- Peščanik - https://pescanik.net -

Veliki školski čas

Politika sećanja i njeni nosioci u Srbiji

Odrastao sam uz Veliki školski čas i priču o Kragujevačkom oktobru. Dan je 21. Mesec, podrazumeva se, oktobar. Vreme: rane osamdesete. Spomenik je Petom-tri. Umetnik je Miodrag Živković. Recitali i scenska igra zasnovani su na tekstovima Desanke Maksimović i Mire Alečković. Glasovi glumaca: Miloša Žutića i Mire Stupice. Ne znam ko mi je od njih teže padao. Sve u svemu, na kraju bih sa tih komemorativnih skupova poneo sinkretičnu mešavinu Desankine krvave imaginacije, Žutićeve visokoparnosti i neke muzike koju bih samo tada mogao da čujem i nikad više. Do sledećeg oktobra, naravno. Takođe, ostajala je poruka da se Kragujevac više nikada ne ponovi. Dosta su svetu jedne Šumarice! Bila je to tema koju smo pisali svake godine. Sećam se dugokose Jadranke M. iz sedmog-jedan koja je bila pravi maher za takve teme. Uvek bi kao pobednica nagradnih temata čitala svoje radove na priredbi povodom Dana Republike 29. novembra. I ona nam je, ogrnuta leksikom pesnikinje Maksimović, ponavljala isto to, da se Kragujevac više ne ponovi. Međutim, Kragujevac se ponovio, samo ne u Šumaricama, već preko Drine, ne tako daleko. Među počiniocima genocida u Srebrenici svakako je bilo i ljudi iz Kragujevca ili okoline. Verovatno su bili i neki od nas koji su uz Veliki školski čas stasavali. (Za otmicu u Štrpcima, pouzdano znamo da jesu.)

Histerija sećanja u parlamentu

Pred poslanike u srpskom parlametnu ovih dana je dospeo predlog o izmeni i dopuni Zakona o državnim praznicima. Tom prilikom su stigla i dva nova predloga: Dan primirja koji će se neradno slaviti 11. novembra, kao i Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu, koji će se radno obeležavati 21. oktobra. Takođe, Sretenje kao Dan državnosti bi trebalo da se praznuje dva dana, kako stoji u predlogu. Reklo bi se da je Dan sećanja izazvao pravu histeriju u parlamentu jer su se poslanici, iako potpuno saglasni da se sećanje na srpske žrtve treba obeležiti, našli pozvanim da iskoriste trenutak i iznesu svoja, lična i stranačka viđenja prošlosti i njenih simboličkih datuma. Većina tih predloga imala je jedan zajednički imenitelj, a to je Srbija kao žrtva i svest o slavnoj prošlosti. Bilo je, naravno, dilema oko toga kako sve treba tu žrtvenost praznično obraditi. Sa kojih sve aspekata? Da li se zadržati samo na svim srpskim žrtvama u Drugom svetskog ratu, ili pak naglasiti sećanje na srpske žrtve ustaškog genocida (SRS), ili možda uzeti dan streljanja Draže MIhailovića kao tačku sećanja na žrtve komunizma (SPO). Bilo kako bilo, srpskih žrtava nikad dosta. U tome su saglasne sve parlamentarne partije u Srbiji. Ministar Rasim Ljajić, koji je izneo predloge, istakao je i to da je „krvava jesen 1941. jedan od najtragičnijih trenutaka u istoriji Srbije i srpskog naroda u poslednja dva veka”, te da će se uvođenjem Dana sećanja “naglasiti značaj koji je Srbija imala u antifašističkoj borbi”. Sumnjam da je neko od poslanika čuo završetak ove rečenice, ali iznenađuje jedan prigovor koji je došao iz redova PUPS-a. Naime, njihov poslanik je rekao da se slaže sa izabranim datumom za Dan sećanja ali da bi ipak trebalo razmisliti o nazivu, jer je “osim Srba bilo i drugih žrtava”. Međutim, ovaj predlog je ugušen poslaničkom licitacijom sećanjem: dan demokratije, dan pripajanja Vojvodine Srbiji, dan Ustanka, ali ne 7. jul već 31. avgust (1941), dan bezbednosti tramvajskog saobraćaja itd. Viktimološki diskurs se povodom ove kratke i neslavne rasprave potpuno rasplamsao u Skupštini, pokazujući pravo lice politike sećanja u Srbiji i bacajući retroaktivno jedan snop svetlosti na isto tako jadnu skupštinsku raspravu koja je u martu 2010. vođena neposredno pre usvajanja Deklaracije o Srebrenici. Činjenica je da se povodom rasprave o Danu sećanja niko nije ni setio pomenute Deklaracije, da ne govorimo o svesti da su drugi stradali i to od žrtvenih Srba, ne tako davno. U tome je suština srpskog Velikog školskog časa – postoji samo jedna relacija pamćenja i to ona koja kopa po sopstvenim ranama.

