Još o Bus Plusu
Neka me niko pogrešno ne shvati da odobravam više nego necivilizovan postupak komunalne policije prema jednom građaninu. Volela bih samo da se o toj temi piše bez ostrašćenosti, samo kao o jednoj temi, nažalost nikako najvažnijoj, o kojoj ipak mogu da postoje različita mišljenja. Ili možda neko misli da je paradigmatična pa zaslužuje toliko komentara na našem Peščaniku? Mogli bismo verovatno da se složimo da smo postali „divlje društvo“ (Vesna Pešić ). A jedno od ipak manje važnih jeste i pitanje treba li u načelu plaćati javni prevoz, i prosto sam zapanjena što se oko toga podigla tolika prašina. Ja sam građanka ove zemlje – ma koliko to bilo teško – i mislim da gradski prevoz mora da se plaća, ko god da je „na vlasti“, ex Đilas, Vučićev Mali i njegov čovek za sva vremena, Vesić. Sasvim je drugo pitanje da li je ovaj režim rešio da nas do te mere osiromaši da više nećemo imati novaca ni za hranu, a kamoli da plaćamo kartu u gradskom prevozu (ali čini mi se da će partijski udomljenoj većini ipak ostati para da kupuju Informer, Kurir i slično smeće.)
Tekst Saše Ilića, kao odgovor na prilog Tanje Simić Berclaz, vrvi od sasvim ličnih insinuacija – ne bih se time bavila jer ne znam mnogo o ličnom i profesionalnom putu Tanje Simić, pamtim je samo kao mirovnjakinju i antinacionalistkinju – i to samo zato što Tanja Simić o tome naprosto ima neki svoj drukčiji stav. Možda jeste neprikladan i neshvaćen u Srbiji, gde se smeće baca sa četvrtog sprata, gde na zgražanje velike manjine građana nije ništa neobično da se nos čisti bez maramice, gde se na ulici trubi svakom ko je automobilom zastao na pešačkom prelazu. Tekstovi Saše Ilića uvek su mi jako zanimljivi i rado ih čitam, štaviše, odlično artikuliše sve što i moja malenkost misli, pa me ta vrsta netolerancije prema drukčijem mišljenju u jednoj ne toliko sudbinski, politički bitnoj stvari malo iznenadila. Živimo u nedemokratskom, autokratskom režimu, na ivici puzajuće diktature, i lako mi se može prigovoriti da je brutalni postupak komunalne policije samo jedan od simptoma. Ali šta ćemo onda sa spiskovima nepodobnih, „izdajnika“, takoreći apsolutnim gušenjem slobode medija (gorem nego za vreme režima S. Miloševića), besramnim ignorisanjem zakona, da ne nabrajam jer čitaoci Peščanika sve to vrlo dobro znaju.
A sad nešto sasvim lično: pre nekoliko meseci vozila sam se u prepunom autobusu, sva mesta su zasele dobro „skockane“ i adekvatno make-up stilizovane devojke od osamnaestak godina, koje su me uglas izvrgle ruglu što sam, kao žena u godinama, klateći se, pokušala da „validiram“ kartu. Ceo autobus, koji me je bacao s leva na desno i povređivao mi kičmu, orio se od njihovog hvalisanja da nikad ne plaćaju kartu, kao da je to nešto sramotno čega treba da se stidim.
Pokušavam da kažem, na najjednostavniji način: dok ne postanemo „građani“ sa svime što se pod tim podrazumeva, imaćemo vlast kakvu zaslužujemo, za kakvu glasamo (mislim na zasad veliku većinu) .
A ono što stvarno ne bih mogla da prihvatim, i što me je navelo da ovo napišem, jeste konstatacija o rasističkim pridikama koje nam navodno upućuje Tanja Simić Berclaz. Kad je reč o rasizmu, mislim da kod nas ima daleko opasnijih primera od samo jednog izdvojenog mišljenja, od „rasističkih pridika“ Tanje Simić o jednoj od pratećih pojava današnjeg života u Srbiji. A upravo o tome, o tim suštinskim pojavama, navikla sam da čitam na Peščaniku, umesto polemike o Bus Plusu. Ponavljam, ne potcenjujem brutalni incident koji je izazvala komunalna policija, i protiv toga se treba boriti, javnošću, svim sredstvima, samo što ne smemo da prenebregnemo osnovne uzroke koji su takvo ponašanje omogućili.
Peščanik.net, 09.02.2015.
BUS PLUS