Uklonjeno svedočanstvo

Svetlana Đorđević, Svedočanstvo o Kosovu, Edicija Dokumenta/Fond za humanitarno pravo, Beograd, Publikum, 2003.

Godine 2008. Srđa Popović je na Peščaniku naveo mali broj knjiga koje su relevantne za odnos Srbije i Kosova, i prva pomenuta upravo je knjiga Svetlane Đorđević. Sudbina ove knjige i njene autorke prava je slika srpskog odnosa prema Kosovu. Nešto docnije, teret će pokušati da dignu mlađi stvaraoci na obe strane, pre svega umetnici (Beton, međusobno prevođenje i koprodukcije). U međuvremenu, knjiga je nasilno prećutana, a život autorke tako ozbiljno ugrožen da je morala pobeći. Nijedna profesionalna organizacija, zaključno sa PEN-om – o akademskim sredinama bolje da ne govorim – nije se usudila da nešto kaže o tome, nijedan književnik koji se razmahivao obilićevskim zamasima sablje u prozi i poeziji nije imao toliko hrabrosti da istupi, da nešto rizikuje, da bude slavno usamljen, da osokoli druge, konačno – da stane na stranu potpuno usamljene žene koja se usudila da stvari vidi drugačije nego iz kožne fotelje na drugom spratu SANU. Knjiga se danas praktično ne može naći.

A usudila se preko zamislivog, još i danas u Srbiji, o čemu posredno i neposredno svedoči i nedavno objavljena knjiga Radeta Radovanovića. Posle nekoliko čitanja ove knjige u raznim vremenima, počev od rukopisa, čini mi se da je Svetlana Đorđević, žena utekla iz sirotinje i patrijarhalnog nasilja, samostalna i radna, bez ikakve nagnutosti prema istoriografiji ili književnosti i potpuno neuka u politici, ispisala delo koje će, ako uopšte budemo imali budućnosti odnosno istorije, morati biti upisano visoko, onako kako ga je ocenio Srđa Popović.

Svetlana Đorđević je svoje svedočanstvo napisala kao zavidno dobro organizovan skup sećanja. Prvi deo je priča o spasavanju njenoga brata. Autorka hrabro odlazi u zaraćenu Bosnu da bi iz zatvora izvukla svog brata. Odlazi tri puta, iz Valjeva do Beograda, do Novog Sada, do Bosanskog Šamca, i konačno do Banja Luke, gde uspeva da oslobodi brata iz zatvora na srpskoj strani, gde su ga strpali upravo njegovi. Ovaj deo sećanja (godina 1993) svedoči o stanju raznih grupa koje su činile „vojsku“ u Bosni. Haos, neorganizovanost, unutarnji sukobi među grupama (draganovci, arkanovci, šešeljevci) i podgrupama, glumljena tajanstvenost, stereotipi koji se tu plaćaju životom, potpuno odsustvo vojničke discipline, reda, znanja… To su vojske koje se igraju vojske, samo što ginu pravi ljudi, naročito arbitrarno razglašeni neprijatelji. Svetlana Đorđević saznaje za ratne „podvige“ svog brata, njegova priroda nije nimalo promenjena. Njegova nasilnost pre rata sada ima puno obrazloženje i odobravanje, sem kod onih koji su pokušali da ga ubiju sa leđa i stavili ga u zatvor. Sestra ga oslobađa zato što je njen brat. Za njegov položaj saznala je gledajući emisiju Marka Jankovića, koji joj je zatim i pomogao. Imena koja Svetlana Đorđević pominje, njihovo ponašanje i okolina dragoceno su svedočenje o strani koja je započela rat. Istoričari toga doba, ako ih još nešto ima, imali su/imaće sasvim izuzetan materijal. Kako je rat započeo trovanjem razuma, kakve laži i glumatanja su postali svakodnevica, kako se prava smrt umešala u parole, kako je svakodnevica postala nepodnošljiva…

