Aktuelna polemika između Teofila Pančića i Radomira Lazovića, o značaju i delotvornosti pokreta Ne da(vi)mo Beograd, naizgled se tiče jednog sasvim konkretnog pitanja – da li je NDB (zajedno sa ostatkom javnosti) obratio dovoljno pažnje na izmeštanje autobuskih stanica koje se izvodi u okviru projekta Beograd na vodi. Međutim, iza ovog pitanja, nazire se dublja tema – odnos prema političkoj ulozi i dometima, ne samo pokreta NDB, već i drugih sličnih formi političkog organizovanja, poput onog koji smo videli na nedavnim studentskim protestima.
Pančić, uostalom, i sam piše da je navodni nedostatak reakcije na izmeštanje stanica, indikativan za dublji problem ove vrste organizovanja:
„Ovaj ‘previd’ (a zapravo suštinska, konstrukcijska greška čitave ‘anti BNV’ retorike pokazuje ono isto na šta već neko vreme upozoravam: nešto debelo nije u redu s fokusiranjem antirežimskog diskursa i prakse u ovoj zemlji. Ili se rasplinjava u benignim, bezopasnim apstrakcijama (‘dole kapitalizam’, ‘svi političari su paraziti’ i slično bla-bla), ili ide pak toliko usko da završava u nekoj vrsti banalnosti, koja nužno dojadi i naposletku demotiviše građane na bilo kakav angažman, a što smo već videli kroz postepeno jenjavanje i onih anti-BNV protesta, a i ovih ‘studentskih’ koji su izbili sutradan po predsedničkim izborima, ali se u međuvremenu nisu pomerili ni za milimetar od svoje prvodnevne neartikulisanosti, konfuzije i kobnog nedostatka fokusa. Zato su se i izduvali, jer takva zanimacija nužno brzo dosadi, čak i po aprilskom vremenu koje zove na ulice. Dočim ona od 1996/97. nije dosadila ni posle tri meseca na ciči zimi, ne zato što smo mi tadašnji demonstranti ‘bili bolji’ nego zato što je bila fokusirana na nešto sasvim konkretno (izborna krađa), ali opet ne i nevažno (naime, izborna krađa).“
Pančić je u pravu, politika je zaista pitanje fokusa – ako se previše približite, zaplešćete se u nebitne detalje, i nećete moći da promenite ništa značajno. S druge strane, ako se dovoljno udaljite i zauzmete neku vrstu ptičije perspektive na politiku, problem je drugačiji, ali, kako ćemo videti, vodi sličnim posledicama. Iz ptičije perspektive, naime, konkretna pitanja parlamentarne politike, naročito u maloj zemlji poput Srbije, izgledaju sitno i suštinski nebitno; pravi problemi su mnogo veći i zahtevaju sistemske promene na mnogo višem nivou – na primer, radikalnu promenu ekonomske paradigme – sve ostale promene izgledaju kao samo kozmetičke. Problem sa ptičijom perspektivom je, međutim, u tome što nije jasno kako se iz nje uopšte može preći u konkretnu političku akciju, pošto postojeći kanali prosto nisu prilagođeni za ovakvu vrstu radikalnih promena (ili su čak eksplicitno namenjeni sprečavanju takvih promena). Zato ptičija perspektiva neretko vodi u paralizu, ili neku vrsti moralističke antipolitike (koja se inače često nalazi na meti Pančićeve tastature). Politički teoretičar Bernard Krik je ovu pojavu nazvao „studentskom politikom“ i opisao je na sledeći način:
„Studentska politika je politika afirmacije. Grupe, obično studentske, moraju afirmisati izvesne principe ili ‘svoj stav’ po svakom velikom pitanju… Ovaj proces afirmacije je beskonačan. Mora se izneti stav o svakom pitanju od bilo kakve važnosti… Pritom se u potpunosti zaboravlja da takva politika uopšte i nije politika. Nema ničeg što može učiniti manje štete ili koristi bilo kome, nego studentska zajednica. Može se, doduše, povremeno preći sa afirmacije na demonstracije… u očajničkom pokušaju da se dospe ‘u žižu javnosti’, to jest, da se dobije neki pasus u večernjoj štampi. Pravljenje gestova postaje cilj po sebi. Iz ovog tipa političke edukacije proizlazi viđenje politike kao serije velikih moralnih scena u kojima se podiže glas protesta… Ovde opet imamo pseudopolitiku velikih pitanja. Samo se velika pitanja vide kao dostojna pažnje – atomska bomba, rasno pitanje, problem nerazvijenih područja, itd – stanje duha bez sumnje velikodušno, ali nestabilno i sasvim nepolitičko. Političar mora insistirati, rizikujući da ga smatraju dosadnim ili nemoralnim, da upravo zato što su sva ova pitanja tako značajna, pravi napredak zahteva vreme, strpljenje, pa čak i bolne izbore o tome gde treba uložiti najveći napor u datom trenutku, uvek na račun nečeg drugog, jer mi živimo u svetu sa ograničenim vremenom, energijom i resursima, ali sa skoro neograničenim brojem zahteva.“
Ovo je realna opasnost koja vreba svaku protestnu politiku, i tim pre treba paziti da se ne sklizne u moralno poziranje i čistunstvo, jer onda napuštamo polje politike, i ulazimo u domen moralističke antipolitike. Zbog toga Pančićevo, iako već više puta ponovljeno upozorenje, i ovaj put treba shvatiti ozbiljno.
Međutim, nije teško primetiti da je u ovom slučaju u klopku antipolitičkog moralizma upao upravo sam Pančić. Njegova kritika NDB-a suštinski se svodi na to da NDB nije zauzeo stav „po svakom pitanju od bilo kakve važnosti“. Ono što Pančić prebacuje „nedaviteljima“ jeste to što, uprkos činjenici da već godinama rade na kritici projekta Beograd na vodi i na aktivnoj pravnoj i političkoj borbi protiv njega, oni nisu pokrili baš sva relevantna pitanja onako kako Pančić smatra da bi trebalo, a naročito pitanje koje sam Pančić smatra najbitnijim – izmeštanje autobuskih stanica iz centra Beograda.
Ovde se, glasom onog Krikovog političara, i rizikujući da nas, baš kao i njega, smatraju dosadnim ili nemoralnim, mora insistirati na očiglednim činjenicama politike. Živimo u svetu sa ograničenim vremenom, energijom i resursima, i politička akcija se zasniva na teškom, ali nužnom izboru u koje od brojnih značajnih pitanja ćemo u datom trenutku uložiti najviše vremena, resursa i napora. Ovo naročito važi za jednu mladu, volontersku organizaciju poput NDB, koja raspolaže izrazito ograničenim, pre svega finansijskim, resursima.
Da li je NDB napravio dobar izbor kada je odlučio da glavninu svojih napora uloži upravo u proteste zbog nelegalnog rušenja u Hercegovačkoj ulici? Po mom mišljenju, ne samo da je načinio ispravan izbor, nego drugačiji izbor teško da je bio moguć; skoro da bi se moglo reći da je ovo pitanje izabralo njih, a ne oni njega, da se ono prosto nametnulo. A evo i zašto.
Pre svega, za razliku od pitanja o koristi i šteti od izmeštanja autobuskih stanica iz centra grada, koje može biti otvoreno za različita, pa i suprotstavljena, ekspertska mišljenja, rušenje u Hercegovačkoj je pitanje sasvim jasnog i dokumentovanog kršenja zakona, u koje su (opet sasvim jasno dokumentovano u izveštaju Zaštinika građana) bile umešane i državne, odnosno policijske strukture.
Drugo, u Hercegovačkoj nismo imali samo pravno, već i fizičko nasilje. Nečija imovina je uništena, neki ljudi vezivani i zadržavani. Ovo rušenje, pritom, nije slučajna, već nužna posledica projekta Beograda na vodi, onako kako je ovaj koncipiran ugovorom i lex specialisom, jer je nastalo iz potrebe da se stanje na terenu usaglasi sa ugovornim obavezama prema stranom partneru, čak i po cenu kršenja zakona.
