Sveti Fanurije, pomagaj!

Sveti Fanurije ima svoj praznik 23. ili 27. avgusta, i po svojim ingerencijama odgovara događajima koji se upravo odvijaju pred našim očima: on je svetac kojem se grčki pravoslavni vernici obraćaju kad nešto izgube, pa zahvaljujući njegovom odgovoru na molitve to ponovo nađu. Reč je o izgubljenim/zaboravljenim stvarima, odnosima, vraćanju ljubavi ili prijateljstva, sećanju, duhovnoj ravnoteži – ukratko svemu što se može izgubiti. Kako je mogućno da Sveti Fanurije nije mnogo poznatiji i uticajniji svetac? Uglavnom zato što je prilično pozno zapravo – izmišljen. Kad su negde u 14. veku na ostrvu Rodos našli ostatke neke stare crkve, u ruševinama je bilo nekoliko ikona, ali je samo jedna izgledala kao da je juče naslikana. Pozvan je najviše rangiran pop na ostrvu, izvesni Nilos, i on je „prepoznao“ Fanurija. Da je reč o izmišljenom svecu pokazuje upravo ime, u vezi sa glagolom fanerono i pridevom faneros – otkrivam, objašnjavam, jasan, otkriven. Na ikoni je prikazano toliko načina mučenja sa smrtnim ishodom – pravi udžbenik torture – da i to pokazuje neko sasvim izmišljeno mučeništvo. Fanurije je inače mlad i lep, sa krstom u jednoj i upaljenom svećom u drugoj ruci. Kada se dakle nađe ono što se tražilo, ispeče se slatki kolač (fanuropita – ulje, brašno, šećer, sok od pomorandže, soda bikarbona, grožđice, orasi), pa se pola da sirotinji, a pola crkvi. Dok se kolač deli, izgovaraju se molitve svetoj majci, koja nije Marija – zapravo i nema imena. Reč je o Fanurijevoj majci, koja je izgleda bila prostitutka, ali je Fanurije vrlo osetljiv i zahteva njeno poštovanje: majka se ne sme zaboraviti.

Istorija Fanurijevog kulta je ponavljanje priča o njegovim ingerencijama: neki popovi hteli su da prošire njegov kult na Krit, ali dopali su turskog ropstva. Molili su se Fanuriju da se ponovo nađu zajedno i na slobodi, pa je on njihove gospodare i njih sa njima poslao u isto vreme na Rodos. Bilo je još nešto zapleta oko oslobađanja i nalaženja, ali su se sva trojica konačno ponovo našla, i to sa ikonom. U svakom slučaju, Fanurije je uspeo da postane vrlo popularan svetac. Pa zašto ga ne bismo malo pozajmili?

Razlozi za Fanurijevu pomoć sasvim su očigledni: gubi se i nestaje gotovo sve, od normalnosti države i društva, novca, šuma, institucija, jezika, pameti, vode pa sve do miliona životinja – u plamenu, krađi, prevari, ludilu, nebrizi… Diktator je potpuno izgubljen, njegov planirani pobednički pohod postao je morbidna groteska, u kojoj pod poklonjenim belim kapama poklič „Aco, svrbi me!“ služi još samo tome da se uguši neko nezgodno pitanje, a njih je uprkos tome sve više i više. Sem besnih, među publikom je i sve više onih koji se stide diktatora, kao što se to videlo kod vatrogasaca. Izgubljeno je sve, mamurni Brnabić pred kamerama objavljuje kako će diktatora da izaberu za predsednika vlade, a onda će promeniti Ustav i ponovo ga izabrati za predsednika! Koji isti se sad uporno poredi sa Titom; sa kraljem Aleksandrom je baš nezgodno, zbog atentata.

Samo bi Fanurije mogao da pronađe i vrati nešto nade, otkrivajući ostatke onoga što još nije otkriveno od zlodela diktature, kako lokalno i regionalno, tako i internacionalno. Isto tako bi mogao da pronađe i vrati povezivanje, solidarnost i opšti ho-ruk kojima se skida diktatura. Skidanje portugalske diktature, karanfilska revolucija svakako je estetski najprihvatljivija… U priči o Fanuriju ključan je deo o majci lošeg ugleda: to bi moglo biti sjajno otkriće, otvaranje odgovornosti za prošlost, priznanje zločina i izlazak iz krvave magle laži u kojoj diktatura već duže vremena priprema ratove u regionu.

Fanurije je trenutno jako zaposlen u Grčkoj. No ako ga zamolimo snažno, bukvalno, nemalo i domaćinski, možda mu se molba učini toliko izazovnom da se odazove.

Peščanik.net, 25.08.2026.