U se i u svoje kljuse

Na prekretnici

“Poljoprivreda Srbije nalazi se na prekretnici. Dosadašnji faktori rasta iscrpili su svoje mogućnosti i sada je potrebno pronaći nove pokretače razvoja”, kaže u razgovoru za Novi magazin Goran Živkov, agrarni konsultant. Na pitanje koji su to činioci do sada nosili naš agrarni sektor, Živkov na prvom mestu ističe otvaranje tržišta, liberalizaciju; zatim pristup novim tehnologijama i kvalitetnim inputima (semena, sadnice, đubriva); na trećem mestu je porast cena hrane, a na četvrtom pristup kreditima, tj. olakšano finansiranje poljoprivredne proizvodnje i, konačno, na petom, mogućnost iznajmljivanja državne zemlje.

Kao potvrdu svoje teze naš sagovornik ističe da “agrar već tri godine stagnira” i upozorava da upravo u tom kontekstu treba obratiti pažnju na iskustvo Hrvatske: kakva je bila njena politika u pretpristupnom procesu i kakve je efekte ona pokazala nakon ulaska u Evropsku uniju.

Miroslav Božić je više od 10 godina u Ministarstvu poljoprivrede Hrvatske bio zadužen za kreiranje politike i evropske integracije. Ono što je prema Božićevim rečima najkarakterističnije za razvoj događaja u Hrvatskoj jeste “velika nepodudarnost između političke retorike i njene realizacije. S jedne strane priča je bila politički usmjerena na velik broj obiteljskih poljoprivrednih gospodarstava u smislu da se upravo prema njima targetiraju mjere, sa druge strane praksa je bila dijametralno suprotna”. Posledica se, kaže Božić, ogleda u tome šta sada u Hrvatskoj postoji vrlo vrlo mali broj velikih proizvođača, srednjih praktično uopšte nema, tu zjapi velika rupa, i onda postoji ogroman broj malih, nekonkurentnih i loših poljoprivrednika.

Ono što, međutim, naš sagovornik ističe kao dobro jeste to da je Hrvatska uspela da izgradi prilično dobru administraciju. Zahvaljujući tome Hrvatska je od budžeta EU “izboksovala” godišnju pomoć za poljoprivredu od oko 750 miliona evra, dakle oko pet milijardi evra do 2020. godine. To je 30 puta više nego što će u istom razdoblju dobiti Srbija kojoj sleduje 25 miliona evra godišnje.
Hrvatska je, uopšte, mnogo više para i dobijala iz Evrope i davala iz sopstvenog budžeta za poljoprivredu. Pre nego što će ući u EU, dakle od 2007. do 2013. godine, Hrvatska je dobila 183 miliona evra na osnovu IPARD fonda, dok je Srbija za isti osnov za period 2014-2020. dobila 175 miliona evra. S obzirom na veličinu zemlje i broj poljoprivrednika, Srbija bi trebalo da dobije barem duplo više od Hrvatske, dakle blizu 400 miliona evra. To što Hrvatska celokupnu dobijenu sumu nije iskoristila (tj. računa se da će, pošto se ta sredstva mogu povlačiti do 2016. godine, iskoristiti oko dve trećine raspoloživog novca), ne menja činjenicu da je razlika u korist Hrvatske velika. Kada je, pak, reč o parama koja su seljaci dobijali iz domaćih izvora, opet su hrvatski znatno bolje prošli. Agrarni budžet Hrvatske iznosio je pre ulaska u EU oko 600 miliona evra godišnje, dok je u isto vreme Srbija za seljake odvajala oko 300 miliona evra, a sada zbog štednje još i manje – oko 250 miliona evra.

Međutim, ono što je najvažnije, hrvatski primer pokazuje da i od viška može da boli glava. Obilje novca, naime, prosto je uspavalo hrvatske poljoprivredne proizvođače. Tako da u poslednjih nekoliko godina oni ostvaruju slabije rezultate. Bruto dodata vrednost poljoprivrede (najjednostavnije: vrednost proizvodnje umanjena za materijalne troškove) pala je sa blizu 1,2 milijarde evra (koliko je prosečno iznosila u razdoblju 2008-2011) na nešto preko 950 miliona godišnje (prosek za poslednje tri godine). Takođe, opao je i dohodak poljoprivrednih proizvođača – za oko 20 odsto, tj. sa blizu 900 miliona na nešto preko 700 miliona evra. Pri tome, Božić dodaje da je ova poslednja suma veštački naduvana, tako da je stvarni dohodak za još stotinjak miliona evra manji.