Umorna i užasnuta od stvarnosti rata koju je videla, od ličnog razočarenja i kolektivne ratne psihologije, Svetlana Đorđević se odlučuje da ode na Kosovo i da kao taksistkinja zarađuje za život i budućnost. Dobra odluka u 1995, rekli bismo. Ovaj, najveći deo knjige, autorka posvećuje svom snalaženju na Kosovu: dolazi bez ikakvih predrasuda prema Albancima, svoj stav prema Miloševiću i srpskom ratnom ponašanju već dugo ima, i uverena je da samostalna žena koja pošteno radi može da preživi manje-više svuda. Sačekuje ju krajnji javašluk, krađa kao osnovni sistem bogaćenja, nasilje, rasizam, preziranje i mučenje žena, pokvarenost u svemu što treba da bude pravilo, ustanova, red. Policajci Srbi sa ponekim Albancem terorišu sve koji nisu „naši“, nijedan posao ne može se obaviti bez reketa, a policijske glavešine su i najveći kriminalci. Užas počinje na aerodromu, jedinom prolazu za Kosovo, gde banda taksista radi sa policijom i carinicima. Putnici su podvrgnuti svakom mogućnom šikaniranju, delom iz zabave a stalno iz koristi, cene se dogovaraju pa se na putu povećavaju, „glavni“ vuku putnike sami, dok drugi veselo iznose robu iz free-shop-a. Svetlana odmah dolazi u sukob sa tom grupom, izložena je podsmehu, reketu, podvalama svih vrsta. Gume na njenim automobilima rezali su desetine puta. Automobile je kupovala kako su ih krali, pljačkali, nezakonito držali u policiji. Brzo su ju, zbog njenog ljudskog odnosa prema Albancima i izražavanja drugačijeg stava, etiketirali i kao „izdajnicu“, što je još više pogoršalo njen položaj. Sve to Svetlana beleži u dnevnik, koji će postati osnova za njeno veliko svedočanstvo. Viši policajac koji ju je posebno omrznuo ju je na kontrolnom mestu pretukao tako da su joj ostale trajne posledice: kako niko nije hteo da je leči – ne bez velikih para – prihvatio ju je lekar Albanac, i spasao joj život. Ne zna šta se desilo sa njenim albanskim saputnicima. Pošteno prevoženje Albanaca donelo joj je neku zaštitu na drugoj strani. Kada ju je u vožnji zaustavila grupa boraca UČK, postupak je bio uljudan, bez nasilja i sa razgovorom koji joj je štošta razjasnio. Bila je svedok pobijanja Albanaca na kontrolnom mestu. Znala je, kao i svi ostali, šta prenose određeni kamioni. Znalo se zašto se zatvaraju prozori kada se digne dim iz pravca Trepče… U gradu u kojem je najviše boravila, znaci ne samo raslojavanja nego i planskog prisilnog iseljavanja Albanaca i kontrole njihovih kuća, sa sve planovima ko će šta uzeti, bili su među Srbima poznati. Svedočenje Svetlane Đorđević pokazuje da je reč uistinu bila o nacionalnoj zaveri, sa opštim ciljem „trećinu u Albaniju, trećinu pobiti, trećina neka nam služi“… Uz to ide plan o rušenju kuća, da Albanci nemaju kamo da se vrate, i uništavanje ličnih dokumenata, da ne mogu da dokažu svoj identitet. Posle jednog opisa reketa, Svetlana Đorđević zapisuje:

„O slici zemlje u kojoj se takve stvari redovno dešavaju i o istim pravima za sve ljude, ma koje vere ili nacije bili, koja su ovde svaki dan, od istih ljudi, na iste načine, gažena, o reakcijama tih tako povređenih ljudi – zaista ne treba ni govoriti.“

Tokom nekoliko godina, prevoženje Albanaca postajalo je sve opasnije: mapa mogućnih puteva menjala se iz dana u dan, kontrolni punktovi takođe, neki krajevi bili su potpuno odsečeni, bilo je sve više uništenih sela. Svetlana je počela voziti duže ture – u Srbiju, kamo su bežali Romi, u Crnu Goru, kamo su bežali Albanci. Mnogi Albanci su iz ugroženih sela bežali rođacima u gradove, gde su ih skrivali po podrumima – što su budne komšijske oči pratile i beležile. Mobilnost, odnosno mogućnost bekstva, bila je samo za bogate. Na Kosovo su počeli dovlačiti i „azilante“ koji su imali najmanje mogućnosti da se snađu. Prevozila je i njih.

Sve to je radila policija. Ponekad bi nekoga povukli sa Kosova, kad bi dara prevršila meru. Među policajcima bilo je i poštenih ljudi, koji su trpeli gotovo isto koliko i Albanci. Na aerodromu je nešto reda, kad je tamo bio, uspostavljao i jedan pilot. Svedočanstvo Svetlane Đorđević sadrži nekoliko takvih primera, ostataka građanske svesti: nažalost, nedovoljno čak i za nadu.

