U službi obračuna sa neprijateljem: mit o Gnjilanskoj grupi

Na prostoru bivše Jugoslavije, letnji meseci su dani za obeležavanje godišnjica ratnih zločina. (Skoro sam saznala da Finci slave sredinu leta kao poseban praznik, uživaju njegovoj opuštenosti i lepoti. Toga kod nas nema.)Znamo šta možemo da očekujemo, naročito od političara, na svim stranama – to su varijacije na temu, decenijama unazad. Primera radi, pre dva dana predsednik Komisije Vlade Srbije za nestala lica Veljko Odalović (SPS kadar od kad znamo za sebe; na čelu komisija za raseljene i nestale takođe od kad znamo za sebe) rekao je da Hrvatska ne želi da sarađuje u procesu pronalaženja nestalih i identifikaciji srpskih žrtava koje su stradale tokom operacije „Oluja“ 1995. godine i optužio hrvatske zvaničnike da vode kampanju tvrdeći da srpska strana ne sarađuje po pitanju rasvetljavanja ratnih zločina, iako je situacija obrnuta.

Svake godine svedočimo ovakvim ili sličnim prebacivanjima gde svaka strana (srpska-hrvatska-bošnjačka-kosovska, bilo kojim redosledom) teži da kroz izjave političara zadrži isključivi status žrtve, dok se svi oni koji podsećaju na domaće zločine i zločince proglašavaju izdajnicima. Ovaj tužni ping-pong se obavezno organizuje o godišnjicama, jer drugim danima ta tema skoro nikoga ne zanima. I tako trideset godina.

U takvoj atmosferi, pravosudne institucije, a pre svega tužilaštva za ratne zločine, nažalost i dalje previše vezana za očekivanja izvršne vlasti, ostvaruju mršave rezultate, uglavnom kroz podizanje optužnica protiv etničkih drugih, često u odsustvu i uz nadu da će takvi potezi doneti brze političke poene vladajućoj strukturi. Nesavesna upotreba krivičnog postupka radi postizanja kratkoročnih političkih ciljeva postala je poseban pravosudni žanr, te bi bilo dobro da u skorijoj budućnosti pravnici svih pogođenih zemalja prikupe i objave najupečatljivije primere takvog postupanja.

Takva zbirka bi ujedno bila i dobar odgovor na rasprostranjenu primedbu, nastalu još devedesetih, da međunarodni sudovi nije trebalo da se mešaju u suđenja za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije, jer su domaće institucije bile sposobne da ih same sprovedu. Ispostavilo se da pretežno nisu – da se istrage i suđenja otežu u nedogled ili da čitavi postupci kolabiraju pred svojom nepravnom, pretežno političkom svrhom.

Među domaćim postupcima za ratne zločine primer-predvodnik opisanog pravosudnog žanra je presuda Gnjilanskoj grupi. Političari, a pre svega oni iz reda SNS i SPS, oslobađajuću presudu Gnjilanskoj grupi koriste kako bi pokazali da i sudski sistem mrzi Srbe i da tu svoju mržnju operacionalizuje podrškom najtežim zločinima učinjenim nad Srbima (mučenja, ubijanja, silovanja). Režimski mediji do iznemoglosti rabe oslobađajući ishod u slučaju Gnjilanska grupa – pa ćete prostom pretragom pronaći stotine „vesti“ i kvazi-analiza koje potvrđuju izdajničku sliku srpskih sudova i sudija (u toj slici se naročito ističe izdajstvo sudije Miodraga Majića – u jednoj Peščanikovoj emisiji dobro je zabeležen gnev koji takvi uporni medijski navodi proizvode kod tzv. običnih građana).

Time se postiže željeni efekat – podstiče se nacionalni žrtveni sentiment, a pojedini sudovi i sudije bivaju trajno obeleženi kao izdajnici, bez zakonske mogućnosti da javnosti saopšte kako su glasali u pojedinom slučaju i zašto. Javnost ostaje u uverenju da je pravosudni sistem antisrpski i da mu generalno, ne samo u ovom slučaju, ne treba verovati kada presuđuje u nacionalno osetljivim pitanjima.

Do danas nije bilo mnogo pokušaja da se mit o odluci u slučaju Gnjilanska grupa razbije – iako je presuda javno dostupna (Кж1.По2. 2/13) i podložna ozbiljnom razmatranju, a ne samo tabloidnoj reciklaži.¹

Na letnju godišnjicu događaja koji su bili povod za optužbu protiv Gnjilanske grupe, kao i povodom ponovnog korišćenja neistina o tom slučaju tokom junske skupštinske rasprave o reviziji Mrdićevih zakona, kojim se oslobađajuća presuda kosovskim Albancima dovodi u vezu čak i sa „sudijama blokaderima“,² red je da se javnosti predstave makar elementarne činjenice o ovom slučaju. Ostaje nada da će i njih neko nekada pronaći, pročitati i razumeti i tako umanjiti štetu nastalu režimsko-tabloidnim zagađenjem.

Činjenice slučaja

Petočlano veće Apelacionog suda u Beogradu je u novembru 2013. godine pravnosnažno oslobodilo 17 pripadnika OVK za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva (Viši sud je kao prvostepeni sud okrivljene oslobodio u jednom delu, u drugom ih osudio, dok je Apelacioni sud kao žalbeni potvrdio oslobađajući deo odluke, a osuđujući deo je preinačio, čineći tako celu odluku oslobađajućom).

Okrivljenima se optužnicom na teret stavljao ratni zločin protiv civilnog stanovništva učinjen od sredine juna 1999. godine, a koji je izvršen brojnim radnjama pretnji, obljuba, mučenja i ubistava.

Oslobađajuća presuda pripadnicima OVK i njeni razlozi

Okrivljeni su oslobođeni jer tužilaštvo – najjednostavnije rečeno – nije dokazalo da su oni učinili krivična dela koja im se stavljaju na teret. Međutim, ovde se ne radi o tome da je odbrana bila uspešna i da je uspela da ospori čvrstu optužbu, već optužba tužilaštva za ratne zločine (u navodno izuzetno važnom državnom slučaju) nije uspela da dobaci ni do nivoa studijske vežbe na drugoj godini prava.

Drugim rečima, tužilaštvo je samo sebe saplelo, bez potrebe da se odbrana uopšte trudi da učini isto.

Tako iz potvrđujućeg (prvog) dela presude vidimo da je 17 okrivljenih za 22 krivičnopravne radnje optuženo samo na osnovu iskaza jednog (zaštićenog) svedoka. Prvostepeni i drugostepeni sud su saglasno zaključili da ovaj svedok, na čijem iskazu je trebalo da se zasniva osuda, nije mogao da odredi čak ni približno vreme kada su se događaji odvili, nije mogao da odredi koji okrivljeni je učinio koju radnju, a svojim iskazom nije mogao da doprinese ni utvrđivanju identiteta žrtava ni upućivanju na druge dokaze o istim događajima. Sud konstatuje da je iskaz svedoka takav da, čak i da mu je sud bezrezervno poverovao, na njemu nije moguće zasnovati presudu jer je on od prvog do poslednjeg ispitivanja govorio konfuzno, sa brojnim izmenama podataka i događaja i u toj meri neodređeno da je teško utvrditi na šta iz njegovog izlaganja se oslonilo tužilaštvo kada je podiglo optužnicu. Sud konstatuje i da provera koliko-toliko proverivih navoda pokazuje da se događaji o kojima svedok govori ne mogu potvrditi drugim posrednim dokazima, uključujući tu i svedočenja porodica žrtava. Takođe zaključuje da je ono što je ponuđeno sudu za donošenje osuđujuće presude ne više od indicija na kojima bi istraga tek trebalo da se zasniva.

Kada ovako postavimo stvari – a one su lako proverljive u stavovima dva suda odnosno dva sudska veća koja su odlučivala o ovoj stvari u prvom i drugom stepenu – dolazimo do zaključka da je tužilaštvo napravilo ogromnu, sramotnu grešku što je ikoga optužilo na bazi metode rekla-kazala. U nešto crnjoj interpretaciji, mogli bismo da posumnjamo ne samo da je tužilaštvo bilo neozbiljno, već da je potencijalno instruiralo svedoka da svedoči o nečemu o čemu ne zna gotovo ništa, ne bi li sud doneo osuđujuću presudu pod političkim i pritiskom javnosti. (Da se stvari mogu posmatrati ovako prevarno, potvrđuje i samo tužilaštvo koje u žalbi navodi da svedok nije izmislio događaje o kojima govori!) Ukoliko se tužilaštvo zaista bavilo obukom za izmišljanje pred sudom, to bi bio zločin za sebe i zavređivalo bi zasebni istražni i sudski postupak.

