Ako je verovati Aleksandru Boškoviću, srpskom NVO scenom kruži bauk marksizma. Neidentifikovani NVO marksisti idolizuju Noama Čomskog, mrze evropsku civilizaciju („odnosno neoliberalizam“, pojašnjava Bošković) i – Boškovićev coup de grâce – obožavaju ideologiju časopisa Living Marxism! A pošto je dotični časopis onomad poricao srpske zločine u Bosni, onda je jasno da se ova mrlja prenosi na svakog marksistu, svuda na svetu, pa i na ovdašnje mrzitelje evropske civilizacije, ko god oni bili („Navedi mi pet!“, op. cit. Svetislav Basara). Dakle, domaći NVO marksisti moraju da biraju – ili marksizam, ili osuda zločina, nikako oba.
Logika je odavno prepoznala i imenovala ovakvu vrstu rezonovanja, pa se ne bih na tome duže zadržavao. Međutim, zaista bih bio iznenađen ako bi se ispostavilo da ijedan marksista, bilo gde na svetu, „obožava ideologiju časopisa Living Marxism“, iz prostog razloga što ta ideologija uopšte nije marksizam, već – libertarijanizam. Možda će Boškovića ovo otkriće iznenaditi, ali ponekad, zaista, nije sve u imenu. Kao što vrlo dobro zna svako ko je u životu imao prilike da makar pregleda ijedan broj ovog časopisa (ili njegovog naslednika pod imenom spiked!), radi se o publikaciji koja skoro bez izuzetka zastupa stavove ekonomske desnice, i otvoreno brani interese velikih korporacija (koje ih, po svemu sudeći, i finansiraju).
Kako kaže Džordž Manbio: „Living Marxism je bio vrlo daleko od marksističkog časopisa – najdalje što je to uopšte moguće. I čini mi se da je njegov naslov predstavljao nameran pokušaj da se skrene pažnja sa činjenice da je u pitanju izrazito desničarska, libertarijanska publikacija, koja je koristila levičarske termine kako bi izgledalo da zastupa neka nova i neoubičajena stanovišta, dok su ona u stvari bila vrlo uobičajena, ali za ljude kao što je Libertarijanska alijansa.“
Gardijan sumira stavove časopisa na sledeći način: „LM veruje u ničim zauzdani kapitalizam. Ali kapitalisti su, na njihovu žalost, postali previše nesigurni u svoju ’misiju’ i izgubili veru u vrednosti rasta i profita. Kapitalizam ne treba regulisati. Planiranje takođe. ’Brižnost’ je nažalost zamenila ’okrutnost’ kao poželjna osobina za jednog biznismena. Liberalne kritike na račun pohlepe su zapravo napadi na ljudsku želju za napretkom.“
Kruži li onda Srbijom zapravo bauk libertarijanizma? Vide li ljubitelji ove ideologije nešto neobično u činjenici da jedan libertarijanski časopis relativizuje zločine u Bosni? Hoće li morati da biraju između slobodnog tržišta i osude ovih zločina? I ako odaberu ovo drugo, hoće li to značiti da mrze neoliberalizam, SAD, Evropu i čitavu evropsku civilizaciju? Nadam se da će se Bošković u nekom narednom tekstu pozabaviti i ovim pitanjima.
Peščanik.net, 26.02.2012.
Srodni link: Aleksandar Bošković – O baucima i drugim demonima
RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU