Druga tribina u novoj školskoj godini (21. ukupno) u okviru drugog ciklusa Nije Filozofski ćutati na Filozofskom fakultetu u Beogradu, održana 10. oktobra 2019. U razgovoru učestvuju: Božidar Radenković (FON), Miodrag Jovanović (Pravni fakultet), Slobodan Prvanović (Institut za fiziku), Milan Vukomanović (Filozofski fakultet). Moderator je Ognjen Radonjić (Filozofski fakultet). Integralni snimak
Miodrag Jovanović: Poslednji događaji pokazuju upravo to fundamentalno nerazumevanje autonomije univerziteta. Znate, kada pošaljete tako nekakvu grupicu stranačkih pripadnika da tobož prave nekakvu ravnotežu unutar nekakvog dešavanja na Univerzitetu koje je, strikno gledano, čisto univerzitetska stvar, i onda to sve komentarišete na takav način kao da, eto, bilo je malo belih, pa smo mi poslali i crne da iznivelišemo tu situaciju – to jasno pokazuje da vi ili ne razumete ili nećete, svesno, da razumete šta autonomija univerziteta nosi sa sobom. Kada se postavi pitanje da li su mere, recimo, koje su studenti preduzeli tim poslednjim činom blokade, da li to pripada univerzitetskom životu? Pa pripada, istorija pokazuje da pripada.
Znate, niko ne voli kada studenti štrajkuju, kada studenti blokiraju, kada posežu za tim radikalnim merama, ali bilo bi besmisleno tvrditi da to zapravo nije jedno potpuno inherentno delovanje na univerzitetu, i takve stvari se zapravo često dešavaju. Ovde je stvar posve čistija, jer je reč o jednom, ponavljam, čisto školskom, univerzitetskom pitanju, dakle ono samo sticajem okolnosti ima još i dodatnu političku težinu, i zato ostalima u društvu para uši i poziva ih na neke reakcije, ali suštinski pitanje da li se jedan univerzitet na adekvatan način razračunava sa slučajevima plagiranja doktorskih disertacija je par excellence univerzitetsko pitanje, i budući da je takvo, studenti imaju pravo da reaguju na način kako su reagovali, ako smatraju da institucije predugo – a mislim da nam zdrav razum kaže da je u ovom slučaju ta reč adekvatna – predugo odugovlače i ne reaguju u takvoj jednoj situaciji.
Milan Vukomanović: Možda najbolje znamo šta autonomija najbolje znači u konkretnom nekom smislu, kada nam oduzmu autonomiju. Kao što su oduzeli Univerzitetu u Beogradu autonomiju zakonom iz 1998. godine, kada se kao upravljač univerziteta odjednom postavila vlada – dakle, vlada vam bira dekane i rektore, štaviše, vlada vam postavlja i batinaše na ulazima fakulteta, koji kontrolišu sada stvari iznutra, nekakve parapolicijske ili ne znam kakve već jedinice koje su tamo poslali koalicioni partneri tadašnji; da‚ podsetim, to su bili SPS, JUL i Srpska radikalna Stranka, dakle isti ili vrlo slični ljudi. Kako da vam kažem: može neko da ode iz Radikalne stranke, ali ne mora Radikalna stranka da ode iz njega, je l’, sa ovima danas.
Oko 200 nastavnika i saradnika je napustilo Beogradski univerzitet. Moram da spomenem tu neke cifre, da bi ta šteta bila možda jasnija, eksplicitnija. Sedam puta više je zaposleno u tom narednom periodu, oko 3 godine su trajale sve te zakonske restrikcije, i to je bila vrlo negativna jedna selekcija kadrova. Bio je nekontrolisan upis studenata, tamo od ’99 pa nadalje, da podsetim i na to. Univerzitet u Beogradu, Evropa je reagovala, imala je odgovor na to, i isključen je bio iz Evropske rektorske konferencije i Asocijacije evropskih univerziteta. Neki ljudi i dan danas su ostali iz tih nomenklatura. Štaviše, oni su danas visokopozicionirani savetnici, ambasadori u zemljama zapadne Evrope.
Najugroženiji je, da podsetim, tada bi Pravni fakultet, Elektrotehnički fakultet, Filološki fakultet. Profesori Filološkog i drugih ovih fakulteta nisu mogli da uđu u svoje kabinete od ovih paramilitarnih jedinica, koje su okupirale naš Univerzitet. Moj otac na Filološkom fakultetu, koji je zakonsku penziju već ostvarivao, ali mogao je da produži svoj ostanak tamo, jer je bilo to uobičajeno, nije mogao da uđe u svoj kabinet da uzme stvari, od tih nekih ljudi koji nikakve veze sa univerzitetom nisu imali. Profesor Ranko Bugarski, profesor evropskog i svetskog renomea, je doživeo tamo sličnu sudbinu. Da ne nabrajam dalje. Tadašnji dekan Pravnog fakulteta, ako se ne varam, još uvek je ambasador u Portugalu, danas, u Lisabonu, da. Šteta koja je napravljena ’98, ja bih rekao, i možda ću se kasnije malo uključiti u to, dalje se oseća i danas.
I ovo danas što se dešava sa univerzitetom, kada imate situacije da neko blati, javno, rektorku našeg univerziteta, profesori Filozofskog fakulteta koji su tu pružili zaista jedan pristojan, i u akademskim okvirima jedan dostojanstven otpor, to su vam restlovi toga; ulazak policije na fakultete kao što je Filozofski, i da kažemo, privođenje odnosno pozivanje na informativne razgovore naših profesora; vaninstitucionalni pritisak na neke od naših profesora u proteklim nedeljama – sve to spada u korpus tih aktivnosti koje su nasleđene iz ’98. godine, samo su neki ljudi iz tog vremena, koji su tad bili neki pioniri, omladinci stranački, sada u vrhu ove vladajuće stranke. To vam znači autonomija univerziteta kad je izgubite, a danas se mi borimo svi zajedno, koliko možemo, profesori i Beogradskog i svih drugih univerziteta, da to ne dozvolimo ponovo, i moram ovde reći da ćemo se žestoko braniti svaki put kad pretrpimo takav neki udar.
Ognjen Radonjić: Da li ovaj slučaj koji se već dugo razvlači po Univerzitetu u Beogradu, može da indikuje da je autonomija univerziteta već kompromitovana?
Slobodan Prvanović: Kao što znate, sticajem okolnosti, ja sam bio jedno vreme insajder, a sad bih hteo da budem malo informer, odnosno hteo bih da vam ispričam šta se dešavalo pre nekoliko meseci, a onda vi sami prosudite da li je ugrožena autonomija ili integritet samog univerziteta. Naime, Etički odbor je doneo rešenje da predmet u vezi sa doktoratom Siniše Malog vrati na FON. To rešenje je doneto u julu mesecu. Nekih 2-3 meseca pre toga, to rešenje je osmišljeno na Univerzitetu, odnosno pre nego što su uopšte žalbe stigle do etičkog odbora, rešenje je već bilo pripremljeno. Ideja sa pripremom tog rešenja je bila ta da se izađe u susret interesima vladajućih struktura, pogotovo zato što je u pitanju prominentni član trenutno aktuelne vlasti.
Na prvoj sednici Etičkog odbora, kad su razmatrane žalbe, ja sam se javio za reč i rekao sam da nema potrebe da odugovlačimo sa procedurom oko tog predmeta, da je sve jasno i da možemo odmah da pristupimo glasanju, i izjasnio sam se oko toga, rekavši da smatram da je doktorat Siniše Malog očigledni plagijat. Niko od članova Etičkog odbora nije rekao ni reč. Posle nekoliko sekundi, prešlo se ćutke na sledeću tačku dnevnog reda. U zapisnik sa te sednice nije ušlo ništa od toga što sam rekao, odnosno ni moj predlog, ni moje izjašnjenje. Sami ti događaji pokazuju da od autonomije ili integriteta našeg Univerziteta nema ništa. Sada se naravno čeka izjašnjenje sa FON-a. Mislim da etički odbor u trenutnom sastavu nema nikakav kredibilitet.
Iz tog razloga sam, nakon isteka godišnjih odmora na Univerzitetu, bio upućen na to da podnesem zvaničnu ostavku Senatu, koji bira članove i zamenike Etičkog odbora, te sam iskoristio tu priliku da pozovem Senat da raspusti Etički odbor u trenutnom sastavu. Naravno, šta se desilo na tu temu, znate i sami, odnosno nije se desilo ništa. I još jedan detalj ili događaj u prilog tome koliko imamo autonomije i integriteta na univerzitetu, je bio sastanak koji je rektorka sazvala par dana nakon otpočinjanja blokade rektorata, sastanak Senata, Saveta i Studentskog parlamenta. Ako su mediji dobro preneli šta se tamo dešavalo, nakon njenog izlaganja samo se dekan Građevinskog fakulteta javio za reč. Dakle, u trenutku kad se naš Univerzitet nalazi u katastrofalnoj situaciji, niko od prisutnih nije našao za potrebno i shodno da kaže bilo šta. Na osnovu tih činjenica, sami zaključite gde smo po pitanju autonomije i integriteta.
Ognjen Radonjić: Autonomija jeste jedna vrsta privilegije, jedna vrsta slobode, ali koja, kao i svaka druga sloboda, ne bi trebalo da se zloupotrebljava. Šta hoću da kažem? Biću vrlo precizan. Opet na primeru jednog plagijata – pri čemu meni taj plagijat nije nikakva opsesija, nego prosto, kada se na taj način digne prašina, onda neke stvari postaju mnogo vidljivije – a ovde smo videli da, bez obzira kako se bude razrešio slučaj, ali i da kažemo da se razreši onako kako treba, da li mi imamo pravi epilog, a da svi oni koji su umešani u celu ovu ujdurmu ne odgovoraju za ono što se desilo?
Miodrag Jovanović: Autonomija univerziteta ne podrazumeva da se univerzitet i vi, oni koji se nalaze, koji su deo univerzitetske zajednice, mogu ponašati kako god im volja. I mi smo gore, evo nešto ćaskajući pre dolaska, pominjali taj slučaj nesretnog rektora Kragujevačkog univerziteta, Arsenijevića, koji je na kraju smenjen odlukom ministra. Znači, tu je javnost priželjkivala da se ministarstvo uplete, jer sama akademska zajednica nije mogla da izađe na kraj sa onim što je jasno, po svim dokazima, bilo par excellence neakademsko ponašanje, ponašanje koje nema nikakvog dodira i veze sa univerzitetom.
I tu sad, znate, tu dolazimo u paradoksalnu situaciju da onda nije besmisleno kad neki tamo Marjan Rističević ustane u skupštini i kaže: “A šta će ministarstvo da preduzme povodom autonomije univerziteta?” Otprilike, ne ispadne potpuno blesavo, jer smo mi sami, vlastitim delanjem, odnosno nedelanjem, doveli sebe u situaciju da često očekujemo, zapravo, da se tu ministarstvo pojavljuje, nadležno, i da ono zapravo priskače i rešava neke naše probleme. Ako je tačno ovo što smo čuli, a ja nemam razloga da sumnjam da jeste, da je takva jedna odluka o vraćanju, zapravo, na odlučivanje prvostepenoj komisiji bila doneta pre nego što su žalbe i stigle na univerzitet, to ako je tačno – a kažem, nemam razloga da sumnjam – je zaista porazno i definitivno je pokazatelj da smo kao univerzitet u ozbiljnom, ozbiljnom problemu, i bez obzira na ishod ovog slučaja, mislim da već sama činjenica da on traje koliko traje, a to je negde i bilo tvoje pitanje, ozbiljno kompromituje dignitet Beogradskog univerziteta.
Milan Vukomanović: Žrtve koje su podneli doktor Prvanović i profesor Ognjen Radonjić, koliko god možda simbolično izgledale, nisu bile uzaludne, i mislim da je bila vrlo potrebna i korisna i ova blokada Rektorata od strane studenata. I na osnovu toga bih se usudio da kažem da atmosfera na univerzitetu sada i početkom leta nije više ista. Možda uz rizik da grešim, ali mi se čini da Odbor za profesionalnu etiku, kada bude ponovno odlučivao, i kada ta odluka bude donesena pre 4. novembra, koji je određen kao Dan D u tom pogledu, da će to biti jedina ispravna odluka koja može da se donese u slučaju plagijata doktorske disertacije Siniše Malog.
Sad da iznesem možda i neke argumente zašto imam takva očekivanja. Reakcija od strane vlasti je bila neuobičajeno i preterano burna kada je reč o Univerzitetu. Drugim rečima, do njih su stigle neke naznake ili nekakvi signali da će to tako zaista i biti, i onda ste imali pokretanje one silne tabloidne mašinerije prostote i zla i napade, neuobičajeno žestoke napade na rektorku Beogradskog univerziteta, ne sećam se ranije, čak i u vreme ovog ukidanja autonomije, ’98, da su takvi napadi bili na centar Univerziteta u Beogradu. I predsednica vlade se oglašava, oglašava se predsednik države iz Njujorka, gde treba da govori tamo o Kosovu i nekim sasvim drugim stvarima.
Zašto tako burna reakcija? Zato što ovaj dogovor koji je postignut između rektorke i studenata Beogradskog univerziteta koji su bili u blokadi, je nešto što oni jednostavno nisu mogli da podnesu. Mislim da su očekivali sasvim drugi jedan scenario, da je tu preovladao jedan bes, da je tu preovladala jedna doza, ja bih se usudio da kažem i zavisti što je to tako završeno. Oni su očekivali sukob našeg Univerziteta sa tim delom političke opozicije koju su predstavljali ovi studenti, i onda eventualno da možda rektorka ode kod Vučića, kao što svi odlaze kod Vučića da reše neko pitanje, tako i ona da ode i da to reši uz njegov blagoslov, ali Univerzitet, gle čuda, uza sve ove stvari koje je radio, i nepodopštine, u proteklom periodu, je smogao snage da se tome odupre. Predsednica vlade ove zemlje govori o talačkoj krizi u Rektoratu. Oni mirno sede i ne mešaju se i ne žele, puštaju da blokada traje i govore o talačkoj krizi. I kada se reši talačka kriza, onda kreće burna reakcija. To je zaista neuobičajeno.
Znači, svaka talačka kriza koja se mirno reši trebalo bi da svi budu akteri zadovoljni oko toga. Ne, ovde tek ovi reaguju i kažu da je to bilo nešto nesvakidašnje, zaista. I onda, naravno, pokreću ovu svoju mašineriju koja vrlo sinhronizovano ide. To je mehanizam iz nekog bezdana koji se izvlači tamo bar od proleća 2015, kada su bili napadi na tadašnjeg ombudsmana Sašu Jankovića; pa onda, kada je reč o nekim od ovih televizija sa nacionalnom frekvencijom, ja se sećam i napada na profesora Čedu Čupića, dnevnih, onako, izveštaja na Pink televiziji, ad hominem napada na njega, što se usudio da kaže da treba srušiti tu medijsku bestidnicu, koja je, uzgred budi rečeno, i bespravno sagrađena tamo. Ali istovremeno moram da kažem i ovo, da je nama plagijat Siniše Malog naneo i veliku štetu na Univerzitetu.
