Veliko spremanje

Možete li da zamislite, cenjeni publikume, što bi rekao Basara, tri ili makar samo dva domaća političara kako osnivaju zajedničko preduzeće. Evo, recimo, na prvom mestu bi bili baš oni koalicioni partneri koji su tako složno i ubedljivo pobedili na upravo završenim izborima: Vučić i Ljajić, pa još i Velimir Ilić. Ili, da uzmemo u obzir i one koji su preskočili cenzus – Dačića, Palmu i Krkobabića, bilo kojeg; ili Tadića, Čanka i D. Petrovića; Đilasa i Živkovića. One koji nisu ušli u parlament da i ne pominjemo. Ali kad smo već kod ovih potonjih, zar ne deluje „paradigmatično“ činjenica da ni preduzetništvu izuzetno skloni Mlađan Dinkić posle izbornog poraza nije rekao: „E, baš dobro, sad ću moći na miru da se posvetim onome što najviše volim da radim – sopstvenim investicionim poduhvatima“, nego će samo malo da se povuče u političku hladovinu.

Jasno (vam) je da i kad bi se tako nešto desilo, posvađali bi se za tri dana. A jasno je i zašto je tako. Preduzeće je ozbiljna stvar: zahteva mnogo međusobnog poverenja, razumevanja i slaganja (a ne laganja).

Državom bi, međutim, kao što iz iskustva znamo, svi pomenuti rado da rukovode. I to ne samo u navedenim, po njihovom sopstvenom izboru, uskim koalicijama, već i u mnogo širim „kombinacijama“, takvima koje bi se pre mogle nazvati rogovima u vreći, nego bilo kakvim, i ma koliko raštimovanim, timom.

Ne želi se, naravno, ovim reći da je preduzeće isto što i država. Ali upravo to – čast izuzecima – rade naši političari, pa državu tretiraju baš kao preduzeće. Sopstveno, naravno. Ne samo, pa ni pre svega, tako što na državne funkcije postavljaju svoje rođake, krvne i građanske, i prijatelje, lične i partijske, nego što se očas posla, čim zasednu u ministarsku fotelju, transformišu u rođene preduzetnike i biznismene. Pa odjednom znaju gde i u šta treba investirati, koga treba podstaći, a koga subvencionisati.

Ako sve to tako dobro znaju, postavlja se jednostavno pitanje – zašto ne naprave sopstveno preduzeće. I investiraju do mile volje. Ali sopstvene pare. A ne tuđe. To jest – naše.

Zaneseni tako grandioznim poduhvatima i velikim vizijama, sa glavom u oblacima, naši političari i ne vide po čemu (i kome) gaze. Ne vide život. Ne vide ambijent u kojem se kreće čovek koji hoće da pokrene i vodi svoj biznis, da živi „o svom ruvu i kruvu“. I to ne samo privredni ambijent u užem smislu, dakle propise koji uređuju privredni život, nego i u najširem smislu: od zakonodavnog, preko pravosudnog i obrazovnog, do socijalno-kulturnog sistema koji karakteriše jedno društvo. Evo samo dva primera koji na samom startu guše svaku želju da čovek pokrene sopstveni posao. Recimo, ako otvorite običnu radnju – zanatsku, trgovinsku, svejedno – državi odmah, za raznorazne dažbine, morate da plaćate nešto preko 150 evra mesečno. Bez obzira na to ostvarivali neki prihod ili ne, državni „reket“ morate da plaćate. Ili drugi primer: jeste da je osnivački kapital za preduzeće mali, svega 500 dinara, ali vam zato da ga registrujete treba minimum 500 evra. Da, da, dragi čitaoci, nije greška i nisam (poput Bačevića, pu, pu, daleko bilo) pomešao evre i dinare, niti sam dodao ili oduzeo nekoliko nula.