Tu se ova pravosudna blamaža ne zaustavlja jer proverom iskaza svedoka saradnika drugim, posrednim dokazima, sud ne pronalazi nijedan dokaz da su se događaji koji su predmet optužbe uopšte dogodili, uključujući tu i ubistva civila. To naravno ne znači da OVK nikada nije činila zločine nad civilima, već samo da tužilaštvu nije bilo dovoljno stalo da goni okrivljene za te stvarne događaje.

Slično se može reći i za preinačeni (drugi) deo presude u kome dve oštećene govore o silovanjima, pretnjama i prebijanjima kojima su bile izložene dok su bile zatvorene od strane optužene grupe, ali koje ne uspevaju da povežu konkretne okrivljene sa konkretnim radnjama, menjaju svoja svedočenja u bitnim delovima (uključujući i vreme kada su lišene slobode), da bi se na kraju ispostavilo da su obe pred istražnim sudijom u Nišu, koji je prvi ispitivao oštećene, potpuno drugačije predstavile događaj (vremenski i izostavljajući silovanje iz događaja), što su isprva negirale, a zatim objašnjavale kontinuiranim greškama suda u Nišu, koji je navodno izostavio ovaj deo njihovih iskaza. Zbog svega toga, Apelacioni sud ni njihove iskaze nije smatrao dovoljnim da na njima zasnuje osuđujuću presudu.

Rečju – tužilaštvo je podiglo optužnicu na osnovu izjave troje svedoka od kojih je svaki bio na svoj način nepouzdan, nedorečen i nedosledan, ne ostavljajući sudu nijednu drugu mogućnost do da donese oslobađajuću presudu ne samo jer nema dokaza da su okrivljeni učinili dela koja im se stavljaju na teret, već i jer postoji sumnja da su se događaji obuhvaćeni optužnicom ikada dogodili.

Povrh svega, tužilaštvo za ratne zločine tvrdilo je da su pripadnici OVK učinili ratni zločin, dok su Viši i Apelacioni sud u Beogradu krajnje jasno i nedvosmisleno utvrdili da oružani sukob (za koji je neophodan sukob dveju strana) uveliko prestao u periodu obuhvaćenim optužnicom. Ovo pitanje je suštinski sporedno jer je sud, nevezan kvalifikacijom tužilaštva, utvrđivao i da li je tužilaštvo dokazalo da su okrivljeni učinili neko drugo krivično delo (van ratnog/oružanog konteksta), te je odgovor i na ovo pitanje bio negativan.

Tužilaštvo, a kasnije nažalost i Vrhovni kasacioni sud u svojoj odluci po vanrednom pravnom leku u ovom slučaju (Кзз РЗ 1/2014), tvrdili su da je povređen zakon u korist okrivljenih jer je oružani sukob trajao ne do trenutka prestanka neprijateljstava i povlačenja vojske i policije sa KiM, već i u narednim mesecima u kojima je OVK navodno postupala u vezi sa prethodnim sukobom, tvrdeći da su srpski civili bili „protivnička strana u vlasti OVK“. Time je Vrhovni sud zauzeo pravno neodrživi stav (pogrešno tumačeći i primenjujući međunarodno pravo),³ ali svakako politički poželjan u datim okolnostima – da je ratni zločin moguće učiniti i bez oružanog sukoba dveju strana, pa čak i bez fizičkog prisustva jedne od sukobljenih strana (u ovom slučaju jugoslovenske vojske i srpske policije), protežući termin „ograničenja slobode u vezi sa sukobom“ na neodređeni period u vremenu, mimo propisa na koje se sud poziva. Kao što smo rekli, ovo u datim okolnostima ne bi promenilo ishod postupka, ali je insistiranje na održivosti kvalifikacije bio način da se tužilaštvo abolira, a sud optuži za navodnu grešku.

