Vesti iz kulture, 13

U intervjuu koji je objavljen početkom ove godine u listu “Nedeljni telegraf”, slikar i književnik Momo Kapor otkriva da su za njega jelo, piće i žene samo sredstva koja mu služe za stimulaciju umetničkog rada. Zbog toga umetnika u njemu, objašnjava on, “strašno interesuju žene, i jelo, a naročito piće, koje mu omogućava da dosegne posebnu vrstu duhovnosti i opijenosti životom”.

Ali, čitalac ovog intervjua, objavljenog povodom nagrade za životno delo koju je Kapor nedavno dobio od Srpske književne zadruge, saznaće i to da se njegov odnos prema jelu, piću i ženama kao stvaralačkim i duhovnim stimulansima u poslednje vreme u mnogome promenio. Jednim delom zbog toga što je zašao u godine, o čemu on sam ovde otvoreno govori. A možda još više zato što se tokom devedestih godina prošlog veka ovaj naš umetnik, poput mnogih drugih, nacionalno probudio i duhovno preobrazio, pa su, u skladu s tim, i njegove gastronomske i erotske navike morale da budu korigovane. Bar ono što on o tome javno govori.

Na primer, počeo je manje da jede i da sebi u toj stvari manje ugađa. Danas on sve ređe odlazi u izvikane skupe restorane, jer se u njima oseća bedno, glupo, neprijatno. Promenjen stav prema hrani Momo Kapor duguje Hilandaru. Nema u tome ničeg neobičnog. Naprotiv, naš umetnik je primenio uobičajeni postupak, onaj kome pribegavaju svi oni koji se trude da svoj političko-verski identitet usklade sa stanjem na tržištu te vrste identiteta. I on se – kao i mnogi drugi pojedinci i kolektivi u Srbiji – obratio jednoj od nadležnih institucija za korekciju, ažustiranje i radikalnu promenu političko-verskog identiteta. Jer manastir Hilandar je danas jedno od najpoznatijih mesta ovlašćene zamene svih legitimacija, znački, zastava i simbola kojima je u Srbiji istekao rok ili pala cena, svih ovde zastarelih ili loše kotiranih navika i uverenja. Sve to može danas u Hilandaru da se zameni i da se o zameni dobije odgovarajuće svedočanstvo, čijem se imaocu potvrđuje da se prosvetlio, očistio i preobrazio u vrlog pripadnika srpske crkve i nacije, koji se kao takav odnosi prema svemu, pa tako i prema jelu, piću i sličnim čulnim iskušenjima.

Gastronomsko prosvetljenje Momo Kapor je doživeo dok je obedovao u društvu hilandarskih monaha. Ručak s njima otkrio mu je svu glupost i nedoličnost preteranog jela i izlišnog razgovora o jelu. Tamo, dok se jede, objašnjava sada Kapor čitaocima ” Nedeljnog telegrafa “, “niko ne govori da li je jelo sjajno ili da je ručak bio bolji”. Svi su i u toj prilici, kad se obeduje, skromni, skrušeni, to jest, kako priča naš gastronomski preobraženi umetnik, ” okrenuti duhovnosti”. ” Posle toga “, priča on dalje, ” bilo mi je smešno što putujemo sat vremena kolima do mesta gde se navodno dobro jede, mučimo se, rezervišemo “. U Hilandaru je shvatio da je to potpuno besmisleno, da uživanje u jelu nikud ne vodi, odnosno da vodi samo na jedno mesto. ” Jer to što se dobro jede “, kaže sada Kapor, ” završava u toaletu “. Zaista, duhovne istine ponekad mogu da budu sasvim jednostavne.

Ipak, jelo i piće i dalje stimulišu ovog umetnika. Ali to njemu više ne služi da bi u sebi izazvao neku neodredjenu opijenost životom, neku nepriličnu rauzdanost čula. On sada bira samo jela i pića koja imaju tajanstvenu moć da ga povežu sa duhom njegovog naroda, sa bićem srpske nacije. Kako to postiže, šta i kad konzumira, u kojim količinama, kojim priborom se služi da bi izazvao doživlja mističnog sjedinjenja sa nacijom ? O tome Kapor više govori i u svojoj nedavno objavljenoj knjizi ” Putopis kroz biografiju “. Tu saznajemo da naš umetnik počinje dan tako što uzme kašičicu slatkog od trešanja, zatim uživa u krupno mlevenom kukuruznom brašnu, umače crni hleb u maslinovo ulje, srče čorbu od kopirva. Ranije nije dovoljno cenio vrednost zdrave srpske hrane, pa je iz neznanja jeo stranu, odvratnu, plastičnu hranu. Fuj ! Ali jednom, dok je s društvom ručao u nekom otmenom stranom restoranu, dogodilo se čudo. ” Slučajno poručujemo zelenu salatu “, priča Kapor o tom dogadjaju. ” I gle ! Srbija nam se smeje sa ruba tanjira: to nije ukus naše zelene salate! Istina, lepša je od naše naoko, i veća, i čistija, i zelenija, ali čini nam se da smo prevareni i da žvaćemo plastiku. ”