Konačno, i zapravo najvažnije, rušenje u Hercegovačkoj je, bez sumnje i zbog svega prethodnog navedenog, pokazalo najveći mobilizacijski potencijal. Na proteste NDB koji su prethodili ovom rušenju (na primer povodom potpisivanja ugovora za Beograd na vodi, ili isteka dozvole za „privremeni objekat“ Savanova) dolazilo je nekoliko stotina ljudi. Na proteste protiv rušenja u Hercegovačkoj dolazilo je i po više od deset hiljada. Ne kanalisati ovaj spontani bunt, onako kako je NDB to učinio, bio bi promašaj prvog reda. Izbor između pitanja u koja u datom trenutku treba uložiti poseban napor, ne može se načiniti samo na osnovu nekih unapred zadatih, apstraktnih standarda relevantnosti; taj izbor se mora zasnivati na praksi – a praksa je pokazala koje pitanje je politički najbitnije za većinu ljudi u datom trenutku. U takvoj situaciji, politički je naivno upravo zahtevati ono što zahteva Pančić – da se svi okupe oko onoga što jedna osoba smatra najbitnijim, bez obzira na to da li je takvo okupljanje realno i da li postoje izgledi da oko njega koagulira otpor većih razmera.
Jednako je politički naivan i Pančićev zahtev da politika odmah isporuči rezultate – jer to je smisao njegovog razočarenja „postepenim jenjavanjem“ protesta, kako onih u organizaciji NDB, tako i onih postizbornih. Politika, podsetimo se, zahteva vreme i strpljenje. To što neke akcije još uvek nisu urodile plodom, ne znači i da neće. Pritom, pitanje je da li čak i u, za Pančića jedino bitnoj, izbornoj politici, ove akcije nisu urodile nikakvim plodom – nezanemarljiv Jankovićev izborni rezultat svakako duguje nešto i podršci pokreta NDB, kao i drugih sličnih lokalnih pokreta, poput niškog Udruženog pokreta slobodnih stanara, koji su godinama aktivno održavali izvesna pitanja u žiži javnosti.
Još jednom, Pančić je u pravu kada kaže da je fokus u politici jako bitan. Ono gde on greši, jeste da je ovo pitanje fokusa moguće rešiti unapred, na osnovu unapred zadatih standarda i modela. Ovo se jasno vidi i na primeru koji navodi kao uzor – protestima protiv izborne krađe iz 1996/97. Tada, konstatuje Pančić, protesti nisu jenjavali sve do konačne pobede, odnosno priznavanja izborne pobede opozicije. O, da, ali tada su, zar je potrebno podsećati, ovi protesti bili na „pravoj strani istorije“, autokratije su padale jedna za drugom, a nalet liberalnog internacionalizma i širenje Evropske unije izgledali su kao istorijska neminovnost. Danas se, naprotiv, čini da je na pravoj strani istorije upravo autokratski režim, o čemu svedoči i internacionalna podrška koju ovaj uživa. Daleko od toga da aktuelni režim, u ovom trenutku, izgleda onako kako je izgledao onaj Miloševićev sredinom devedesetih, kao relikt prošlih vremena – upravo suprotno, on izgleda kao „oblik stvari koje dolaze“ (ko ne veruje, neka samo baci pogled kako novoizabrane vlasti u SAD i Velikoj Britaniji tretiraju medije, kako raspisuju vanredne izbore – nakon više puta ponovljenih zaricanja da ih neće raspisivati, kakvu retoriku koriste protiv političkih protivnika, itd). Ovo je opet problem nedostatka fokusa: usredsredivši se na jedan detalj, proteste iz devedesetih, i uporedivši ih sa onima danas, Pančić je zaboravio da uzme u obzir razliku u širem kontekstu.
Istina je da fokus predstavlja osnovni problem za formulisanje bilo kakve politike otpora u Srbiji danas, jer još uvek nismo sasvim sigurni u šta zapravo gledamo. Poređenja sa Miloševićevim režimom nisu uvek bez osnova, ali nas često navode da previdimo značajne razlike, i da uvidimo da imamo posla sa drugačijom vrstom životinje, koja povrh toga živi i u drugačijem međunarodnom eko-sistemu.
U tom smislu, na proteste ne treba gledati kao na gotov recept za otpor, nego kao na jedan korak u traženju preko potrebnog fokusa, do kojeg se može doći samo u praksi. Kao što su, na različite načine, to primetili i Stefan Aleksić i Đorđe Pavićević, ovi protesti su politika u nastajanju.
Peščanik.net, 18.05.2017.
BEOGRAD NA VODIIZBORI I PROTESTI 2017.