Ali to nije sve. Zakoni su tako konfuzni i, što je važnije, kontradiktorni da nikako ne možete sve da ih poštujete. Praktično ste ostavljeni na milost i nemilost raznoraznim policijama (poreskim, finansijskim…), sudovima i njihovim „tumačenjima“, koji su „nabaždareni“ tako da preduzetnike tretiraju kao državne neprijatelje – moglo bi se čak reći (gotovo) kao u socijalizmu – a ne kao ljude od kojih zavisi razvoj i budućnost zemlje. Uzgred, strane kompanije zahvaljujući svojim ambasadama tu još i mogu da računaju na neku zaštitu, dok domaći privrednici nemaju kome da se obrate za pomoć. Upravo je na tom polju u poslednje dve godine situacija znatno pogoršana: Srbija je postala više policijsko nego političko društvo. I sada ta, po preduzetništvo „sibirska klima“ treba da se pretvori u topli, „mediteranski ambijent“. Pred tim „veleobrtom“ nalazi se Srbija. To je suština. Dok se to ne bude imalo u vidu, dok to ne bude podtekst svakog poteza, nijedna od reformskih mera i zahvata, ma kako ozbiljni bili – a takvi nesumnjivo moraju biti – neće doneti željene rezultate.

Kad se, međutim, malo „spusti durbin“, tj. konkretnije govoreći, nova vlada Srbije suočiće se sa dva na prvi pogled kontradiktorna zadataka. Prvi je – da otpusti suvišne radnike, a poveća zaposlenost. Drugi se izražava formulom: i štednja i investicije.

Prvi korak na putu rešavanja tih zadataka jeste utezanje javnih finansija. Nije reč samo o rebalansu budžeta, čega je svestan i sam bivši, a verovatno i budući ministar finansija Lazar Krstić. Da ne dužimo, budžetski deficit će morati da se smanji sa oko sedam na oko šest odsto bruto domaćeg proizvoda. Drugim rečima, moraće da se uštedi oko 40 milijardi dinara. Ali to je, ma kako bolno bilo, lakši deo ove priče. Javni sektor je rak-rana srpske privrede i društva u celini. Da malo podsetimo: kada je prva Vučićeva vlada (jer ona je samo formalno bila Dačićeva, vrlo brzo se PPV – prvi potpredsednik vlade – pretvorio u pravog predsednika vlade) stupala na dužnost, „na tapetu su bile agencije i druge slične (para)državne institucije. Obećavalo se da će njihov broj biti maltene prepolovljen, ali su se ta obećanja raspršila kao mehur od sapunice. Doskora se nije znalo ni koliko ljudi je zaposleno u raznoraznim (para)državnim službama. Dok pomenuti Krstić nije obelodanio broj od blizu 800.000, mislilo se da u javnim službama radi oko 600.000 ljudi. Ispalo je da je pravi broj čak za trećinu veći. Saša Radulović, eks ministar privrede za koga, međutim, sasvim sigurno neće biti mesta u novoj vladi, obznanio je, u stvari više podsetio na podatak (Svetske banke) da preduzeća pod državnom kontrolom građane Srbije godišnje koštaju 500 miliona evra. Radulović je, takođe, u predizbornoj kampanji izneo računicu prema kojoj bi smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru za (svega) 15 odsto budžetu donelo uštedu od milijardu i po evra. Kad se samo te dve sume saberu eto celog fiskalnog deficita Srbije.

Dovođenje u red javnih finansija ne znači, međutim, samo bolju kontrolu javnih rashoda (i bolju naplatu prihoda), nego – upravo u skladu sa potrebom poboljšanja poslovnog ambijenta – i ozbiljnu fiskalnu reformu. Pre svega kroz smanjenje poreskog opterećenja rada. To bi dovelo do finansijskog jačanja privatnog sektora i, sledstveno tome – investicija. A time i do realizacije glavnog cilja – povećanja zaposlenosti.

Drugi korak predstavlja usvajanje „Radulovićevih zakona“. Reč je, da podsetimo, o četiri zakona: o radu, o stečaju, o privatizaciji i o planiranju i izgradnji. Ti zakoni, sa jedne strane, državnu kasu treba da oslobode balasta preduzeća nesposobnih za samostalan život, a sa druge da „raščišćavanjem terena“ poboljšaju uslove za rad i razvoj onih koji imaju šansu za uspeh.