Naneo je štetu reputaciji Univerziteta, ne može to besplatno, kako je jedan bivši student ovog fakulteta i ubijeni premijer ove zemlje jednom rekao. Ne može besplatno. Ne možete od akvarijuma da napravite riblju čorbu, a posle da očekujete da ćete opet da dobijete akvarijum. Ne možete. Pojeli ste ribe, je l’. Neke stvari su se desile, ali tu neka dva aspekta imaju koja se možda gube obično iz vida. Ja bih voleo da ih istaknem. Želim puno o tome da govorim, samo još to da dodam. Jedan aspekt je sam plagijat – nešto možda najgore što možete da uradite u akademskoj zajednici, kao naučnik, kao stručnjak. Po meni, još gori aspekt je zataškavanje plagijata, i to je ono s čime smo mi morali da se suočimo u onom periodu, i zato se to razvlačilo toliko. Razvlačilo se 5 godina. Ja moram da kažem da delimično odgovornost za to imaju institucije Univerziteta, ali one su spore. To su određene procedure koje traju.
Ja ovde da podsetim da, u vreme bar kad sam ja biran za redovnog profesora ovog univerziteta, ja sam morao da prođem 11 instanci u procesu izbora. Tako se ne bira načelnik generalštaba vojske, ne bira se direktor BIA-e, ne bira se predsednik države, premijer da ne govorimo kako se bira. Nemate nijednu instituciju gde približno toliko traje proces izbora i verifikacije. S druge strane, svako neodgovorno ponašanje i taj manjak odgovornosti kad se radi o tako drastičnim slučajevima kao što je bio ovaj plagijat, koji verovatno može da lako verifikuje nekakav srednjoškolac ili možda i neki učenik starijeg razreda osnovne škole, kad ima jedan tekst, pa drugi tekst, pa ga uporedi Verbatim da je nešto prepisano, pa pogleda tabele, pa pogleda druge stvari – znate, to nije teško utvrditi. Ali onda nastaje problem u tom procesu zataškavanja, jer se tu uključuju onda razni drugi ljudi. Na FON-u su razne komisije postupale oko toga. Imate komisiju, prvo, ovu koja je odobrila tu doktorsku disertaciju i njenu odbranu, pa imate komisije koje su specijalno formirane da ispitaju taj slučaj plagijata, i one se ne osvrću uopšte na plagijat, nego se bave doprinosom naučnim…
Ognjen Radonjić: To ćemo ostaviti za profesora Radenkovića.
Milan Vukomanović: Eto, možda tu da stanem, ali ne zaboravimo: imamo plagijat i imamo zataškavanje, i doći ćemo i do ove teme korupcije, uključujući i korupciju na Univerzitetu, samo da podsetim na jednu izreku koju je moj pokojni kolega i prijatelj svojevremeno isticao. Kaže: korupcija je kao Nokia – it connects people.
Božidar Radenković: Znači, na FON-u ja mislim da od mojih kolega – evo, to je moje mišljenje – da je bar 80% onih koji se mogu svrstati u kategoriju onih koji su se odrekli svoje akademske slobode, i postali su dobrovoljni akademski robovi. Možda ima onih 20%, možda 18% ima onih koji se još nisu u sebi odrekli te akademske slobode, ali verbalno i po svim oblicima ponašanja se ponašaju kao da slobode apsolutno i nemaju. I možda ima nekih 2% onih koji upravljaju fakultetom. To je jednostavno stanje na FON-u, i kad se tu pojavi neki plagijat, očigledno je bilo, svima je bilo očigledno, i svima je jasno da je to bio plagijat, međutim, mislili su da onako kako se ponašaju u jednom uskom okruženju, da će tako moći da se ponašaju i prema širem okruženju. Nažalost, to nije moguće. I ja se nadam da to neće biti moguće.
Sticajem okolnosti, meni je od samog početka bilo jasno da se tu radi o plagijatu, ali je to toliko jasno bilo da je to problem, bio je problem i kad se prijavljivao doktorat, ja sam i tada skretao pažnju da ćem imati problema sa tim doktoratom, a kasnije sam čak i napravio jednu power point prezentaciju da našim kolegama na Naučno-nastavnom veću pokažem sa kojim se sve problemima suočavamo i koje ćemo probleme imati ako taj problem ne rešimo dok je još mali, dok još Siniša Mali nije napredovao u svojoj političkoj karijeri. Onda je tek bio kandidat za gradonačelnika, i da smo tad rešili problem, bilo bi nam mnogo, mnogo lakše. Onda se i Savet Evrope oglasio povodom tog kandidata.