Nepoverenje i neznanje

Zašto je Srbiji od Evropske unije pripalo samo 25 miliona evra, tj. manje nego što je dobila Hrvatska, iako je poljoprivreda Srbije duplo veća? Prema rečima Gorana Živkova uzrok se nalazi, slobodnije govoreći, u dve sumnje i jednom neznanju. Prvo je sumnja Evropske unije – koja je verovatno delom rezultat pomenutog iskustva sa Hrvatskom – da će Srbija umeti da iskoristi više novca. Druga je, pak, ista takva sumnja koja dolazi iz same Srbije, odnosno od ovdašnjih kreatora agrarne politike. Ova druga sumnja, naglašava Živkov, posledica je kardinalnog neznanja. “Naši političari, oni koji odlučuju, ne razumeju da je poljoprivreda Srbije strukturalno bitno različita od poljoprivrede Hrvatske. To što se desilo u Hrvatskoj – da ima nekoliko velikih poljoprivrednika i mnogo malih, a da uopšte ne postoji srednji sloj – nije se dogodilo u Srbiji. Mi smo uspeli da izgradimo srednje poljoprivrednike. Tako danas u Vojvodini imate 23 hiljade ozbiljnih poljoprivrednika koji drže 80 odsto zemljišta. Od toga, manje od jedan su odsto firme, što znači da je zaista reč o poljoprivrednicima”, ističe sagovornik NM.

Otud, nastavlja Živkov, “iako su naši poljoprivrednici uvek zavideli hrvatskim jer su ovi drugi imali više para, poljoprivreda Srbije danas je u mnogo boljem stanju nego hrvatska poljoprivreda. To se najbolje ogleda u činjenici da dok Hrvatska beleži milijardu dolara deficita u spoljnotrgovinskoj razmeni poljoprivrednih proizvoda, Srbija beleži milijardu i po suficita”. Ipak, naš sagovornik ne želi da kaže kako je poljoprivreda Srbije razvijenija od Hrvatske: “Pre bih rekao spremnija da se nosi sa izazovima koje donosi ulazak u Evropsku uniju, odnosno već sam proces priključenja”, ističe Živkov.

Na ovom mestu u razgovor se ubacuje i Božić koji je dobar poznavalac ne samo hrvatske, nego i poljoprivrede u celom regionu, pa i srpske. “Ima istine u ovome što kaže Živkov, ali ne bi se sad smjelo upasti u zamku samozadovoljstva. Jer, u Srbiji ima i te kako dubokih problema. Recimo, u pogledu kvalitete. Danas u Srbiji vrlo mali deo, tek oko 30 posto, proizvodnje mlijeka ispunjava zahtjeve EU. Do toga je strašno težak put. Hrvatska, pak, ima 94 posto mlijeka prve kategorije, što je čak znatno iznad prosjeka EU. Znači, mi smo kontrolu kvalitete proveli žestoko i radikalno, čak pretjerano radikalno, što opet nije dobro, jer je na taj način jedan segment proizvođača, koji je mogao proizvoditi mlijeko za preradu za neke druge stvari, nestao. Dakle, ne mora, a i ne treba, Srbija da u tom pogledu slijedi primjer Hrvatske, ali 30 posto je nedopustivo malo. Isti problem konkurentnosti postoji i u nekim drugim oblastima”.

“To je tačno, ali za to najveću odgovornost snosi država”, nadovezuje se Živkov. “Mi u Srbiji imamo problem apsolutno neefikasne države. Naš fitosanitarni sistem je ubedljivo najgori u Evropi. Kad gledate veterinarski sistem, od svih 1.400 objekata svega desetak zadovoljava evropske standarde. Gde god je država trebalo da odradi svoju ulogu – imamo katastrofalnu situaciju”, konstatuje Živkov.

Miroslav Božić: “Sad ću reći nešto na šta se mnogima naježi koža, ali je zapravo ključno – izgradnja institucija. institucionalni okvir, koliko god zvuči pomalo rogobatno – šta je sad pa to, nije ništa drugo nego ustanove koje će biti u stanju efikasno pomoći, pružiti servis. To je taj nekakav javni servis koji se djelom mora i platit, ne može on bit besplatan. To je opet jedna druga priča, ali u principu da bi sektor bio efikasan on mora imati efikasan servis, a da bi servis bio efikasan onda onaj ko time upravlja mora razumjeti što je zbilja važno, a što nije ili je manje važno”.

Goran Živkov: “Mislim da je u Srbiji problem u tome što, s jedne strane, ne postoji jasna vizija, a sa druge strane nema hrabrosti da se donesu potrebne mere. A sve je to opet skopčano sa tim da imamo vrlo ispolitizovano društvo, gde su određene lobi grupe uvek u stanju da izdejstvuju politiku shodno njihovim potrebama”.

Magična rešenja

Na pitanje šta to konkretno znači, Živkov odgovara da pod nedostatkom vizije podrazumeva činjenicu da “u poljoprivredi oko bitnih stvari prosto više nema dileme, jasno je šta treba, odnosno ne treba raditi. Toliko je već i iskustva i znanja nakupljeno. Na hrvatskom primeru, recimo, možemo da učimo šta ne funkcioniše, a na poljskom šta može da funkcioniše. Ali kod nas, čini mi se, jednostavno ne postoji ni spremnost da se makar osnovni postulati prihvate: dakle, ne treba davati subvencije po hektaru, daj investicionu podršku, jer to koliko toliko ima smisla. Nemoj štedeti pare za razvoj institucija podrške. Mi sve radimo suprotno. Mi imamo nula odsto investicione podrške, sve dajemo na plaćanje po hektaru i grlu. Kad gledamo institucije, to je poslednja rupa na svirali. I sad kad pitamo zašto je to tako, odgovor je dvostran. S jedne strane postoje lobi grupe koje jako utiču na mere koje se donose, a sa druge strane na političkom nivou, da tako kažem, nema jasne predstave o tome šta treba raditi. Ljudi u Ministarstvu to znaju, ali onda dođe ministar i kaže: napravi mi meru koja će ići u tom i tom pravcu. Najbanalnije rečeno, Ministarstvo poljoprivrede je jednostavno loša institucija, vrlo ispolitizovana, koja nema viziju i nema hrabrost, i to je tako već suviše dugo”, oštar je Živkov.

Znači li to, postavlja se nakon ovih ocena pitanje, da postoji realna opasnost da veliki broj ozbiljnih srednjih farmera, onih koji su, dakle, izneli razvoj srpske poljoprivrede poslednjih desetak godina, novom politikom podrške najvećima budu gurnuti u drugi plan? “Apsolutno”, odgovara Živkov. I nastavlja: “Tu postoje dva problema. Jedan je u tome da je sada politika okrenuta nekim magičnim rešenjima – doći će neki Arapi, doći će neki Nemci, oni će rešiti naše probleme, pa će im biti date privilegije, naravno na račun tih ljudi koji su izneli našu poljoprivredu. Ali, to je čak i manji problem. Mnogo veći, suštinski problem vidim u tome što se poljoprivreda Srbije sada nalazi u fazi kada joj je zaista potrebna država. Ali ne država koja će poljoprivrednike učiti šta da seju ili gaje, ili u čemu mogu da budu konkurentni. Do sada je tipična rečenica glasila: nemoj ništa da mi daš, samo nemoj da mi uzimaš. Sada je problem u tome što ne možemo više da razmišljamo samo o domaćem tržištu, mora da se razmišlja i o stranom tržištu. A na strano tržište može se samo s kvalitetnim proizvodima. I tu na scenu stupa država. Ona organizuje institucije koje garantuju poštovanje standarda u proizvodnji, ona izdaje potvrde o kvalitetu, sertifikate o geografskom poreklu i slično. Dakle, upravo tim našim ozbiljnim tržišnim proizvođačima potrebne su institucije. Mi danas ne možemo da izvozimo meso ne zato što naši proizvođači ne mogu da postignu potreban kvalitet, nego zato što država ne može da uspostavi potreban institucionalni sistem koji bi taj kvalitet garantovao. Sutra nećemo moći da izvozimo ni voće i povrće, jer nemamo adekvatan sistem zaštite bilja. Naš Zakon o pesticidima, koji treba da garantuje neku integralnu proizvodnju, je katastrofa.

