Vaša vladavina

Ovim rečima obratio se jedan od učesnika u razgovoru odgovarajućoj osobi, na gradilištu GAK-a u Beogradu. Oslovljeni je, hladan kao krastavac, prihvatio ovu titulu, jer šta god da je, on je po sopstvenom uverenju i ponašanju – vladar. Koji prerogativi po Ustavu, koji zakoni, koja skupštinska praksa, samo apsolutna/apsolutistička sloboda, naročito sloboda govora, pardon, sloboda obraćanja, svakog dana, crkvena i mrtvena, učena i mučena, za plakanje i bljuvanje, kako ko. Jedino čuđenja već jako dugo nema. Ili?

Ono se raspričalo, od prvog pogleda novorođenog na prelepi vidik „iz stomaka“ (citiram) pa do brzog skretanja na bližu, dužu i mnogo važniju temu, fudbal, navijače i ljubav prema domovini u senci izgubljene utakmice i izbora na takozvanom Kosovu. Kada bi novorođeni išta videli u navedenom trenutku, izvesno bi većina htela nazad… Iskreno zaprepašćena publika mogla je da čuje da navijanje uopšte nije povezano ni sa fudbalom ni sa drugim sportovima, nego sa ljubavlju prema Srbiji, čiji se sportisti ne nadmeću za pobedu, već se bore za svoju zemlju. Jedan od povoda za sukobe, koji su prerasli u rat, bili su navijački sporovi i tuče na fudbalskim utakmicama u Jugoslaviji. A najbolji primer ovakvog razumevanja sporta nesumnjivo je Hitler, koji je Olimpijadu 1936. zamislio kao pobedu arijevske rase i u skladu sa tim nije čestitao Džesiju Ovensu na pobedi, već se indigniran udaljio iz vladarske lože. Navodni predsednik je doduše izlio gorčinu srca svog na navijače koji prelaze na stranu pobednika umesto da navijaju za svoje (jer sport je nevažan), a posredno, izneo je i tezu da su neki prablokaderi pokvarili njegovu patriotsku sreću u nežnom uzrastu od sedam godina na sličan način, na fudbalskoj utakmici…

Fudbal je od moga srca dosta daleko, ali nisam mogla a da ne osetim saosećanje i simpatiju prema ovom sportu, tako grubo gurnutom u nepostojanje. Nacionalizam i rasizam zasmrđavaju sve sportove svuda po svetu, ali navodni predsednik otišao je još mnogo dalje, proglasivši sport u celini za samo jedan od vidova patriotizma i političke borbe nacionalizma za prevlast: nacionalizam danas je nacifašizam, koji glođe kosti parlamentarne demokratije, goji kapitalizam da bi masno krao i ždrao, i smatra da genocid nije neki poseban problem, niti da ga treba isključiti iz realne politike. A za najvećeg saveznika ima patrijarhat.

Time je navodni predsednik izgubio još jedan oveći komad glasačkog tela, i zapravo mu nije ostala nijedna precizno definisana društvena grupa – čak ni svi popovi nisu njegovi. Ostalo mu je NEŠTO, u čemu razaznajemo kriminal, kriminalnu vezu sa policijom, raju od 50 evra, malo koruptivnog omladinskog kvasca posuđenog iz FK Dodik – i ne mnogo više. Njegov osnovni recept, kapilarnost vlasti, koji je dugo vremena bio dobitnički, sada udara nazad. Koruptivni krug suviše je širok i labav, pajtaški suviše uzak i silom zadržavan od bekstva. Navodnog predsednika nema ko da izda, a svi će ga napustiti. To može dovesti do zablude da je usamljen – ne, on je još uvek okružen znatnim brojem svojih talaca. No potpuna relativizacija svake ideološke naracije i brljanje sa staljinizmom i jezikom priredbe, uz vladarske ispade, obećava samo haos. Ne zanimaju, ni mene ni mnoge, razlozi za to, važne su okolnosti odlaska i posledice, jer mogu biti loše povezane.

Zato se treba okrenuti svemu što njemu nije važno, a sudeći po njegovoj omiljenoj govornoj figuri, toga je mnogo. Sad je to i sport, posebno timski sportovi, koji zahtevaju planiranje, strategiju i uvežbanost, dobro predviđanje i, ne na kraju, plemenitost pobednika. Jer, sem učestvovanja, važno je biti bolji i doseći pobedu jedino u onome u čemu je neko bolji.

Peščanik.net, 13.10.2025.