Trijumf duha banalnosti

Imali smo dosta razloga da od Corneliusa Castoriadisa – čije smo delo prevodili na srpski jezik – pozajmimo bolji naslov – “Uspon beznačajnosti”: veliki mislilac je tu upravo ponudio dijagnozu duhovnog stanja našega veka i njegovih bezidejnih stranputica. No, kome je ovde do toga. U palanci to je tradicija. Vencem slave ovenčana spisateljica koja je dobila NIN-ovu nagradu, iako nije domakla piscu M. Ulemeku-Legiji to potvrđuje svojim romanom. Srblji sva tri zakona su kandidovali spisatelja i već su ga nominovali – i D. Ćosića za Nobela. Nikom ništa, kada može i Emir Kusturica može svako da dobije to priznanje. Nije jasno zbog čega poznati pisac kojeg zovu gorostas iz Drenove – tako su nekako i Tolstoja zvali – Gorostas iz Jasne Poljane – nije nonimovan za Nobela koji se daje borcima za mir – ratovao je dosta i kako i o tome nećemo jer nam se to dalo na zlo. To bi piscu D. Ćosiću bolje pristajalo jer bio je šef države u vreme strašnih okršaja – otmice i ubijanja gradova recimo Sarajeva. Da li je nominacija dobila i blagoslov patrijarha srpskog Irineja – još nije jasno.

Druga nas nevolja snašla ovih dana – gone Crnogorci i na krst razapinju mitropolita Amfilohija.

Državni tužilac Crne Gore se sprema da podigne optužnicu protiv mitropolita jer širi “govor mržnje”: visoki jerarh voli da nazove neistomišljenike “nakotom” i “poturicama” a pripadnike druge vere da označi kao pripadnike “pasje vere”. Buka i bes u medijima postaju nesnosni. Sam Amfilohije to poriče i kaže da seje seme ljubavi među ljudima. Seje on so i čeka da nikne a mi s njim to činimo svakodnevno. No ništa od toga biti neće. Kada je buka dostigla razornu masu decibela sve se utišalo. Iznenada je na put krenuo “privatnim poslom” crnogorski premijer Igor Lukšić. Našao se u Beogradu kod šefa države B.Tadića i prvog ministra M.Cvetkovića a da li je obavio svoj “privatni posao” to ne znamo, tek, buka se stišala. Godinama već na vrhu lepe planine Rumije – ponad lepog grada Bara – stoji crkva-svađalica napravljena od lima. Sudili su sudovi išlo je i do Vrhovnog suda i ništa – stoji Amfilohijeva limenka na vrhu planine i ruga se zajedničkoj tradiciji i pravoslavaca i katolika i muslimana: ruga se onoj divnoj legendi o kralju Vladimiru i Teodori-Kosari u znak čije se ljubavi krst iznosi navrh Rumije. Sve je to bilo davno, negde na prelazu između X i XI veka. Sada mitropolit grmi i kune “ko sruši crkvu na Rumiji njega će bog srušiti”. Inače kada je Amfilohije sklepao tu svoju skalameriju i stavio je tamo – 172. Vazduhoplovna brigada mu je svojim specijalnim helikopterom odnela to na vrh Rumije. Nikakav sud tu nije mogao ništa – i danas stoji tamo crkva-svađalica od lima. Crkva-limenka je nedodirljiva i kakav sud kakvi bakrači – državu mitropolit inače i ne priznaje. Ruga se Amfilohije i kaže da bi želeo da ga “na pravdi boga pošalju u Spuž” da se u zatvoru odmori. To već nije banalno – hoće i da bude mučenik. Kako je krenulo još će se i tako završiti odosno, kako bilo da bilo Amfilohije nije banalan, on igra svoje opasne igre i malo se koga boji.

Na legendarnoj Farmi kojom se zabavljaju Srblji nije bilo sveštenika – novine javljaju da je mnogo tražio za svoju uslugu.

Tako je Farma ostala neosveštana, ali tako funkcioniše dobro i vesti su dirljive.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 23.01.2011.