Orijentacija na dodavanje vrednosti proizvodima – prerada, standardi, pakovanje, kvalitet, geografske oznake porekla, odlazak u organsku, integralnu proizvodnju, sve ono što je neko spreman da plati skuplje – to je šansa za srpsku poljoprivredu. Vrlo teško ćemo mi moći da budemo cenovno konkurentni, sve teže će to biti ostvariti i kod uljarica i žitarica, tako da se poljoprivreda Srbije zaista nalazi na prekretnici i zato su nam iznad svega potrebne institucije. I zato u vezi s tim treba da se pošalje jasna poruka i donosiocima odluka, ali i najširoj javnosti”, kaže Živkov na kraju razgovora, naglašavajući svoju tezu s njegovog početka.

Dva mita i zaštita

Na konstataciju da se njegovo gledište suštinski razlikuje od stavova koji dominiraju u domaćoj javnosti – i stručnoj, i političkoj, i najširoj – da je glavni problem srpske poljoprivrede u tome što nije dovoljno zaštićena, Živkov odgovara: “Mislim da ne postoji nijedan sektor koji je toliko ophrvan mitovima kao poljoprivreda. Jedan je upravo taj da će ona biti super, samo je treba zaštititi. Toliko smo puta to ‘trenirali’ i samo smo nazadovali”, kaže Živkov.

“Drugi mit je isto jako uvriježen”, uključuje se na ovom mestu ponovo Božić, “moje je da proizvodim, a država je tu da mi osigura prodaju. To je jako opasan mit, koji se često sreće čak i kod mlađih poljoprivrednika, iako nije iskazan ovako izravno”.

Bura u čaši mleka

“Đelić i Pajtić su dogovorili Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju koji ugrožava srpsku poljoprivredu”, rekao je premijer Vučić povodom krize oko mleka. Onda je nastalo prepucavanje, a da se niko nije zapitao u čemu je zaista problem. “Frka” se digla oko uvoza iz Evropske unije koji, navodno, upropašćava srpsku mlekarsku industriju. Uvoz je u prva četiri meseca udvostručen, uvezeno je 2.700 tona mleka, mleka u prahu i sireva. Kada se pogledaju podaci vidi se, međutim, da se u Srbiji godišnje proizvede 1,4 miliona tona mleka. Uvoz, dakle, predstavlja tek jednu petinu jednog procenta naše ukupne godišnje proizvodnje mleka. Zbilja alarmantno.

Izgubljeni u administraciji

Nesposobnost države da obezbedi bespovratna sredstva iz Evropske unije mogla bi skupo da košta poljoprivredu Srbije. Pre svega zato što će upravo ozbiljni srednji farmeri ostati bez sredstava za razvoj. S obzirom na to da je Hrvatska davala mnogo novca iz sopstvenog budžeta, a i da je srednji sloj poljoprivrednika takoreći uništen, za taj evropski novac konkurisao je samo mali broj velikih firmi. U Srbiji, gde nije bilo toliko novca, srednji farmeri su željni para i konkurencija za evropska sredstva će biti žestoka, kaže Živkov.

Na to će se – nastavlja naš sagovornik – nadovezati problemi sa administracijom koja neće imati kapaciteta da se uhvati u koštac sa ogromnim brojem zahteva. Na primer, u Hrvatskoj je na poslednjem konkursu za sredstva iz IPARD fonda (za zemlje kandidate) bilo 279 prijavljenih, a administraciji je trebalo 18 meseci da donese rešenja ko će biti korisnik, jer je neophodno slediti striktne EU procedure. “Ne mogu ni da zamislim šta će se kod nas desiti kada se na prvi tender bude javilo preko hiljadu, možda i više zainteresovanih. Koliko će našoj administraciji, koja tek kreće i malobrojna je, biti potrebno vremena za odluke kada je Hrvatskoj, koja je funkcionisala gotovo sedam godina i imala preko 600 zaposlenih, trebalo punih godinu i po dana”, pita se Živkov.

Novi magazin, 28.05.2015.

Blog Mijata Lakićevića, 29.05.2015.

Peščanik.net, 31.05.2015.