Uzvratna izmišljotina

Daću dva primera kako imaginarno, odnosno izmišljotina, ostavlja za sobom realnost, sa kojom se moramo nositi i rešavati posledične probleme.

Prvi primer: novinar Pinka (humanoid, dvonožac) počne upotrebljavati izraz „sa tima… ljudima/problemima“ i slično, dakle zajedno elipsu i supstantivizaciju. Neko mu je podvalio i loše mu savetovao da ovaj hiperurbanizam iliti ačenje ubaci u kantu za jezičko đubre, iz kojeg su već ponikli pričati umesto govoriti, prefiks za za bilo koji glagol (zapratiti i sl.)i široki pokret Smrt padežima! Tako nastaje novojezik u kojem i sam diktator ima zasluge – nemalo, snažno (za štagod), nemnogo, nelako, tašne i mašne, itd.

Drugi primer: sasvim adekvatno, na skupu Studenti pobeđuju u Kraljevu na Vidovdan, recitovana je pesma Milana Rakića „Na Gazimestanu“, koja ima i ovu strofu:

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могаше ником свесну љубав дати!

Na prvi pogled, to je izjednačenje današnjeg i nekadašnjeg rodoljublja, tačnije majkoljublja. Sa samo malo više pažnje, rečeno je nešto sasvim drugo: zemlju voli onaj ko je voli danas, dakle ne kroz istorijske kombinacije, nego u realnom vremenu i okolnostima, sada. Povod za ljubav je znanje, a ne neka opskurna veza između tla i krvi – „zna da si mati“. A kako zna – tako što priroda „ne mogaše nikom svesnu ljubav dati“, što je logično – pre nas, koji smo sve to za sebe imaginirali, zamislili, i zatim doživeli u realnosti. U zrelim kulturama i koliko-toliko funkcionalnim parlamentarnim demokratijama, svaka faza značenja je jasna. Diktature moraju da zamagle značenja, što cenzurom što hiperprodukcijom jezičkih grešaka i preterivanja, da bi njima manipulisale i proizvodile sebi korisnu, lažnu realnost. Ukoliko smo sačuvali sposobnost razumevanja celokupnog procesa semantizacije – promene značenja i semeioze – proizvodnje značenja, vidovdanski skup u Kraljevu označio je ključnu fazu u oblikovanju refleksije i akcije za budućnost bez diktature. Prizivanje bezuslovnog teritorijalnog vlasništva nad Kosovom moglo je zbuniti i razočarati u početnim iskazima na skupu. U nastavku su se stvari promenile iznošenjem realnih problema kršenja manjinskih i ljudskih prava na Kosovu i dobrim komentarima iz studija na N1 televiziji, gde su objektivno postavili ustavni i međunarodni položaj Kosova, koji se ne poklapaju. Sve to, zahvaljujući iskazu jedne studentkinje, u kojem je pomenuta želja da se živi sa Albancima. I svaki iskaz završio se apelom studentskom pokretu.

Nije samo reč o površnom priznavanju različitih mišljenja – neka tek treba da se kvalifikuju kao takva – reč je o debatama i politikama koje će se voditi i neće biti nimalo lakše kad se skine najteži teret – diktatura. Nije rečeno ništa ni mnogo pametnije, ni dublje, ni radikalnije o Kosovu (a moglo je), ali mali pomak prema razumnom i objektivnom mogao se osetiti. Da bi se pokret osokolio i oživeo kritički uspon, bilo bi potrebno više, čak i na Vidovdan: recimo, da se izrekne neophodna mera za budućnost – zabrana stranke SNS. Jedino tako može da padne mreža kapilarne korupcije.

U poređenju sa panađurom ispred skupštine i potpuno srozanom bedom gestova i reči diktatora, koji u javnost više ne može bez vina i mezeta (vučimediji se obzirno zaustavljaju pre nego što uzvanice ručno zagibanče, zaprase i zajagnjaju), nema sumnje da građanski je-ne-sais-quoi još uvek stanuje na drugoj strani, čak i uz prebegle gusle. Posle godinu i po, bilo je vreme da se stvari pomere.

Iz svoje izbe u ministarstvu stranih poslova, Milan Rakić, koji je mnogo radio na Kosovu, znao je šta su sastavni delovi imaginarija rodoljublja, i kako ih sklapa generacija kojoj je rodoljublje potrebno – bez iluzija, a za dani trenutak ubedljivo. To znamo i iz „Tri pesme“, gde se obračunava sa mitologijom i vraća se seksu.

Peščanik.net, 29.06.2026.