Foto: Vedran Bukarica
Foto: Vedran Bukarica

To u ovom trenutku nije prioritetna tema – svakako ima prečih: Alta banka, NIS, EPS… – ali će se nova vlada već prvog dana sa njom suočiti. Uz mnoga „šta da se radi“ pitanja biće i ono šta da se radi sa Expom: gasiti ili spasiti? Ako se spasiti uopšte može.

Pre gotovo dve godine, kada se pomaljala mogućnost da dođe do smene Vučićevog režima, pisao sam – iako od starta nisam bio zagovornik tog projekta, naprotiv – da bi pod određenim uslovima Expo mogao biti zadržan i – održan. Glavni argument je tada glasio da je reč o državnom projektu te da svaka garnitura koja dođe na vlast treba da poštuje preuzete međunarodne obaveze. Naravno, podrazumevalo se da će čitav posao ubuduće biti transparentan i lišen svih koruptivnih radnji. Tada je takvo rešenje imalo opravdanja i u činjenici da još takoreći nijedan ašov nije bio zaboden u zemlju i da je mali deo para bio potrošen.

Danas, jasno, to više ne važi ali se opet postavlja pitanje da li treba postupiti po principu „rodilo se, valja ga ljuljati“ ili je bolje, tj. isplativije, „sa prljavom vodom i dete izbaciti iz korita“.

Najpre, obustava projekta Expo ima svoje privlačne strane. Bio bi to znak radikalnog raskida sa bivšom vlašću i njenom koruptivnom praksom, kao i sa njenim biznismenima koji su se bogatili na „narodnoj grbači“. Sve bi to otišlo u „ropotarnicu istorije“ a najistaknutiji pojedinci, pre toga, u određene ustanove zatvorenog tipa, na oduševljenje maločas pomenutog naroda.

S druge strane, ma koliko bilo „elegantno“, ovo rešenje ima i neke ne baš tako dobre strane. Onom već navedenom argumentu – da bi otkazivanje manifestacije moglo imati nepovoljne međunarodne pravne i političke posledice – mogu se dodati još neki. Najpre ekonomsko-socijalni a onda i (unutrašnje) politički.

Potpuni prekid radova na svim projektima vezanim za Expo doveo bi do otpuštanja znatnog broja zaposlenih. Ne samo neposredno angažovanih, nego i radnika u firmama tzv. dobavljačima, tj. onima koje Expo-u isporučuju raznu robu i usluge. Porast broja nezaposlenih izazvao bi socijalno nezadovoljstvo koje bi lako moglo da se pretvori u političko. U situaciji kada je ugašena jedna (iako mala) banka i kada „visi“ hiljade radnih mesta u Alta grupi, kada i neki strani investitori otpuštaju zaposlene i zapravo se još ne zna koliko je velikih firmi bliskih vlasti iznutra trulo, rizik takvog scenarija, koji Vučić svakako jedva čeka – štaviše i podstiče ga – trebalo bi, takoreći po svaku cenu izbeći. Naravno, svi do sada potpisani ugovori bili bi temeljno pretreseni i svaka nezakonitost bila bi, kako se to kaže, procesuirana i sankcionisana.

Nesporno je da ima drugih infrastrukturnih projekata koji bi svakako bili privredno i društveno korisniji – ekologija, vodovod, kanalizacija, ali i zdravstvo, kultura, obrazovanje – ali da bi njihova realizacija otpočela potrebno je bar šest meseci do godinu dana, pa se postavlja pitanje: šta da se radi u međuvremenu. A svaka iole ozbiljnija destabilizacija nove vlasti ometala bi ostvarenje najvažnijeg „infrastrukturnog projekta“ – izgradnju pravne države.

Konačno, upravo u vezi sa prethodnim, kao priredba na koju dolazi 140 zemalja iz Evrope i celog sveta, Expo bi mogao da bude iskorišćen za promociju novih vlasti. Tačnije, za promociju nove, demokratske i slobodne Srbije; Srbije kao zemlje vladavine prava; dakle i novog investicionog ambijenta u kome strani ulagači neće biti podmićivani raznoraznim subvencijama i privilegijama. To je „proizvod“ za čiju promociju bi nova vlast mogla da iskoristi Expo 2027.

Studentski pokret, ali i (ne manje) pobunjeni građani, pokazali su u protekle dve godine veliku dozu posvećenosti, kreativnosti i inovativnosti. Zašto bi bilo nerealno očekivati da i u oblasti marketinga i piara donesu puno svežih i lucidnih ideja tako da jednu takoreći po definiciji promašenu stvar, koju je bivša vlast htela zarad ubrzanog bogaćenja pojedinaca, pretvore u maksimalnu i dugoročnu korist za celo društvo.

Peščanik.net, 09.11.2026.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)

Author: Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.