Uočavanje

Smešni doktor Nestorović se beše izgubio u bespućima srpske ilegalne politike. Kad su ga našli, od privremenog opozicionara se pretvorio u saveznika Vulina pod kontrolom Rusa. Svoje glasove će pokloniti onome koji ga je stvorio kao šušumigu. A ona se, posle svih tajanstvenih tumaranja i čudesnih preobražaja uvek vraća njemu.

Gospodar rasula nije imao u vidu svog živopisnog saveznika u epskoj borbi protiv komičnog virusa, kad je juče izneo spletkarsku pohvalu upućenu opozicionim koalicijama koje izlaze na izbore. U tom ispadu iskazao je sklonost iskusnog podlaca: da zagadi sve čega se dohvati.

On je zamerio Studentskom pokretu da vrši pritisak na stranke kako bi one odustale od izlaska na izbore. Srećan sam, rekao je on, što postoje opozicione stranke o čijim liderima inače mislim sve najgore, koje imaju nešto hrabrosti i ličnog digniteta i ne dozvoljavaju da im neki ljudi zabranjuju kandidovanje samo zato što misle da su bogom dani.

Epilog ove misli je uobičajeno besmislen, pa ga ovde ne bih navodio. Ali lozinka izjave sadržana je u kapitalnoj pohvali: ti ljudi su „skočili u mojim očima“, samo svojom odlukom da ne budu kukavice i sklone se od izbora.

Nikako ne bih pristao da bilo kada i bilo kojim povodom „skočim u njegovim očima“. To bi me učinilo trajno nesrećnim. Ako je tim opozicionarima porastao ugled kod njega, znači da su možda nehotice ispunili neka njegova očekivanja, ili je želeo da se misli kako su ih ispunili.

Skakanje u njegovim očima je politička disciplina letenja ka dnu i ne znam kako će to razumeti opozicionari kojih se pohvala tiče. On ne može da ih podnese, ali im se ipak divi zbog hrabrosti. Sećamo se da je Slobodan Milošević imao svog omiljenog opozicionara, a to je bio i ostao Vojislav Šešelj. Sa tim nastranim eksperimentom su koketirali svi iz Slobine klike, a on je bio omražen i omiljen, hapšen i slavljen. U konačnom smislu, Šešelj je tvorac našeg svinjca iz Životinjske farme, u kojoj je njegov nekadašnji fetus izrastao u nekakvu verziju vepra Napoleona.

Analogija sa opozicionarima koji su odbili da podrže studente nije potpuna a verovatno ni prikladna. Svi koji se bave politikom traže svoje puteve uspona ili propasti. Neko od pohvaljenih opozicionara je rekao da izbori postoje za demokratsko nadmetanje u borbi za vlast onih koji se bave politikom.

Tom se stavu nema šta zameriti, jer je reč o ljudima koji se nalaze na prvoj liniji otpora ovom režimu a njihovi oštri javni istupi, nepomirljivost prema mafijaškoj vlasti i dosadašnje biografije svedoče tome. Nije (zasad) uporedivo, ali Milica Đurđević Stamenkovski je bila poznata kao strastveni kritičar A. Vučića, i zacenjivala se u skupštini žustro govoreći o njegovim najgorim odlikama. A sve su najgore. Takva vodviljska igra je nju odvela pravo do ministarskog mesta u njegovoj vladi. Dejan Bulatović je bio spreman da se pobije protiv njega a sada se bije za njega. Iznenada se u njemu dogodio kopernikanski obrt. Takve se stvari naprosto događaju među takvim ljudima.

Ovo svakako nisu najbolji primeri ali nekakvi jesu, a paralele skoro i da nisu moguće. Ali te priče iz bliske prošlosti valja znati, iako autor ovog teksta nimalo ne sumnja u postojanost etičkih nazora opozicionara koji poskakuju u vladarevim očima. Nema dobrih razloga za sumnju, iako je moral u ovdašnjoj politici kategorija koja ima neslućene pojavne oblike, pa je razumna sumnja nasušna.

Iz nekog razloga koji je njemu možda poznat a ne mislim da jeste, A. Vučić veruje kako samostalni izlazak na izbore tih hrabrih ljudi, koji imaju dignitet i viziju o velikom izbornom uspehu, pomaže njemu. U tome bi računice pobednika svih izbora i ambicije malih koalicija da nekim čudom izbore dobiju, ili bar preskoče cenzus, morale da se razlikuju. Planiraju li dakle oni koji bi da ruše režim ali ne i da podrže Studentsku listu, dan posle 25. oktobra, ili kasno iste večeri, da svoje velike rezultate pridruže listi koja jedina ima izglede da otera čudovište u praistoriju? Ili će biti samostalna parlamentarna snaga, ako pređu cenzus, ili će se utopiti u sopstvenu zabludu o snazi?

Naravno da podržavam Studentsku listu. I mogu donekle da razumem one koji ne idu protiv, nego mimo nje. To jeste deo procesa u demokratskim državama. Ali ovde je na snazi totalitarni haos u kome se za izborni dan ili dan posle, očekuje velika pljačka i drama čije dimenzije i ne slutimo. Osim ako naviknuti na beskrajno trpljenje, ne prihvatimo bilo kakvo poniženje te noći.

Kao običan građanin, koji je ipak vlasnik nekog komadića suvereniteta, očekivao bih od pohvaljenih, a ne znam na koga je sve milosnik mislio, da se bar odreknu te pogrde. Sa manje ili više gađenja. Naprosto, da makar njemu kažu da takvo priznanje i skok u zlim očima nisu zaslužili. Neka nastavi da ih mrzi ako ih je mrzeo. Kao i do sada.

Ali i da razmisle, kako se uopšte dogodilo da tamo skoče.

Peščanik.net, 18.09.2026.