Ceo taj slučaj je internacionalizovan, i naneo je mnogo štete ugledu ovog našeg srpskog obrazovnog sistema. Međutim, to ne vredi, u toj atmosferi gde su ljudi postali dobrovoljni akademski robovi zarad svojih interesa, jednostavno nije moguće neku jednostavnu, tako elementarnu stvar objasniti. E sad, kad se dobrovoljni rob suoči sa situacijom da mu je šteta od vlastitog ponašanja daleko skuplja nego što je korist koju dobije od prodaje svoje slobode, odjedanput počinje da bude svestan svoje slobode, i počinje da postaje profesor univerziteta. I sad imamo situaciju da, suočeni sa situacijom da biti dobrovoljan rob nije isplativo, naši profesori univerziteta na FON-u odjedanput počinju da ustaju u odbranu slobode Univerziteta. I ja mislim, kad bi se sada postavilo pitanje glasanja na Naučno-nastavnom veću Fakulteta organizacionih nauka, da bi se jedva našlo 2% profesora koji bi glasali za to da to nije plagijat. E, zato, iz tih razloga, to neće biti ni stavljeno na dnevni red fakulteta. Tako je objavio dekan. Po svoj prilici, Etička komisija će morati da donese samostalnu odluku, ali posle ovoga što nam je naš uvaženi kolega izneo, pravo da vam kažem, ja nisam baš ubeđen u takav ishod.
Znate, ako mi imamo makar i neku elementarnu izvršnu i zakonodavnu vlast, preko tog Etičkog odbora, taj Etički odbor bi morao da donese konsekvence. On nema neke instrumente jako velike, ali ipak zakon dozvoljava konsekvence neke koje iz toga proizilaze. Može da pozove na odgovornost dekana FON-a. Može prethodnog rektora da pozove na odgovornost. Može prethodnog dekana FON-a, može mentora, članove komisije, može da im uputi neke javne opomene, neke osnovne opomene. Sama ta javna opomena, ako se uputi dekanu, dekan više nema uslove da bude dekan. Bivši rektor ne može nikad da bude ni dekan, ni rektor. Samo jedna javna opomena je dovoljna da profesori iz jedne atmosfere razmišljanja da je isplativo biti dobrovoljni rob, počnu da razmišljaju o tome kako je dobro biti ugledan profesor od integriteta. Ako niko od njih ne prođe sa nekom sankcijom, makar javnom opomenom, ja mislim da će to da bude veliki neuspeh uopšte celog srpskog obrazovanja.
Ognjen Radonjić: Kakve si ti konsekvence imao u svom institutu posle istupanja iz Odbora za profesionalnu etiku?
Slobodan Prvanović: Prvo bih da dopunim ono što sam malo pre rekao. Znači, ono što sam vam ispričao u vezi sa pripremom rešenja, to sam direktno čuo od osobe koja je to spremala. Što se tiče odgovornosti, koleginica Stojković ja mislim da je prva rekla da su studenti odradili ono što je trebalo mi da uradimo. To što su studenti uradili, to je samo prva epizoda u toj nekoj seriji sređivanja stvari na Beogradskom univerzitetu, i mislim da je svima jasno šta treba raditi, pitanje je samo koja ćemo sve opravdanja mi da nađemo za to što nećemo ništa da uradimo, a bojim se da nećemo ništa da uradimo. Kada je završena prva sednica Etičkog odbora na kojoj sam bio kad su bile pristigle te žalbe, pozvao me direktor na razgovor, i tada mi je otvoreno i direktno pretio i ucenjivao me. On je tražio da na sledeći sastanak Etičkog odbora ne idem, da se razbolim za taj sastanak ili da podnesem ostavku pre samog sastanka.