Treći i najkraći deo knjige je svedočanstvo o ratu na Kosovu, 1999. Vojska je preuzela glavnu ulogu od policije. Plan o novom demografskom uređenju Kosova počeo se sistematski sprovoditi: sa jedne strane, uništavanje čitavih sela i proterivanje preživelih u Albaniju, sa prethodnim uništavanjem ličnih dokumenta. Sa druge, sistematsko uništavanje određenih kuća u gradovima ili odvođenje ukućana, ako je kuća predviđena za novu upotrebu. Tu Svetlana Đorđević opisuje događanje u ulici u kojoj živi, sudbine komšija. Nekoliko kuća je uništeno, premda se znalo da u podrumima žive doseljenici. Svetlana je sama videla ugljenisane ostatke nesrećnika kojima nisu hteli da pomognu njihovi susedi. Očuvane kuće bile su meta juriša, tu se zauzimalo po zamišljenom položaju u novom srpskom društvu i po starim dogovorima. Materijal, aparati, nameštaj – to se raznosilo po prethodnom odabiru, često sa svađama i tučama između budućih vlasnika. Konačno, povlačenje sa Kosova donosi završne slike potpunog raspada jednog društva: natovareni pokretnim plenom, odlaze pripadnici naroda koji je mislio da tlačenjem većinskog naroda, na vrhuncu kolonijalnog ludila, može da sačuva svoju izmišljenu premoć, ostvarenu uglavnom u kriminalu.

Svedočenje Svetlane Đorđević postavlja mnogobrojna pitanja. Jedino koje nije postavljeno, da li je pisala istinito, odgovoreno je postupcima prema autorki: prećutkivanje, nasilje i isključivanje potvrđuju da je sve što je napisala istina. Neprihvatljiva je istina, račun plaća Svetlana Đorđević. Šta je nju pokretalo? Već na prvim stranicama čitamo odgovor: završila je srednju školu, nastavila kurs kod mnogo čovečnijih rođaka, i sve što je želela, bilo je da bude sama i da čita. Svetlanu Đorđević je spaslo i oblikovalo školovanje, jedini izlaz iz grozote patrijarhalne porodice. Ono što su je učili, shvatila je ozbiljno. Rezultat – nepogrešivo osećanje za jednakost i pravičnost, i za slobodu. Kada dobijemo jedan tako čist primer socijalističkog školovanja, moramo se zapitati kakav je bio taj istinski emancipatorski pedagoški sistem, posebno za žene. Razlike su izvesno u kontekstu, pre svega u razlikama između urbanog i ruralnog, ali to izvesno ne znači da su ženska deca iz gradova uživala neku sasvim drugačiju slobodu od patrijarhata. Moramo prihvatiti da je slučaj Svetlane Đorđević možda redak, ali nije usamljen, i da ostaje još mnogo prostora za istraživanje emancipatorskih putanja u jugoslovenskom socijalizmu. Biti sama i čitati – nije mnogo drugačije od zahteva Virdžinije Vulf. Jer, Svetlana Đorđević je izvesno rođena sa nekim talentom, koji je uspešno našao uobličavanje u obrazovanju. Ona piše živahno, kombinujući kratke, odsečne rečenice sa dugim refleksivnim monolozima. Njen opis je ubedljiv, tu su imena, mesta, vreme, okolnosti, mogućne greške u sopstvenom sećanju koje iznosi. Nije potpuno sigurna u svoje procene događaja, opisuje često svoj strah, svoje slabosti, precizno razlikuje ono što je sama videla i druga svedočanstva, kritična je, i savršeno samopouzdana samo u jednoj stvari: svojoj građanskoj svesti. O njoj ne razmišlja, ne procenjuje, svest je tu, nije važno njeno poreklo, važno je samo da nikada ne napušta svoje temelje. Što se osećajnosti tiče, ona je deo savesti, idealna i neophodna dopuna, nikako opterećenje. Da li je saosećajnost uistinu toliko opasna za nacionalni identitet? Nesumnjivo, a još više za laž, prevaru i druge gadne odlike srpske politike uopšte, ne samo prema Kosovu. Knjiga Svetlane Đorđević nudi najzapaljiviju, najopasniju kombinaciju za to – razum i saosećajnost. Neostvarivo već više od trideset godina. 

Žalosna priča o „recepciji“ knjige Svetlane Đorđević najubedljivije govori o vrednosti ove knjige. Kada bude ponovo štampana, dostupna, široko čitana, perspektiva odnosa sa Kosovom može se učiniti boljom.

Peščanik.net, 25.07.2022.