- Peščanik - https://pescanik.net -

Svinjarska je tuga pregolema

Fotografije čitalaca, Miodrag Ćakić

Tema možda nije atraktivna, ali je zdravo paradigmatična, što bi rekle Lale. Radi se, kao što naslov ukazuje, o štrajku proizvođača svinja. U stvari, nekog većeg protesta nije ni bilo, seljaci su samo parkirali traktore pored puta i zapretili blokadom i iz Vlade je odmah stiglo obećanje da će njihovi zahtevi – doduše ne svi, ali najvažniji da – biti ispunjeni.

O čemu se radi? U najkraćem, poljoprivrednici protestuju zbog niske cene svog proizvoda. Robe, tj. svinja se nagomilalo pa im je cena pala sa oko 200 na 120 dinara po kilogramu „žive vage“ što se kaže.

O čemu je reč, ukratko i ugrubo, ako je tako ovu „problematiku“ uopšte moguće prikazati. Najpre, tri ključne činjenice. Prvo, naši proizvođači su dvostruko skuplji od evropskih, a drugo, i kad bi hteli u Evropsku uniju ne mogu da izvoze, jer ne ispunjavaju tamošnje zdravstvene standarde (problem je svinjska kuga). I treće – zato je svinjarstvo zaštićeno visokim uvoznim dažbinama. Našima je svanulo prošle godine, kad je Rusija (prvo zbog afričke svinjske kuge, a onda zbog trgovinskog rata) zabranila uvoz svinjetine iz Evropske unije.

Izvoz svinjetine, iako duplo skuplje od evropske, iz Srbije u Rusiju, skočio je za gotovo 20 puta, na 7-8 miliona dolara mesečno. To je, međutim, izazvalo nestašicu i, posledično, rast cena u Srbiji zbog čega je dozvoljen uvoz. I tako – mi smo izvozili svinjsko meso za dva evra po kilogramu, a uvozili za evro po kilogramu. Kombinacija snova: i vuk sit i koze na broju.

Ali, sve što je lepo ima kraj pa tako i ova idila. Rusi su naime, pronašli meso po nižoj ceni (ili su njih pronašli jeftiniji proizvođači iz Argentine i Brazila, svejedno) i bratska ljubav je presahla. Ljubav za ljubav, a sir za pare. Izvoz je stao, tj. pao.

I, šta će kud će, seljaci su posegnuli za već oprobanom metodom – traktore na drum i starim zahtevom: državo pomagaj. To jest – kupuj. Otkupljuj trenutne tržišne viškove. Nešto razmišljam, iz ličnog interesa, što ne bi država otkupljivala i svu „remitendu“, tj. štampane a neprodate primerke novina. Kakva je razlika? I informacije su hrana, a i u samoj proizvodnji ima neočekivanih sličnosti.

U jednom su, međutim, seljaci u pravu. Oni rade pod težim uslovima nego njihovi konkurenti u Danskoj, Nemačkoj, Poljskoj… Delom i zato što je u Evropskoj uniji dozvoljeno korišćenje genetski modifikovane sojine sačme za stočnu ishranu. U Srbiji su, međutim, pod uticajem (kvazi?) ekoloških organizacija, a zapravo par monopolista u proizvodnji soje, zabranjeni i proizvodnja i uvoz GMO soje. Neki su pokušali da soju sade na crno, ali to naravno nije moglo da bude rešenje. Možda se neko još seća slavodobitnih televizijskih izveštaja o otkrivenim poljima „srpskog opijuma“. Možda cena hrane nije glavni uzrok nekonkurentnosti naših seljaka, ali nije ni zanemarljiv.

Da rezimiramo. Proizvodnja svinjskog mesa u Srbiji je otprilike duplo skuplja nego u Evropskoj uniji. Zato se proizvođači, kad ponuda znatno premaši tražnju, bune i traže od države da zabrani uvoz i otkupi njihovu proizvodnju. Država je do sada te zahteve po pravilu ispunjavala. Umesto da agrarnom politikom stvara uslove za normalno funkcionisanje tržišta, ona je „interventnim merama“ tržišne signale uglavnom dezavuisala.

Sada se, međutim, pojavljuju i neki novi činioci. Kao jedan od važnih poteza u agrarnoj politici Vučićeve vlade, naime, predstavlja se dolazak nemačkog „kralja mesa“, Klemensa Tenisa. Da bi ga privukla Vlada mu je čak pride dala (u dugoročan zakup) i 15.000 hekatara. Nemam ništa protiv da stranci dolaze u Srbiju, imam protiv toga da budu privilegovani, kao što ni domaći proizvođači ne treba da budu privilegovani u odnosu na strane. Drugo pitanje je kakve će efekte to imati po domaću proizvodnju. Povećanje ponude, naime, izazvaće još veći pad cena. Hoće li se tada i Tenis priključliti domaćim štrajkačima i tražiti da država otkupi njegove proizvode? Odnosno, šta će tada biti sa domaćim proizvođačima koji se sada bune zbog niske cene? Hoće li oni ugasiti svoju proizvodnju?

Možda neko misli da će Tenis svoju proizvodnju usmeriti u izvoz. To bi bilo i logično i dobro. Nažalost neće. Jer, kao što rekosmo, Srbija još ne ispunjava standarde koje Evropska unija traži za izvoz svinjskog mesa. I neće ih ispunjavati, tvrde stručnjaci, bar još pet godina. A dotle?

Peščanik.net, 16.03.2015.

The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)