Najmoćniji čovek u Srbiji, kao što je poznato, pre svega par meseci nije podržao neočekivano upornog Radulovića u borbi za ove zakone. Jedno, po Vučića benevolentno, tumačenje kaže da je to bilo u skladu sa starim političkim pravilom da se uoči izbora ne preduzimaju nepopularne mere. Sam Radulović je, pak, tvrdio da je PPV lično glavna prepreka reformama. Šta god da je bilo, sada nova vlast, iako još nije formalno ni konstituisana, kao prvo na redu najavljuje upravo usvajanje i ta četiri i niza drugih reformskih propisa. Dakle, ne bi trebalo dugo da čekamo da vidimo šta će zaista biti učinjeno.

Konačno, monetarna politika Narodne banke Srbije već duže vreme nije u interesu privrede, nego u interesu države. Njena (tzv. referentna) kamatna stopa, koja služi kao osnov za utvrđivanje ostalih kamatnih stopa, dvostruko je viša od potrebne. Naime, već dugo se referentna kamatna stopa NBS kreće oko 10 odsto, a prema opštem mišljenju stručnjaka (da sad u argumentaciju ne ulazimo) trebalo bi da bude upola niža, 4-5 odsto. Na taj način NBS pomaže državi (tj. vladi), jer veštačkim održavanjem niskog kursa dinara smanjuje njene kreditne obaveze. S druge strane, međutim, NBS tako odmaže privredi Srbije, posebno njenom najboljem delu – izvoznicima. I to opet dvostruko: prvo tako što (održavanjem niskog kursa evra) smanjuje njihov devizni priliv, a drugo time što poskupljuje kredite i otežava kako svakodnevni rad preduzeća, tako i investicije, čime smanjuje njihovu konkurentnost na inostranom tržištu.

Kao što se iz ovog kratkog pregleda može videti, čitav sistem u Srbiji postavljen je „naglavačke“: tako da pogoduje tzv. „nadgradnji“, da upotrebim taj već pomalo zaboravljeni marksistički termin, a da ne pogoduje potrebama i interesima „društvene baze“, tj. privrede, odnosno zapostavlja ih.

Na „dnevnom redu“ je, dakle, velika prekompozicija srpske ekonomske scene: prebacivanje težišta i temelja srpskog društva sa javnog na privatni sektor, sputavanje razularene države a oslobađanje privatne energije i inicijative.

To je jedini način da ona „srpska kvadratura kruga“, tj. oba pomenuta „kontradiktorna zadatka“, bude uspešno rešena. Uštede u javnom sektoru – kroz smanjenje subvencija, izdataka za plate, troškova kroz tzv. „nabavku robe i usluga“ i slično – treba da budu ne samo nadoknađene, nego i premašene povećanjem privatne potrošnje, kako lične tako i investicione.

„Ne lipši magarče do zelene trave“, kaže stara narodna izreka. Drugim rečima, pitanje je kako da privreda Srbije na nogama preživi to „veliko spremanje“. Jer, ona je već poprilično „grogi“, u nokdaunu. Proizvodnja stagnira (po svoj prilici, s obzirom na nepovoljne prognoze za poljoprivredu, „rast“ BDP-a ove godine biće oko nule), nelikvidnost raste, sve većem broju preduzeća preti bankrot. U tom smislu biće preko potrebna neka finansijska injekcija sa strane. Dakle, „parola dana“ glasi: i MMF i UAE. Srbiji su potrebni krediti i Međunarodnog monetarnog fonda i Ujedinjenih Arapskih Emirata. A moraće da se zadužuje i na još nekim stranama. Time će, razume se, javni dug Srbije biti dodatno povećan – procenjuje se, sa sadašnjih 60 na 70 odsto BDP-a (tj. na oko 22 milijarde evra) iduće godine. Ali i prema oceni Fiskalnog saveta to je neizbežno.

Pitanje je samo kako će taj novac biti potrošen. Hoće li, naime, biti iskorišćen za podršku reformama, odnosno kao „socijalni jastuk“ za ublažavanje „bolova“ onih koji njima budu pogođeni, ili će kao svih ovih godina otići na šminkanje nakaradnog i naopakog sistema. U ovom drugom slučaju – eto Srbije za dve godine ponovo na izborima, samo u znatno težoj situaciji.

Vučić, dakle, ozbiljno da se spremi za – veliko pospremanje.

Peščanik.net, 27.03.2014.