Umesto evropeizacije – periferizacija

Naziv teksta navodi na pomisao će se baviti diskrepancom između izvesne spoljne podrške koju Srbija dobija, i sve lošijeg stanja unutar našeg društva u svim oblastima. Ako poverujemo da je Srbija na putu ka učlanjenju u EU, morala bi postojati visoka korelacija između poboljšanja unutrašnjeg stanja i podrške koja bi stizala spolja, pre svega iz EU. Unutar zemlje bi morao postojati jasan napredak u pogledu vladavine prava, nezavisnog pravosuđa, učvršćivanja nezavisnih institucija, slobode i prava građana, medijskih sloboda, demokratije i ekonomskog napredovanja. Ništa od toga se ne događa. Naprotiv, Srbija se ubedljivo kreće u suprotnom smeru i od sopstvenih interesa i od proglašenih EU principa (ma šta to u ovom trenutku značilo), ali ipak nam se prikazuje da je Srbija postala toliko poštovana zemlja na Zapadu da to skoro nije zabeleženo. I to je naša tema: otkud to.

Tu negativnu korelaciju tumačili smo real-političkim pristupom EU koja u ovom periodu nema nameru da se proširuje, pa se orijentisala na zadovoljavanje sopstvenih interesa kao što je potvrda nezavisnog Kosova, te smirenje te potencijalno neuralgične tačke. Sem pohvala zbog Kosova i regionalne stabilnosti kojoj Vučić navodno doprinosi, više rečima nego delom, pohvale stižu i za „reforme“ koje se sastoje iz popularne štednje, kako ogromni dugovi ne bi pali na leđa zajmodavaca koji su mahom sa Zapada. A od promena nema praktično ništa, onih koje bi značile da se Srbija zaista kreće u dobrom pravcu za svoje građane. To su veoma dobro poznate stvari i ne moramo ih ponavljati.

Ali Kosovo je nekako potisnuto kao glavna karta, jer ono u novim okolnostima više nije najvažnije, a i nekako se doima kao završena priča. Pojavljuju se novi zapleti i novi zahtevi koji se postavljaju vlastima u Srbiji. U tom kontekstu, EU i SAD koriste autokratsku vlast Aleksandra Vučića koji ima ogromnu bagažu i mnogo putera na glavi, pri tom i stabilnu podršku u zemlji, pa se veruje da se od njega može izmamiti sve što je njima interesantno. Ima tu značajnijih i manje značajnih stavki, od kojih su dve najznačajnije: sređivanje BiH kao države, što direktno zavisi od Srbije, i preterano bliski odnosi i ušančenje Rusije u Srbiji. Tu se za sada ne dešava ništa vredno pažnje, pa mi se čini da Vučićeva politika udovoljavanja „prijateljima u EU“ ne ide glavnim drumom i ne bavi se rešavanjem zaista krupnih problema ukoliko se želi njihova podrška i članstvo u EU, nego skreće s glavnog druma, meandrira i luta po sokacima koji ne vode nikud.

Pa tako Srbija neće tući i proganjati izbeglice, nego će im pristojno (i krijumčarski) omogučiti put ka Nemačkoj i Skandinaviji; dozvoliće im tranzit preko svoje teritorije, ako nas to ne košta ništa. A ništa i ne košta, pri čemu je neka pomoć već dobijena, a obećava se još. Rešićemo slučaj Bitići i paljenje ambasada, ali te stvari više služe za legitimni pritisak nego što će se ikada rešiti. I ne mogu da se reše, jer one već zadiru u pitanje vlasti; i tu se sada i daju laka obećanja, ali po našoj grbači. Čist je skandal da su osuđeni za paljenje ambasada pušteni na slobodu kao nevini (sad će građani tim ljudima plaćati milionsku odštetu), a da na to ambasador SAD izjavljuje kako „poštuje vladavinu prava u Srbiji, ali će na tom slučaju morati i dalje da se poradi“. Okej, poradićemo još, no problem, zna se ko će taj rad platiti. Dobićemo još jednu garnituru nevinih ljudi kojima ćemo plaćati oštetu, i tako u krug.