Ja sam ostavku podneo posle sastanka, ne zato što je on to tražio, nego zato što se nisam slagao sa odlukom Etičkog odbora. Smatrao sam da meni tamo više nije mesto. Interesantno je, recimo, meni bilo ovo jučerašnje saopštenje sa Senata. Pretpostavljam da je na Senatu bio i on. Tu je doneta odluka gde Senat osuđuje napade na profesore univerziteta, zalažući se za slobodu mišljenja, govora, delanja ili kako je to već sročeno. Pretpostavljam da je i moj direktor bio na toj sednici i da je on glasao za to.
Milan Vukomanović: Mi ovde u ovoj zemlji imamo jednu korupciju koja je sistemska i koja je endemska, i ono što sam govorio o povezivanju institucija, ovo je dobar primer. I ovaj slučaj sa Sinišom Malim, ali i ovaj drugi, o Megatrendu. Mi o tome nismo govorili, jer smo se ovde pre svega bavili ovim stvarima u domaćem dvorištu, na državnom univerzitetu, uključujući i korupciju. Mogli bismo puno da govorimo o Pravnom fakultetu, gde je takođe došla do izražaja jedna endemska i sistemska korupcija i povezanost različitih aktera u toj aferi Indeks. To je jedan nezapamćen slučaj. Dakle, to nije toliko tipično na univerzitetima, odmah da kažem, to je jedan vrlo netipičan slučaj, ovo što je bilo u Kragujevcu, ali on je izneo sve te manjkavosti i slabosti jednog sistema, gde država mora da reaguje, moraju njene institucije da reaguju, pravosudni sistem, konkretno u ovom slučaju oko Siniše Malog imamo taj mehanizam zataškavanja, znači.
Šta u celoj toj situaciji radi ministarstvo prosvete? Ko su ljudi koji su akreditovali te diplome? Gde oni sada sede, čime se oni danas bave? To bi bilo zanimljivo istražiti. Ili, kako je bilo moguće da na Pravnom fakultetu, nakon izbijanja te afere 2007. godine, profesori uzmu samo plaćeno odsustvo od svog fakulteta i vrate se posle godinu dana kao da ništa nije bilo, i vrate se na dekanske pozicije, i vrate se u nastavu? To je jedna tragedija, recimo, to u Kragujevcu konkretno što se desilo, činjenica da profesori onih koji su nosioci pravosudnog sistema su umreženi u jednu takvu koruptivnu aferu.
Pazite, tu je bilo skoro 90 okrivljenih. Terete se za nekih 150 krivičnih dela, vi to imate u slučaju Pravnog fakulteta. Ja bih se usudio da kažem da su to negativne posledice ukidanja autonomije iz ’98. godine. Ko zna koliko je ta zemunica bila zaštićena svim ovim privilegijama koje su ljudi imali pre nego što je izbila afera 2007. godine.
Ne samo ko je prodavao te diplome, jer poimenično, oni su se našli pred sudom; ko je kupovao te diplome? Ko je posredovao u prodaji tih diploma? Koliko se ja sećam, preko 20 je bilo optuženih samo posrednika u tom slučaju. Pazite, samo 20 posrednika. Koliko profesora? Koliko je slučajeva zastarelo? Iz kojih razloga? Ko su bili nosioci tih privilegija? Jesu li to ljudi iz državnih uprava, jesu li to ljudi iz policije? Jesu li to ljudi iz opština? Kako se stiču diplome u ovoj zemlji? Ali da vam kažem, tamo su isto predavali profesori iz Beograda, iz Novog Sada, iz Niša, nisu samo bili oni iz Kragujevca.
I završili su kao ambasadori, oslobođeni su optužbi neki od njih. Dakle, to je zemlja u kojoj živimo, i moramo biti svesni da je to realnost, i kako ćemo se s tim izboriti, to je sad drugo pitanje. To je nešto što je, mislim, jedna aktivnost na duže staze. Mi imamo ovde jedno društvo koje je na izdisaju; ne samo države, nego naše društvo je ozbiljno načeto i ugroženo društvo.
Peščanik.net, 14.10.2019.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU