Upotreba čoveka

Praznike sam proveo koronski, u rodnom gradu, što pod maskom što pod paskom kablovskog paketa MTS-a, koji je dizajniran kao savršena propagandna mašina, nepropusna za bilo koju vrstu objektivnog izveštavanja. U takvom ambijentu, svaka plasirana vest u centralnim i onim povremenim informativnim emisijama postaje istina, na osnovu koje se stvara opšti utisak o zdravlju, bolesti, bezbednosti, rastu BDP-a, obrazovanju i kulturi. Svemu. Vrlo često, tako dirigovana slika stvarnosti jača je od neposredno doživljene realnosti ili prošlosti koju je čovek proživeo i negde pohranio u svoje privatne „fajlove“. Tu, među takvim odloženim „fajlovima“, nalazi se svakako i vojska, uglavnom u dobro zipovanim folderima, koji svedoče o nameri da se nikada više ne raspakuju. Međutim, protok vremena u kombinaciji sa državnom medijskom propagandom, neminovno je uticao da se i odnos prema tim memorijskim fasciklama promeni, kako pojedinca, tako i društva u celini. Stoga političke elite, ne samo naprednjačke, sve intenzivnije zagovaraju vraćanje obaveznog vojnog roka, sa čitavom vojnom infrastrukturom u zemlji, koja je tačno pre deset godina napustila ovaj oblik upotrebe čoveka.

Nedavno objavljeno istraživanje Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) „Stavovi građana o bezbednosti“ upozorava da je ovaj proces otišao predaleko. Na to ukazuje i odlučnost s kojom je novi ministar vojni Nebojša Stefanović, od stupanja na dužnost krenuo u kampanju za vraćanje obaveznog vojnog roka. Očigledno je decenijska propaganda urodila plodom, a ona je počela još za vreme Tadića i Šutanovca, plasirajući tezu da je najveće poverenje građana u vojsku i crkvu kao u neupitne stubove društva. Svakako je i serija „Akademija“, u koprodukciji RTS-a i Ministarstva odbrane, snimljena u milion epizoda i reprizirana ko zna koliko puta, učinila svoje. Ali to je samo jedan deo medijske tehnologije podizanja rejtinga vojske, nakon njene potpune moralne, ekonomske i psihološke devastacije tokom devedesetih godina.

Oni koji su odgovore potražili na samom sajtu BCBP-a mogli su da pročitaju da su rezultati zapravo pokazali „kontradiktorne stavove građana o nacionalnoj i ličnoj bezbednosti“. Naime, ispitanici su u najvećem postotku izrazili poverenje u vojsku i policiju, pri čemu preko 70 odsto veruje da je policija (bivši Stefanovićev resor) „korumpirana i da štiti kriminalce povezane s političarima“. Takođe, ispitanici su izrazili uverenje da najmanje korupcije ima u vojsci!? Dakle, do njih nije dospela nijedna afera vezana za vojsku i namensku industriju, od kojih je svakako najveća ona u Krušiku, za koju se vezuje lik i delo aktuelnog ministra odbrane.

Preko 70 odsto ispitanih građana opredelilo se za vraćanje vojnog roka, pri čemu je njihov osećaj ugrožene bezbednosti, takođe – kontradiktoran. Oni najviše strahuju od unutrašnjih pretnji i to: od „bele kuge“ (73 odsto) i narkomanije (69 odsto), dok su od spoljašnjih pretnji na prvom mestu migranti (20 odsto), a nije zanemarljiv ni postotak rezervisan za permanentnu kosovsku opasnost (15 odsto). Stoga su građani voljni da se više ulaže u zdravstvo i naoružanje, kao i da se vrati vojni rok koji bi pre svega „disciplinski i vaspitno uticao na mlađe generacije“. Najporazniji rezultat ovog istraživanja svakako je činjenica da ispitanici imaju najveće poverenje u medije posle vojske i crkve. Rečnikom političara, mediji su treći stub društva.

Šta treba misliti o društvu ako je njegov reprezentativni deo zaista obuhvaćen ovakvim ispitivanjem?

Ono je spremno da pruži legitimitet onome ko bi ojačao vojsku, intenzivirao naoružavanje, intervenisao vojno na Kosovu ukoliko dođe do nemira, odnosno rešavao stvari „čvrstom rukom“. Istinu govoreći, osim suzdržavanja od intervencije na Kosovu, u Srbiji se već odavno vodi ovakva politika. Najveći neprijatelji dolaze iznutra, uglavnom iz opozicije i nezavisnih medija, uzbunjivači se hapse, tabloidi diriguju visok stepen ugroženosti visokih dužnosnika. Državni udari se nižu u nedogled. Prisluškuju se najtvrđi centri moći.

Ako bi se čovek izmakao iz zone zračenja kablovskog paketa MTS-a i tabloida, koji funkcionišu kao bezbednosni ešalon za odbranu vlasti, došlo bi se do drugačijeg viđenja stvari, bar kad je vojska u pitanju. Očigledno je da ona više ne može da se osloni na dobrovoljački entuzijazam koji je svih ovih godina hvaljen i negovan, naročito tokom pandemije Covida-19, kada se bivši ministar Vulin pohvalio da je odziv regruta bio najveći. Drugi faktor je rapidno osiromašenje, koje se ubrzalo tokom prethodne godine tako da je ministar Stefanović morao da izlazi u javnost više puta kako bi demantovao „glasine“ o otpuštanju profesionalnih vojnika. Naposletku, tu je i krah reforme sistema odbrane koji je započet nakon pada Miloševića. Jedino do čega je ministar Stefanović mogao da dođe zajedno sa svojim šefom, to je oslanjanje na nove regrute koji bi se državnom motkom naterali da se priključe tom zajedničkom poslu izgradnje oružanih snaga po ugledu na period devedesetih.

Oni koji imaju negde pohranjene memorijske fajlove iz tog doba, a još uvek nisu potpali pod delovanje MTS i Kurir borbenog paketa, svakako se sećaju da su Miloševićevi ratovi bili nezamislivi bez redovne vojske. Paramilitarne jedinice tokom devedesetih godina bile su ono što se nekada u turskoj vojsci zvalo bašibozukom – neregularnim jedinicama spremnim za pljačku i zverstva. Pošto je srbijanski bašibozuk uglavnom ocrnjen, a regularna vojska konačno rehabilitovana u javnosti preko dugotrajne i masivne propagande, došlo je vreme da se obnovi obavezno služenje vojske. Ne radi se tu ni o kakvoj tradiciji niti uverenju građana da vojska „vaspitava omladinu“, već pre svega o propasti jednog procesa reforme koji je trebalo da iznedri modernu profesionalnu vojsku. Ali kada nema takve, dobra je i narodna armija koja je za „dečju radost“ i „očajne kolutiće“ spremna da gura miloše i lazare, i sprema se za intervenciju na Kosovu, ili u Hrvatskoj koju su, opet, neki ispitanici visoko rangirali po (medijskom!) osećaju pretnje koji dolazi iz regiona. Ministar Stefanović ovog januara je u neprestanom pokretu, najavljuje ozbiljnu i široku javnu debatu o ovoj temi, ali je očigledno da je državna kasa ispražnjena i da nekako treba zakrpiti rupu u sistemu, koji je zapravo oduvek bio najnetransparentniji deo države. Kao i crkva, uostalom. Tek su neki veliki skandali, poput Krušika ili sveštenika Vladana Vukašinovića uspevali da se probiju do nezavisnih medija, ali ne dalje od toga. Naime, svako prijavljivanje korupcije ili seksualnog zlostavljanja u ovim zonama, tretirani su u kontrolisanom delu javnosti kao podrivanje bezbednosti države ili svetosti crkve.

Peščanik.net, 21.01.2021.

Srodni linkovi:

Dobrica Veselinović: Umesto obaveznog vojnog roka – civilna zaštita za sve

Vukašin Potić – Na mestu voljno