Foto: Miodrag Ćakić
Foto: Miodrag Ćakić

U tekstu ”Hapšenje u ime BusPlusa”, Saša Ilić se bavi ”terorom države” nad građanima koji koriste gradski prevoz a odbijaju da ga plate. Već naslov pretpostavlja da je reč o zločinačkom udruženju smišljenom za tlačenje građana.

Ne. BusPlus je tek običan tehnološki sistem. Kao što Nokiu ne krivite zbog visine telefonskog računa koji ste napravili, nije razumno kriviti ni druge mašine i tehnologije savremenog sveta. Sa ili bez BusPlus tehnologije, karte za javni prevoz se, ne samo u Srbiji, već na planeti Zemlji, moraju plaćati. Tvrdnjom da je za zlo kriva mašina u ”čije ime” se događaju hapšenja, Saša Ilić sa dva stoleća zakašnjenja daje izlišan doprinos upokojenim ludistima.

Neposredan povod za njegov tekst je prošlonedeljni incident snimljen u Zemunu, u kome je, kaže, ”komunalna policija demonstrirala silu nad putnicom koja nije imala kartu“. Saša Ilić o kontrolorima i komunalnoj policiji piše kao o grupi nasilnika, od vlasti uspostavljenoj da se sa građanima ”obračunava rukama i nogama”, ”cipelareći” ih, te navodi zastrašujući primer: Neretko se događa da se tuku i deca, pa i oni koji pokušavaju da spreče takve stvari.

Zabogamiloga! Pa gde su ta prebijena deca?

Devedesetih godina slušali smo takve, iz samog korena izmišljene a zastrašujuće priče. Danas, pošto smo se sveli na srpsko-srpski konflikt, čak i najpametniji među nama, u stanju su da napišu kakve god koještarije i neistine, kao što je ova o prebijanju dece, radi huškanja na ”unutrašnjeg neprijatelja” biranog po sopstvenom nahođenju.

Već dve godine u javnom prevozu je otvorena sezona lova na kontrolore, a sada i na komunalnu policiju. Za rezultat imamo 74 teške povrede zbog kojih su kontrolori morali da potraže pomoć u Urgentnom centru. Građanima Beograda je dopušteno da kontroloru nožem iseku lice, slome ruku, rebro ili vilicu, mogu da ih šamaraju po volji ili im pljuju u lice. Uvrede, pretnje, ponižavanje i omalovažavanje, svakodnevica su ovih radnika. Taj podatak, međutim, nije zanimljiv medijima, niti javnom mnenju formiranom na društvenim mrežama. Bilo kakav odgovor na divljanje švercera, naziva se represijom.

Od vlasti, prethodne i ove, kontrolori su ostavljeni sebi samima, da kako znaju i umeju prežive narodni bes. Svaka politička garnitura manje se stidela ratnih zločinaca od sopstvenih kontrolora i komunalaca, te ulagala mnogo veće napore i novac da ih zaštiti.

Tek na prste jedne ruke se mogu nabrojati primeri u kojima je kontrolor, doveden do krajnjih granica ljudske izdržljivosti, uzvratio agresijom, te zbog toga snosio logične posledice u vidu gubitka posla.

Nema te vlasti ni pameti koja može da smisli perpetuum mobile prema kome bi gradski prevoz sam sebe isplaćivao. Tako prosta stvar danas odnekud nije jasna ni najobrazovanijim među građanima.

Vide li ti ljudi svet oko sebe, znaju li kakve su kazne za švercere u bilo kojoj pristojnoj zemlji? Vređanje i fizički nasrtaji na službeno (i svako drugo) lice nezamislivi su bez privođenja. Vriskanje, kukanje, bacanje na zemlju, nisu prihvatljivi argumenti, nigde.

Nakon prošlonedeljnog incidenta, na jednoj autobuskoj stanici u Ženevi telefonom sam snimila kontrolu karata (snimak u prilogu). Šest korpulentnih kontrolora zagrađuje sva vrata autobusa i traži karte od putnika koji izlaze, dok dvojica karte pregledaju u vozilu. Dva policajca (na snimku levo) sa vatrenim oružjem za pojasom, slušaju mirna, mada bespredmetna objašnjenja švercera, koga zatim policijsko-kontrolorska bratija odvodi sa sobom. Nije im promaklo ni to da ih snimam, pa su mi se dva uniformisana lica obratila, prethodno me uslikavši svojim telefonima, s objašnjenjem da će im moja fotografija biti potrebna ukoliko snimak zloupotrebim. (Nadati se da Švajcarci ne čitaju Peščanik).
Tako je, dakle, u Ženevi, planetarnom centru ljudskih prava. Tako je uostalom u bilo kom evropskom gradu, gde se podrazumeva izvestan broj odgovornosti koji građanin na sebe preuzima punoletstvom.

Nije dovoljno reći: izmučeni smo sirotinjom, obnevideli od bede. Siromaštvo ne bi trebalo da amnestira divljaštvo.

Sve te količine psećeg izmeta po parkovima i trotoarima, hodnici zgrada u kojima živimo, automobili parkirani po kolovozima, svo to đubre pobacano oko kontejnera, sva ta prljavštinu, nered, nerad i nemar, sveprisutna neljubaznost i spremnost da se na najmanji nadražaj reaguje teškom artiljerijom uvreda, privatno i javno, sve to je takođe razlog zašto se ovde još dugo neće živeti bolje.

Iskustvo kontrolora u javnom prevozu govori da su najnasilniji upravo putnici sa najskupljim mobilnim telefonima u rukama. Podržavanjem nekažnjivosti nasilnika koji vriskom ili pesnicama plaćaju svoje obaveze, promovisanjem bahatosti u građansku neposlušnost, održava se ova ustajala bara od zemlje, iz koje se ne da videti spoljni svet niti osnovni uzusi pristojnosti na kome on počiva.

Autorka je bivša konsultantkinja kompanije Apex Solution Technology, kompanije koja je kreirala sistem BusPlus.

Peščanik.net, 05.02.2015.

BUS PLUS