- Peščanik - https://pescanik.net -

Veliki lapsus

Fotografije čitateljki, Lazara Marinković

U beogradskoj galeriji Progres je pre nekoliko dana otvorena izložba “Necenzurisane laži”. Izložbu u glavnoj beogradskoj ulici je potpisao „autorski tim informativne službe Srpske napredne stranke”. Dakle, autori nemaju ime i prezime, oni su – kako se to od njih i očekuje – pravi fantomi. Na izložbi su prikazani negativni medijski sadržaji objavljeni o aktuelnoj vlasti od 2014. godine do danas, a na osnovu kojih se navodno može zaključiti da u Srbiji nema cenzure. Postoje razlozi da verujemo da je izložba plaćena javnim novcem, iako o tome nema zvaničnog podatka. Ako su troškove pokrili fantomski stranački autori, makar delimično je u pitanju novac građana koji preko budžeta finansiraju političke stranke.

Ovom izložbom Srpska napredna stranka želi da javnosti stavi do znanja da je pravo na slobodno izražavanje i kritiku nosilaca javne vlasti u Srbiji neprikosnoveno. Međutim, šta o ovom pravu zaista misle nisu mogli da sakriju čak ni prilikom otvaranja izložbe. Tako je šefica Službe SNS za informisanje Vladanka Malović pravo na slobodnu reč izjednačila sa uvredama („ova izložba nije prozivanje medija koji uvredljivo pišu o Aleksandru Vučiću”), a kritiku vlasti koja je predstavljena na izložbi „ekstremnom kritikom” i „apsolutnom neodgovornošću za ono o čemu se piše i govori”. Ona ide i dalje nazvavši odnos medija prema Vučiću posle 2012. godine “organizovanom, detaljno planiranom, brutalnom kampanjom protiv vlasti”. Dejan Vuk Stanković na otvaranju izgovara slično. On kaže da „izložba svedoči da u Srbiji nema ni cenzure, ni medijske diktature, već da postoji čak i pravo da se sloboda zloupotrebi”, kao i da je „pluralizam vidljiv golim okom”. Sve što su Malović i Stanković izjavili deluje kao predimenzionirani lapsus. Oni su zapravo izjednačavanjem prava na slobodu medija sa uvredama, neodgovornošću, brutalnom kampanjom protiv vlasti i zloupotrebom prava samo potvrdili da SNS i njen predsednik ne prihvataju ideju da mediji treba da budu slodobni, a građani blagovremeno i potpuno obavešteni o stvarima od opšteg značaja. Za njih važi – ili si sa nama ili si naša legitimna meta.

Malović zatim ide i korak dalje. Ona kaže da je “izložba samo izbor 2.523 primera od ukupno 6.732 negativna medijska sadržaja u poslednje dve godine objavljena o Aleksandru Vučiću i SNS”. Onaj ko ovako detaljno prebroji negativne sadržaje o premijeru i vladajućoj stranci zaslužuje čak i sažaljenje. Pogotovo kada znamo da to čine oni koji imaju sve poluge vlasti u svojim rukama. Umesto da rade svoj posao, oni prebrojavaju naslove. Reakcija podseća na one nesrećne, neuzvraćene tinejdžerske ljubavi gde se povređena strana pravi da joj nije stalo, a zapravo uvek može da u minut precizno navede kada je poslednji put kontaktirala sa osobom koja joj ne uzvraća ljubav. Tako se ispostavlja da Vučić i njegov tim do poslednjeg slova, opsesivno, vode evidenciju o tome ko je o njima negativno govorio.

Kada je već tako i kada novac svih nas koriste za evidenciju ove vrste, možemo se kratko zadržati na broju od 6.732 negativna medijska sadržaja o Vučiću i SNS-u u prethodne dve godine. Prostom računicom dobijamo da je od 2014. u proseku oko 9 negativnih medijskih sadžaja dnevno objavljeno o premijeru i njegovoj stranci. Preko trećine tog sadržaja se našlo i na izložbi o kojoj ovde govorimo. Navodno negativni sadržaj su objavljivali mediji koji su, ako ne na medijskoj margini, onda svakako van masovnog domašaja ka čitaocima/gledaocima. Naime, trećina dvogodišnjeg kritičkog sadržaja dolazi iz svega nekoliko medija – nedeljnika Vreme, NIN, Newsweek, dnevnih listova Danas i Blic (najčešće je reč o Koraksovim karikaturama odnosno Somborčevim stripovima), televizija N1 i B92 (reč je isključivo o emisiji „24 minuta sa Zoranom Kesićem”), kao i online medija poput Peščanika. Ovom procenjenom dnevnom broju negativnih sadržaja treba oduzeti deo jer je na izložbi u kontekst “negativnog sadržaja” i kritike stavljeno nešto što to nikako ne može biti. To su, primera radi, izjave Zaštitnika građana Saše Jankovića – „Cenzura je neustavna” ili „Dužnost policije je da sazna ko su nalogodavci” (misli se naravno na rušenje u Savamali). Nije jasno na koji način se izrečeno može staviti u kontekst negativnog odnosa prema vlasti. Naime, cenzura jeste neustavna i policija jeste dužna da da odgovor na pitanje kako to da nije reagovala na pozive građana u pomoć prilikom rušenja u Hercegovačkoj ulici. Ukoliko se ovi sadržaji doslovno tretiraju kao neprijateljski u odnosu na premijera i njegovu stranku, onda bi to trebalo da znači da oni, ponovo kompleksnim i sveopštim lapsusom, priznaju da „njihova strana” cenzuru smatra ustavnom (dozvoljenom), a da od policije ne očekuje da da nikakav odgovor ni o rušenju ni o sopstvenom nereagovanju u vezi sa tim.