Ali to su zapravo sporedne stvari. Nije zato Vučić opet putovao u Ameriku. A zašto je putovao ne znamo. Ako pogledamo Coraxa, on nam kaže da je on tamo skinuo gaće, a nama poručio da je pobedio. Vučić je rekao da su potpredsednik Bajden i svi njegovi sagovornici iskazali veliko poštovanje za Srbiju i njene reforme, a i za Vučića lično, da su obećali podršku za ulazak u EU, te da su dobijeni komplimenti mnogo veći, ali premijer je skroman, neće da se hvali, pa ih umanjuje. Po svom običaju sa dalekih puta, izvalio je kako će doći neki veliki investitori koji će svaki ponaosob zaposliti po 2.500 hiljade ljudi, a dolazi ni manje ni više nego 300 raznih investitora. Pošto sem hvalospeva ništa ne znamo, mora da je tamo loše prošao, pogotovu što je ambasador Kirbi lakonski izjavio kako je poseta bila uspešna.

Zašto se krenulo sokacima a ne glavnim drumom i šta Vučić zapravo očekuje od „prijatelja“? U čemu se sastoji ta razmena usluga? Nešto je učinjeno oko Kosova, a pohvale služe kao ohrabrenje u stilu „dobar si ti mali“, ali nisi se pretrg’o. A sve dok se može očekivati da će se još malo „pretrgnuti“ i pomoći oko BiH i zabataliti Ruse, nastaviće se s komplimentiranjem, koje je za unutrašnje potrebe preuveličano i dobrodošlo kao propaganda. A šta njima traži Vučić? Podršku za ulazak u EU i reforme? Ma ne, on čini onoliko koliko je potrebno da ga oni ne bi rušili spolja. Vučić kaže ovako: dobro, ovo ću da učinim, i više ako treba, ali trampa mora biti jasna: moja vlast nema da se podbada s vaše strane pomaganjem opozicije; kod mene nema levičara već samo desničara i nema da se mešate šta ja radim u Srbiji svojim građanima; a ja ću da vam dam sve što mogu a da svoju vlast ne ugrozim. To se tamo valjda razume: usluge će dobiti, doduše mi ne znamo koje, i oni mu neće dirati vlast. Čak i ako vas nerviram što sam smenio Blera sa mesta savetnika, a zamenio ga Šešeljem (eno ga u svim mainstream medijima), molim lepo – dogovor ima da se poštuje. Ima da zatvarate oči na enormnu korupciju, pljačku, na to što institucije i sud više ne postoje, na uništavanje medija, mlaćenje opozicije, kupovinu glasova (ne znam da li i vas zivkaju telefonom iz SNS-a nudeći neverovatne usluge, od renoviranja zgrade do svih zdravstvenih usluga, ama svega što nam treba) i raspisivanje izbora kad mi se prohte, da sebi produžim mandat odavde do večnosti.

Ako se prisetimo zaključka Milana Vukomanovića u intervjuu koji je dao Peščaniku, da Zapad više ne sme da se meša u unutrašnje stvari perifernih diktatura, država koje počivaju na drugim principima od zapadnih demokratija, već da se u tim zemljama moraju sačekati promene sopstvenim snagama – a čini mi se da takvo gledište danas prevladava i globalno, naročito posle globalne izbegličke i migrantske navale – mi smo zaista u velikim neprilikama. Ova nagodba: činim sve što mogu „prijateljima“ tamo, bez njihovog mešanja u moje poslove ovde, govori o tome da od evropeizacije nema ništa, već da je periferizacija uveliko prevladala. Mi vama nećemo smetati, ali nemojte ni vi meni i mojim ljudima.

Sve to možda i ne bi bilo toliko tragično, kad se ta periferizacija ne bi najviše ogledala u tome što u tim zemljama nema unutrašnjih snaga koje svojim zalaganjem mogu da donesu promene, ili zato što su izbegle u centar, ili zato što se u narod, društvo i pojedince ništa ne ulaže zbog štednje i korupcije. Možda će unutrašnje snage moći da promene „Ameriku i Englesku“, ali na periferiji – nikad ništa novo.

Peščanik.net, 22.09.2015.