Ugrožena čast Village People

Neki stariji još se sećaju velikog hita grupe Village People Y.M.C.A. iz 1978. Grupa je, ironično hvaleći mrežu Hrišćanske Asocijacije Mladih Ljudi (Y.M.C.A.), koja i danas nudi jeftin boravak, obroke, sport i važi kao važno mesto sretanja za gej populaciju, promovisala gej popularnu kulturu. Odeveni kao gej ikone (kauboj, „Indijanac“, policajac, bajker, građevinski radnik, vojnik) oni su sa svojim funky pesmama vladali u diskotekama i uvek su imali stabilnu publiku. Konačno su se morali pojaviti, vidno širi nego što su bili, ali i dalje živahni, u šou Saturday Night Alive, da odgovore na uvredu – zloupotrebu njihove pesme Y.M.C.A. od strane velikog mrzitelja gej kulture – predsednika Trampa. Bili su zlobivi i duhoviti, između ostalog obećali su da će Ivanku obrijati na nulericu, i to jedva nedelju dana pre novembarskih izbora. Ovaj nastup ističe cenzuru, i šta je dozvoljeno: u pesmi je sve dozvoljeno. Tako su Village People odbranili svoju čast pred Trampom.

Stvari su u međuvremenu postale mnogo ozbiljnije. U napadu na Kapitol pojavili su se tipovi, provereno predstavnici najstrašnijih desnih grupa, kostimirani vrlo slično grupi Village People. Jedan od njih (sa rogovima) predstavlja organizaciju QAnon, koja zastupa verovanje da su demokrati (da i ne govorimo o drugima, malo više ulevo) satanistički pedofili i geji, koji hoće da osvoje svet jevrejskim (Šoroš) novcem. Kako i zašto je ovaj šljam ukrao slike popularne kulture, koja je u prethodnih pola veka vredno sarađivala, i ponekad bila ključna u emancipatorskim pokretima? I koje upravo ti, lažno se predstavljajući tipovi, najviše mrze?

Prvi i najjednostavniji odgovor, kao i za Trampa, jeste da su socijalno i psihički neuravnoteženi, ali to je deo opisa, ne uzroka. Reč je o postupku koji karakteriše mnoge ekstremne desnice i njihove pristaše širom sveta. Taj postupak je u osnovi infantilan, i motiviše ga duboko osećanje inferiornosti. Sastoji se u tome da se protivniku beskonačno ponavlja „ti si, nisam ja!“ – i obrnuto. Nije reč o konceptualnoj konfuziji, već o grabljenju bilo čega sa virtualnih polica internetske samousluge, u kojoj se izvesno ne zna ko pije a ko plaća, da bi se stekao utisak autoriteta, prava na verbalno i zatim realno nasilje i preventivnu osvetu.

Izvan SAD, postupak se prepoznaje u grupama i pojedincima koji se snabdevaju na američkim izvorima. Evropski primerci ponekad upotrebljavaju i evropske izvore, kao što je to u svom piskaranju radio norveški masovni ubica Brejvik. U Sloveniji, gde je izrazit transfer američka ekstremna desnica–orbanizam, postupak se, kao i mađarski novac, odmah prepoznaje. U ovoj prevari, krađi i prepoznatljivom imitiranju (jer je slabo), koji samo na prvi pogled izgledaju nespretno, uništava se emancipacija, kao ideja i kao praksa, i to je najgori deo krađe. Ako su u prethodnim generacijama voleli kićene uniforme (neki i danas), predstavnici ovog lažljivog opredeljenja uzimaju ono što je bilo najbolje, masovno i povezano sa civilnim pokretima druge polovine dvadesetog veka. Najveća opasnost je upravo u zaboravu i neznanju, odnosno rasutosti znanja i gubljenju kriterijuma za nalaženje znanja tamo gde je danas najdostupnije, na internetu.

Zato ukidanje twittera i facebooka Trampu uopšte nije pitanje slobode govora, i komentar Alisin Kamerota, novinarke CNN, savršeno je tačan: „Ne moramo da više slušamo ludost.“ Istovremeno, taj komentar je optimistična utopija, koja izgleda više neostvarivo nego ostvarivo. U primeru Srbije, sistematsko uništavanje svake asocijacije i reference iz kulture i svakog traga teksta, uključujući i ideološke, dovelo je do ogoljenog sistema održavanja vlasti na prevari i krađi u praksi, i isto tako u javnom govoru, u imaginariju vlasti: jedini mogućni model javnog govora vlasti je – logično – solilokvij vladara, a najveći zločin neprijatelja – inteligencija, nažalost potpuno neutralizovana ostvarenim okolnostima.

Peščanik.net, 14.01.2021.