Na kraju, od prebrojanih negativnih sadržaja, treba oduzeti i dobar broj „negativnosti” izrečenih na internetu, odnosno preko društvenih mreža. Informativna služba SNS je na čitavom galerijskom zidu izdvojila facebook i twiter objave koje ne idu u prilog Vučiću. Ako se takve objave mogu uzeti kao dokaz necenzure, onda to samo znači da uzore tražimo u Severnoj Koreji, Kini i donekle Turskoj gde su internet i društvene mreže delimično ili povremeno dostupne korisnicima. U ostatku sveta internet je slobodan i decentralizovan, bez mogućnosti upliva vlasti u njegov sadržaj. Samim tim, ne može se uzimati kao dokaz slobode medija i manjka državne kontrole u objavljivanju sadržaja.

Na kraju, kada razdvojimo stvarnu kritiku od onog što SNS opsesivno smatra kritikom, kao i kada odvojimo medije od društvenih mreža, vladajućoj stranci i premijeru ne ostaje mnogo prostora za brigu. Od devet „negativnih” dnevnih objava, ostaje svega nekoliko i to u medijima koji su u dodiru sa višestruko manjim brojem čitalaca i gledalaca u odnosu na one sa visokim tiražima, nacionalnom frekvencijom i finansirane budžetskim novcem (posredno ili neposredno). U njima je Vučić i dalje neprikosnoveni i voljeni vladar, globalni lider, poslodavac, zaštitnik i heroj, policajac, Evropljanin jakog srpskog identiteta, čovek kome uvek može da se veruje.

Zbog čega je važno da sve ovo objasnimo? Zar nije jasno kakva je medijska scena i koliko u njoj prostora zauzimaju premijer i njegova stranka? Dovoljno je da građani uključe televizor ili otvore bilo koje novine i da im nikakvo objašnjenje nije potrebno. Možda smo samo naivno upali u premijersku zamku, pokušavajući da objasnimo očigledno. Umesto toga, možda treba da pokušamo da damo odgovor na pitanje – kakva su očekivanja SNS-a od izložbe u Progresu? S jedne strane, to je sigurno negiranje odgovornosti za stanje u medijima pred međunarodnom zajednicom (dobar deo eksponata je upodobljen za tu svrhu i preveden na engleski), kao i pozicioniranje Vučića i SNS kao žrtava, a ne tlačitelja slobode govora. S druge strane i za domaću upotrebu, ova žrtvena igra uopšte nije važna. Sasvim prikladno i očekivano, SNS izložba iz ugla bilo koga od prozvanih autora i medija ima jasnu preteću konotaciju: ja sam tu, brojim svaki naslov i svaku objavu. Ti si moj neprijatelj. Sledeći put razmisli šta ćeš pisati jer znaš da, sem izložbe u centru grada, imam i drugih načina da pretim i te pretnje ostvarim.

Peščanik.net, 21.07.2016.

Srodni linkovi:

Nikola Ćupas – SNS flying circus „Necenzurisane laži“Nikola Ćupas – SNS flying circus „Necenzurisane laži“

Vesna Rakić-Vodinelić – Izložba kao cover page

Branislav Dimitrijević – Predlog za eksponat na izložbi Necenzurisane laži

Slobodan Beljanski – Farenhajt 2523


The following two tabs change content below.
Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja, a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Povremena je saradnica Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom, članica Upravnog odbora Centra za podršku ženama i generalna sekretarka Peščanika. Sa Peščanikom sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Koautorka je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od njih su: Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018 i 2019), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Alternativni izveštaj o primeni UN Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Alternativni izveštaj o primeni Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (Ženska platforma za razvoj Srbije, 2017), Poslovi nespojivi sa policijskom profesijom (BCBP, 2017), Objektivno i pravovremeno informisanje građana u procesu evropskih integracija (BCBP, 2017), Predlozi za unapređenje izbornih prava osoba sa invaliditetom (Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom, 2016), Testiranje integriteta policajaca (BCBP, 2016). Kao predstavnica civilnog društva učestvovala je u procesu izrade komentara i mišljenja na nacrte izmena Ustava iz 2006. i izradi Nacrta zakona o rodnoj ravnopravnosti. Autorka je i koautorka više inicijativa i predloga za ocenu ustavnosti zakona kojima se umanjuje dostignuti nivo prava građana.

Latest posts by Sofija Mandić (see all)