Tamni vilajet

Transparentnost Srbija je pretposlednjeg dana januara objavila da je naša zemlja u velikom međunarodnom istraživanju „Indeks otvorenosti budžeta“ za 2016. godinu zauzela 62. mesto. Listom je obuhvaćeno 115 zemalja, što znači da se nalazimo u donjoj polovini tabele. Još je, međutim, nepovoljniji podatak da je Srbija pogoršala svoj plasman, i to za čitavih 15 mesta, pošto je 2015. bila 47. među 102 zemlje.

To je zgodan povod da se podsetimo jednog zanimljivog izlaganja Vladimira Vučkovića, člana Fiskalnog saveta, na savetovanju ekonomista krajem decembra prošle godine, koje je u opštoj prednovogodišnjoj halabuci ostalo prilično nezapaženo. Uz pohvale, ne kurtoazne nego sasvim zaslužene razume se, rezultata ostvarenih na planu konsolidacije javnih finansija i naročito smanjenja fiskalnog deficita – Vučković je detaljno razložio budžet i izložio mane samog procesa njegovog donošenja, sadržaja i kontrole izvršenja planiranih (para)državnih prihoda i rashoda. Evo, dakle, šta kaže Vučković.

Najpre, najvažnija dokumenta se javnosti predstavljaju, a zatim u Skupštini usvajaju sa (velikim) zakašnjenjem. Recimo, predlog zakona o budžetu Vlada treba da dostavi Narodnoj skupštini početkom novembra, ali ona to čini tek u decembru. Još je veće zakašnjenje sa ključnim srednjoročnim planskim dokumentom – nacrtom Fiskalne strategije. Trebalo bi da on Fiskalnom savetu bude poslat u aprilu, a dostavlja mu se tek u decembru.

Drugo, još uvek ne postoji centralni registar institucija i zaposlenih u javnom sektoru. Veliki broj agencija i institucija, koje po svojoj prirodi pripadaju centralnom nivou vlasti, nije obuhvaćen budžetom (Republička agencija za stanovanje, Agencija za akreditaciju zdravstvenih ustanova, Agencija za bezbednost saobraćaja, Agencija za energetiku, Komisija za hartije od vrednosti, RATEL, REM). Takođe, još uvek nije završen i u budžetski proces uključen spisak zaposlenih. Sećate li se koliko se Kori Udovički mučila da to napravi. Otkad je ona otišla – a na njeno mesto došla, treba li podsećati, aktuelna premijerka Ana Brnabić – sa tim poslom se potpuno stalo.

Treće, neki bitni rashodi i dalje su netransparentni. Recimo, javnosti se prikazuju samo ukupni rashodi za tzv. aktivirane garancije (20-30 milijardi dinara), ali i dalje ne postoje podaci o preduzećima čije obaveze otplaćuje budžet, niti o iznosima koji se troše po pojedinačnim preduzećima. Takođe, daju se samo ukupni rashodi za subvencije investitorima (koje iz godine u godinu rastu, uprkos protestima domaće privredne i stručne javnosti), ali se ne zna koliko se kome odobrava.

Četvrto, ne prate se docnje u izvršavanju obaveza. Izveštaji o docnjama ne pokrivaju sve budžetske korisnike, niti su dostupni podaci pouzdani. Uočljivo je da se kasni sa plaćanjem velikih rashoda u zdravstvu, poljoprivredi, takozvanim „reciklerima“… A kada docnje prerastu mogućnosti budžetskih korisnika, trošak se prevaljuje na republički budžet.

Peto, takozvana tekuća budžetska rezerva, koja je namenjena vanrednim situacijama, tj. troškovima, sve više se povećava i dostiže enormne iznose. Do 2016. se kretala u uobičajenim granicama i iznosila je oko jedan odsto budžetskih prihoda. Od tada raste, pa je 2017. dostigla čitavih četiri odsto budžetskih prihoda, tj. oko 45 milijardi dinara. To s jedne strane Vladi omogućava da velike pare troši po sopstvenom nahođenju, ne polažući nikakav račun javnosti, a sa druge praktično ukida potrebu za zakonskim rebalansima tokom godine.

Šesto, Ministarstvo finansija nema način da proceni objektivnost zahteva budžetskih korisnika, a mnogi, naravno namerno, preuveličavaju svoje potrebe. Posledica je „odokativno“ rezanje budžeta, što drugim rečima znači nepravednu i neracionalnu raspodelu sredstava.

Sedmo, srednjoročni ciljevi postavljeni u Fiskalnoj strategiji predstavljaju puku formalnost, nemaju nikakav značaj.

Osmo, parafiskalni nameti se uvode nekontrolisano. Razrezuju ih lokalne samouprave, Republika, državna preduzeća, fondovi i druge institucije i organi. Efikasne odbrane nema.

Deveto, ogromna budžetska potrošnja u decembru već je postala redovna pojava. Poslednjeg meseca u godini potroši se koliko i u prethodnih 11 meseci. Otud praćenje realizacije budžeta tokom godine postaje praktično nemoguće ili je besmisleno.

I konačno, na desetom mestu, možda najvažnije: nema završnog računa budžeta. Zakonom o budžetskom sistemu je, naime, propisano da se završni račun budžeta za prethodnu godinu dostavlja do 15. jula tekuće. Međutim, završni račun države je poslednji put usvojen u Skupštini još davne 2002. (beše li to u vreme Zorana Đinđića) za 2001. godinu. Posle toga – ništa. Za razdoblje od 2005. do 2014. mogu se naći predlozi zakona o završnom računu, ali o njima zakonodavno telo nije reklo ni „bee“. Za 2015. i 2016. nema ni predloga završnih računa.

Na kraju Vladimir Vučković zaključuje:

1) Budžetski proces je površan i neobavezujući; srednjoročni i reformski ciljevi praktično ne postoje.

2) Budžet je mutan: on ne sadrži pregled svih prihoda i rashoda; niti se planiraju, a još manje plaćaju sve obaveze. Budžetska rezerva je velika, što znači da je velika i državna samovolja u trošenju para poreskih obveznika. To dalje znači da je finansijska disciplina labava, što opet implicira da je kontrola nad javnim sredstvima vrlo slaba.

3) Nema završnog računa budžeta. Nepoznata je veličina javnog sektora.

Da još više pojednostavimo. Kad se skupi sve gore navedeno i nabrojano, vidi se da se ne zna ko sve čini državu – ni koliko institucija niti koliko pojedinaca. I drugo, ne zna se tačno ni koliko država para uzme, ni koliko potroši, ni na šta, niti na koga potroši.

Država Srbija je, u jednoj rečenici, tamni vilajet.

Peščanik.net, 01.02.2018.