Ovaj stav, da rat na Kosovu i dalje traje, odnosno da se nikada nije završio, skoro smo mogli čuti i od ministarke Snežane Paunović u čuvenoj emisiji (12:06) u kojoj je poželela da sprovede etničko čišćenje. Time se ideološki okvir slučaja Gnjilanska grupa adekvatno zatvara.

Predizborno hapšenje: laki poeni za SPS

Preko Snežane Paunović i SPS stižemo na sam početak ove priče – hapšenja deset pripadnika OVK u decembru 2008. godine kojima se otvoreno kitio njen partijski šef, Ivica Dačić.

Prilikom hapšenja, Dačić je saopštio da tužilaštvo za ratne zločine raspolaže sa još dokaza i izjava svedoka o zločinima počinjenim nad Srbima i drugim nealbancima, kao i da predstoji ozbiljniji proces. Nije se desilo, pa zaključujemo da je sam Dačić, zajedno sa tužilaštvom za ratne zločine pokušao da ubere ovaj davno najavljeni poen, ali da šibicarstvo i javašluk nisu upalili pred dva postupajuća suda. I dobro je da je tako, jer sudovi postoje da bi sprovodili pravdu, a ne da bi udovoljavali ministrima.

***

Umesto da presudu Gnjilanskoj grupi čitamo onako kako je jedino moguće – kao pokušaj zloupotrebe sudstva za sukob sa ratnim neprijateljem neoružanim sredstvima (sukob o kome je reč političari neskriveno doživljavaju kao večni sukob), skoro petnaest godina traje javni linč sudija koji su postupili onako kako bi svako želeo da sud postupi u njegovom slučaju: da ga/je oslobodi proizvoljne optužbe. Sud je odbio da se vodi, kako je to u više izjava lepo primetio advokat Sead Spahović, patriotizmom kao izvorom prava. Na to bih samo dodala da je u pitanju lažni patriotizam, iako ni lažni ni pravi ne mogu biti osnov za osuđujuću presudu.

I opet nazad na Snežanu Paunović i njen nedavni bizarni intervju. Na samom kraju, ona rezignirano konstatuje kako Srbi na KiM mogu doći u situaciju da „bilo koja lokalna budala, albanska, izmisli da je učestvovao u ne znam čemu i na osnovu svedočenja dva, možda mentalno nezdrava bića i da bude zatvoren“. Voditeljka dodaje: i optužen za ratne zločine.

Strašno deluje ministarki Paunović da se tako nešto desi. I jeste, samo što se to ne dešava (samo) na Kosovu, desilo se i usred Beograda i to baš u slučaju Gnjilanska grupa. Za optužbu ispod svakog nivoa do danas niko nije odgovarao, pa se predstavnici tužilaštva nisu suočili čak ni sa najblažom kaznom – moralnom osudom sredine. Krivičnim progonom bilo koga, za bilo šta, ne osnovu čega bilo, ne urušava se samo domaći pravosudni sistem i humanitarno pravo, već se vređaju i stvarne žrtve kojih su političarima ovih dana puna usta.

Peščanik.net, 05.08.2026.

1. Pojedini tekstovi i analize pokrivaju aspekt koji se tiče stavova suda o trajanju oružanog sukoba na KiM.
2. Poslanik SNS Marko Atlagić, prema steno-beleškama skupštinskog zasedanja, 8. juna 2026. godine: „Poštovani građani, znate ko je taj sudija? Poznat je po tome što je oslobodio tzv. Gnjilansku grupu zločinačke UČK, koja je počinila monstruozne zločine, silovali su trudne Srpkinje, klali srpsku decu, tukli metalnim štanglama i sekirama Srbe i Srpkinje. I još kaže Majić – pa, šta kaže. Danas taj blokader Majić koji je oslobodio zločince Albance koji su krivi za 153 žrtve, plus 34 koji se vode kao nestali, vodi čistu politiku, a ne bavi se sudstvom. Pustio je teroriste, koji su silovali, mučili, ubijali Srbe i Srpkinje.“
3. Odredba člana 2, stav 2, II Dopunskog protokola o zaštiti žrtava nemeđunarodnih oružanih sukoba.