Politika sećanja “nevinih duša”

Komemorativna manifestacija Veliki školski čas nikada nije prekinuta. Vreme je, reklo bi se isto ono kao i početkom osamdesetih. Dan je 21. Mesec, dakako, oktobar. Samo je godina 2011. Politička garnitura u prvim redovima je izmenjena, odela su nova, a politike stare. Godišnjica je okrugla, sedamdeseta. „Zagledani na ovom mestu stradanja, bola i ugašenih nada, u dubinu zla koje je nacizam doneo Evropi i svetu, ostajemo upitani koje su pouke 21.oktobra”, pita se predsednik Tadić. Kao odgovor na njegovu filozofsku zapitanost, kreće scensko-muzička izvedba u režiji Andrijane Videnović (mi, komemoranti iz osamdesetih, sećamo je se kao Lolike iz Sivog doma). Crveni anđeli u crnim čarapama recituju stihove nikog drugog do velikog srpskog barda Dragana Jovanovića Danilova, koji je specijalno za četrdesetogodišnjicu napisao poemu Kad nevine duše odlaze (izdanje Spomen-parka Kragujevački oktobar, 2011). Prepoznaju se glasovi Svetlane Bojković i Sergeja Trifunovića. Muzički intermeco je opet nečuven. Hor u crvenom, rečima Danilova, ovako odgovara predsedniku: Na Sudnji dan vagaće se samo suze! Posle mnogo ponavljanja ovog refrena, slede stihovi, dostojni nastavljači politike sećanja Desanke Maksimović, uz neizbežni danilovljevski sneg: Neka veje sneg/ Visoki gospodar borova/ I neka škripi pod cipelama/ Dok traju lovačke hajke u dubini tamne šume. Današnja deca znaju da je ovaj snežni imperativ preuzet iz reklamnog slogana za Moxie girls. Međutim, nastavak crvenih anđela dovodi nas do neizbežnog mesta na kome prestaju sve dileme ali i poezija: Došli smo u grad pokolja, sami/ Videsmo kako nas traže oči neme/ Toliko duša u jednoj jami/ … To nisu deca, to je seme! I dok je Desanka Maksimović postizala patos snažnim flešbekovima na zajedničko đačko vreme (pelcovanje, svečanosti), zatim zamrzavanjem slika (sedenje u klupama), fokusiranjem detalja (sveske, torbe, cedulje), Danilov nas, međutim, kao književni forenzičari s kraja osamdesetih vodi direktno u jame odakle nas gledaju – deca. Ovakav tekst zasigurno nije napisan već dvadesetak godina unazad i predstavlja jedinstveni rivajvl viktimološkog pisma kakvo su poznavale književne osamdesete godine ili ratno-propagandno novinarstvo devedesetih. Ovaj događaj i te kako ima veze sa pomenutom histerijom u parlamentu; zapravo je alarmantni simptom pogrešno oblikovane politike sećanja koja je otvorila polje nove autoviktimizacije. A pouka 21. oktobra predsedniku Tadiću, ali i svima nama, nije ono što Danilov poručuje, već preka potreba da se suočimo sa onim tabuisanim sećanjem na nedavnu našu sramnu prošlost, koja se neprestano zatrpava smećem. Dok se to ne dogodi, komemorativni Veliki školski čas ostaće samo skamenjena forma ispunjena nacionalnim kičom koji vređa svako dostojanstvo sećanja na žrtve.

Peščanik.net, 28.11.2011.


The following two tabs change content below.
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio 3 knjige priča: Predosećanje građanskog rata (2000), Dušanovac. Pošta (2015), Lov na ježeve (2015) i 3 romana: Berlinsko okno (2005), Pad Kolumbije (2010) i Pas i kontrabas (2019) za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Latest posts by Saša Ilić (see all)