Koliko jedan rat može promeniti svet. Pre samo četiri meseca, lideri Francuske, Nemačke i Italije nisu mogli ni da pomisle na pružanje podrške kandidaturi Ukrajine za članstvo u EU. Prošlog četvrtka okupili su se u sunčanom Kijevu i entuzijastično podržali zahtev Ukrajine da bude primljena. Ako njihov stav bude potvrđen na samitu EU naredne sedmice, nakon što je i Evropska komisija dala pozitivno mišljenje, to bi, prema izjavi predsednika Volodimira Zelenskog posle ovog susreta, mogla biti „jedna od ključnih evropskih odluka u prvoj trećini 21. veka“ i početak nove runde širenja EU na istok – događaj ništa manje značajan od proširenja do kog je došlo po okončanju Hladnog rata, u prvoj deceniji 21. veka, kada su u dva talasa u EU ušle zemlje od Estonije do Bugarske. Grčki filozof Heraklit ponovo je u pravu: „rat je otac svih stvari“.
Postoje dva dobra razloga za prihvatanje Ukrajine kao kandidata za članstvo u EU: prvo, Ukrajina je to zaslužila. Drugo, to je u najboljem dugoročnom strateškom interesu svih Evropljana, što je razlog čak važniji od onog prvog.
Želja Ukrajine da se pridruži EU nije ništa novo. Nikada neću zaboraviti kako sam u Kijevu stajao na ledenom Majdanu u vreme Narandžaste revolucije 2004. godine, okružen morem evropskih zastava. Nikada nisam video toliko zastava EU u nekoj evropskoj prestonici. Deset godina kasnije, 2014, odbijanje predsednika Viktora Janukoviča da prihvati sporazum o pridruživanju EU pokrenulo je novi talas demonstracija u Kijevu, koje su u istoriji ostale zapamćene kao Euromajdan.
Već izražena volja ukrajinskog naroda ovim ratom je potvrđena. Status kandidata za članstvo u EU jedan je od tri glavna zahteva koje Zelenski upućuje zapadu od samog početka rata, pored zahteva za isporuke oružja i uvođenje sankcija Rusiji. U nedavno sprovedenoj anketi u zapadnim i centralnim delovima zemlje – zbog rata, na istoku nije bilo moguće sprovesti anketu – čak 89 procenata ispitanika podržava članstvo u EU.
Niko ne može osporiti da se Ukrajinci bore i ginu za Evropu. Obrazlažući pozitivno mišljenje Evropske komisije, jedan visoki zvaničnik iz Brisela rekao je: „Komisija ne zaboravlja da je Ukrajina jedina zemlja u Evropi u kojoj su pucali na ljude i ubijali ih zato što su izašli na ulice sa zastavama EU. Ne možemo im sada reći: ‘Žao nam je, izabrali ste pogrešnu zastavu’.“
Takva odluka je strateški važna za Evropu u celini. Ovde nije u pitanju samo sudbina druge najveće zemlje u Evropi. Pored preporuke da se Ukrajini dodeli status kandidata, uz „puno razumevanje“ da je nakon toga potrebno preduzeti određene konkretne korake, komisija je preporučila da se isti status odobri i Moldaviji koja leži između Ukrajine i Rumunije, uz „puno razumevanje“ da su nam potrebne promene šireg zahvata. Takođe, preporučeno je otvaranje pregovora o pristupanju sa Albanijom i Severnom Makedonijom. Tu su, zatim, i zapadni Balkan, Gruzija, možda i demokratska Belorusija.
Ako se dobro obavi, drugo veliko proširenje na istok učinilo bi Evropsku uniju ne samo većom nego i samodovoljnijom u proizvodnji hrane, te ekonomski i vojno snažnijom. Mi Evropljani našli bismo se u boljoj poziciji da odbranimo sopstvene i vrednosti na nesigurnoj vetrometini između revanšistički raspoložene Rusije, sve moćnije Kine i Sjedinjenih Država na zalasku. Ali takvo proširenje bi podrazumevalo i dalje produbljivanje našeg saveza. U protivnom bi zajednica od 35 članica postala disfunkcionalna. Na duži rok, uključivanje Ukrajine, Moldavije i Gruzije znači da se Rusija mora konačno pomiriti s gubitkom carstva i prihvatiti ulogu obične moderne nacionalne države. (Primer Britanije pokazuje koliko dugo taj proces može potrajati.) Zato bi novi talas proširenja na istok bio važan korak na putu do celovite i slobodne Evrope.
