koje treba i tući. Igra kaluđer svoju čudnu političku igru i tvrdi da je R. Karadžić “čistih ruku”, ali sve to neka mu bude, kao i ono njegovo otpisivanje punih dvesta godina srpske kulture od Dositeja do danas, i to neka mu bude, to je verovatno neka njegova “nauka”. Pominje ovaj čudni kaluđer i o. Justina Popovića koji je “fino mirisao”. Imao je, kaže, “onaj fini znoj” koji se i danas oseća u ćeliji. I to nije čudno – svi koji su poznavali o. Justina sećaju ga se kao veoma uljudnog čoveka i dobrog sagovornika. Raspaljen svojom igrom političkom, u stilu sitno kaluđerski, Atanasije govori o “evroslinavcima”, ali ni to nije mnogo novo niti se na to vredi osvrtati – ovom kaluđeru odavno niko ništa ne može niti što sme da mu kaže, on je čovek koji pravi neke spiskove narodnih neprijatelja, a to nije zgodno. On mirno priča kako muslimani smrde gde sednu – “Oni smrde, a ne soba”.

Razigrao se kaluđer i zaboravio toliko da je izneo neke nečuvene stvari koje niko živ do sada kazao nije. Grmi kaluđer protiv Evrope i kaže “vraćamo ulaznicu za tu Evropu kako je govorio Dostojevski”. U sabranim delima F. M. Dostojevskog – u izdanju Ruske akademije nauka 1979. – u punih trideset tomova, uz stotine stranica naučnih komentara, ni reči nema o nečem sličnom – ta “vraćena ulaznica” koju pominje jedan junak u romanu velikog pisca odnosi se na nešto drugo. Ni aluzije u njoj nema o Evropi i to zna svako ko je pročitao nešto iz dela slavnog pisca. Kaluđer to kaže i ni da trepne ni da pocrveni – njemu se sve može, on će biti profesor BU i njega slušaju stotine mladih ljudi. On ozbiljno misli da su Srbi stoka jedna i da u Srbiji pismenog čoveka nema, ali ni tu se ništa ne može jer svi ćute kao preplašeni i omađijani. Igra kaluđer svoju političku igru sve onako sitno kaluđerski, primitivno i ostrašćeno, i ne zna da se osvrne u gnevu. Do te mere ne zna da ono što sledi deluje još fatalnije i niko živ ne zna da je toga ikada bilo u osmovekovnoj istoriji naše Crkve a i da zna koja mu vajda – ovaj kaluđer je agresivan koliko i čudan.

Tvrdio je on da postoji svetac sv. Vid i nikom ništa, sve enciklopedije pravoslavne mačku o rep, svu nauku – on to javno tvrdi i niko mu ništa ne kaže. “Mi imamo”, kaže u Valjevu ovaj kaluđer, “pećinu apostola Pavla i crkvu iz 280. godine” i bolji smo od Evrope koja je oličenje zla svakojakoga. Postoji najmanje desetak svetski poznatih monografija o sv. apostolu Pavlu, u kojima je izučen svaki detalj sa puta njegovog, sva mesta kuda je prošao noseći istinu Hristovu narodima i ni u jednoj ni reči o tome da kod nas postoji tako nešto. Punih četrdeset godina je francuski akademik Alain Decaux radio svoju monografiju o apostolu Pavlu – Perrin-Desclée de Brouvier Paris 2003. – i svoje je delo pod naslovom Nedonošče božje – tako je apostol sebe nazivao – objavio nedavno. Da bi sve proverio prošao je stopama apostola Pavla koje pešice koje automobilom i proverio sva mesta gde je veliki apostol bio i za koja se može čak pretpostaviti da je mogao pomisliti da i njih poseti i da tamo utvrdi Crkvu.

Nijedne reči nema u delu nesrećnog francuskog akademika o tome da je na teritoriji naše zemlje bilo mesta koje je apostol pohodio. Nikom ništa. Sluša mladež “srbska” pod šatorom u Valjevu i šta će – ko sme da šiči na sveca. Ako mu neko najblaže prigovori – slede psovke i nepristojnosti kakve nisu zapamćene u našoj Crkvi od kada je među nama Srbima ima. Deluje neverovatno ali tako je – došla su neka čudna vremena i igraju se čudne igre političke sitno kaluđerski. No, bez obzira na ovog nerazumnog čoveka, sve to oko naše Crkve u društvu treba i dalje ozbiljno proučavati – i zbog Crkve i zbog društva. Kažu da je na Kosovu prosuzila ikona, i koliko god Crkva bila oprezna prema sličnim pojavama, šta se sve čini – i kakve sve besmislice kaluđer iznosi – čovek bi se začudio ako i nebesa nad tim ne zaplaču. O tempora! O mores!

Republika, maj 2004.

Peščanik.net, 27.05.2004.