Na tom putu čeka nas mnogo neizvesnosti. Zemlje kao što su Holandija, Danska i Portugalija još pokušavaju da otežaju, ako ne i blokiraju taj prvi korak. Čak i ako „velika trojka“ Evropske unije – u kojoj je Draghijeva Italija zauzela mesto upražnjeno izlaskom Velike Britanije – uspe da odnese prevagu na samitu, što se čini veoma verovatnim, hoće li biti dovoljno političke volje da se dugoročna strategija širenja nastavi? Troškovi obnove Ukrajine biće ogromni. Ratna šteta već se procenjuje na 150 milijardi dolara. Ukrajina ima šansu da obnovi srušeno, ali jedino ako se značajna evropska sredstva za rekonstrukciju vežu za ključne reforme, uključujući bitku protiv korupcije.
Stanovnici Evrope trenutno podržavaju takav predlog: 66 procenata evropskih državljana odobrava otvaranje vrata Ukrajini, pokazalo je istraživanje Eurobarometra obavljeno u aprilu. Tako se izjasnilo i približno 57 procenata ispitanika u 10 odabranih evropskih zemalja u nedavno organizovanom istraživanju Evropskog saveta za spoljne odnose. Ali podrška u Francuskoj, Nemačkoj i Italiji bila je manja od 50 procenata. Kako se talas ratne solidarnosti sa Ukrajinom bude povlačio, dok čitava Evropa počinje da oseća ekonomske posledice pandemije i Putinovog rata, ova podrška bi mogla dodatno opasti. Mediteranske zemlje se žale: „Govorite samo o istoku. Šta će biti s jugom?“ Teška situacija na Bliskom istoku i severu Afrike, koja će se uskoro pogoršati zbog rasta cena hrane izazvanog nestašicom ukrajinskog i ruskog žita, može proizvesti novu krizu u tom delu sveta.
Druga opasnost je mogućnost da se proširivanje nastavi bez neophodnog produbljivanja saveza. To je bio veliki nedostatak prvog proširenja na istok. Rezultat je to da je Viktor Orbán u Mađarskoj praktično demontirao demokratiju koristeći milijarde evra iz EU fondova. Zahvaljujući načelu jednoglasnosti nedavno je dobio priliku da ucenjuje EU kada se raspravljalo o predlogu novog paketa sankcija protiv Rusije.
Verovatno je da će entuzijazam za proširenje uskoro opasti. Ukrajina i Moldavija mogle bi se naći u čistilištu u kom veći deo zapadnog Balkana boravi već gotovo dve decenije. Po sticanju statusa kandidata, Severna Makedonija je 17 godina čekala na otvaranje pregovora, zbog protivljenja Grčke, a potom i Bugarske. Makedonci još veruju u EU, ali u Srbiji je podrška za članstvo opala sa 70 na 37 procenata. Lokalne elite u ostalim zemljama mogle bi zaključiti da im je žongliranje između Evrope, Kine i Rusije najbolja opcija, onako kako to sada čini predsednik Srbije Aleksandar Vučić. U tom slučaju istočni i jugoistočni obodi EU pretvorili bi se u zonu trajne nestabilnosti, otvoreni za ulazak Kine, Rusije i drugih neprijateljskih sila.
Put je zasut brojnim preprekama i pogrešnim skretanjima. Ipak, kao što kineska poslovica kaže, putovanje od 10.000 milja počinje prvim korakom. Taj prvi korak učinjen je u dobrom smeru.
The Guardian, 17.06.2022.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 22.06.2022.
UKRAJINA