A i za sve što poslenjih godina naš umetnik pije – a o čemu takođe piše u ” Putopisu kroz biografiju ” – ima on pouzdan nacionalno-verski sertifikat: voda iz srpskog bunara, manastirsko osveštano vino ili šljivovica, prepečenica, i ona manastirska. Čitalac ove knjige uživaće i u jednom opisu mističnog sjedinjenja sa Srbijom koji je izazvala čašica prepečenice. ” Pošto ste pojeli slatko “, pripoveda Kapor, ” ispijate čašicu šljivovice, prepečenice iz obližnjeg manastira… Osećate ukus tradicije i vremena, blagost i žestinu, pritajenu životnost ovog srpskog eliksira koji vas istovremeno i opušta i uzbudjuje na jedan neviđen način… U tom ukusu iz te krhke staklene čašice kao da je sadržana čitava Srbija koja vas neodoljivo obuzima i žari “.

A žene? I u odnosu na njih Momo Kapor se menja, a u pomenutom intervjuu u “Nedeljnom telegrafu” opširno govori i o toj promeni. Još ga ponekad djavo začikava, pa on – kao da za trenutak zaboravi da je jedna od danas najviđenijih srpskih glava – sedne pred neki kafić i potajno merka devojke koje tuda prolaze. Kao da je nekadašnji Momo, onaj iz “Foliranata”, on iznenađenim čitaocima patriotski i crkveno usmerenog “Nedeljnog telegrafa”, sablažnjivo priča o neizdrživoj “inflaciji lepote” na ulicama Beograda, o “reviji lepotica” u ulici Strahinjića Bana. Ljuti se što danas te beogradske lepotice izlaze s nekim njih nedostojnim mladićima i razmišlja o tome šta će jadan da radi kad ga godine stignu – a samo što nisu – i kad, kako se izrazio, “više neće moći da dodiruje lepe stvari: mladu kožu, svilastu kosu”.

A onda se prene, seti se ko je i koliki je danas, opomene se da je upravo dobio izuzetno važnu nagradu za srpsko životno delo, te njegova kazivanja o ženama i nadahnuću kojim ga one uspunjavaju odjednom dobiju nov smer. Kaže nam da on na žene – i na ljubav uopšte – danas ipak gleda na drugi način, drugim, duhovnim očima. Poput gastronomskih, i njegove erotske sklonosti dobile su versko-patriotsku dimenziju, pa je i slasni i mračni predmet Kaporove erotske želje uzdignut do visina nacionalnog mističnog Erosa, izaziva neku vrstu patriotske erekcije i teži isto takvom orgazmu. Predajući se tom patriotskom erotizmu, Kapor misli da može da ga izrazi jezikom koji je usavršio opisujući manje nacionalno važne vrste ljubavi. Zar jezik ljubavi nije uvek isti, univerzalan? Zar se voleti devojke i voleti Srbiju ne može istim rečima? Na jednom mestu u knjizi “Putopis kroz biografiju” on kaže da mu se čini da u njegovoj ljubavi prema Srbiji ima “odbojnosti i kobne privlačnosti, ima neprestanog vraćanja toj ljubavi što podseća na mladalačke jade, pune nežnosti i suza”.

Ali, ovu teoriju o jedinstvenom jeziku ljubavi – nazovimo je tako – Kapor ne uspeva da sprovede u praksi. Izgleda da nacionalno napaljeni Eros traži jače, grublje, gromkije reči od onih koje spadaju u erotski vokabular mladog Kapora, onog koga se i on sam danas ponekad maglovito seti. Zato je on prinudjen da – kad je već promenio temu svojih ljubavnih priča – promeni i njihov jezik. Danas se nacionalno zaneseni Kapor služi pozajljenim, tudjim rečima, koristi citate, fraze, formule koje je počeo da sakuplja od kad se nacionalno-verski preobrazio.

Na primer, u intervju u “Nedeljnom telegrafu”, čitalac će, uporedo sa pričom o tome kako se naš umetnik priprema na rastanak od devojaka ispred beogradskih kafića, naći i priču o njegovom tužnom rastanku od lepe Simonide, one na fresci u manastiru Gračanica. Njegovi čitaoci ne sećaju se da je on sa njom ranije nešto imao, o njoj na Adi nije nikome pričao. Tek, eto, sad mora tobože da se sa njom rastane. Došlo takvo vreme, da se patriotski nakostrešen umetnik oseća obaveznim da se rastaje i od onih sa kojima se ranije nije sastajao. “Otišao sam na Kosovo”, počinje on svoje kazivanje o tom tužnom rastanku, “i dodirnuo prstima noge Simonide u Gračanici. Znao sam da je to veliki oproštaj, jer je nikad više neću videti, i u tome ima mnogo tuge.” Zašto je više neće videti? Zato što će kosovski Albanci, po Kaporovom mišljenju, uskoro uništiti sve srpske spomenike. A uništiće ih zato što su kosovski Albanci navodno obični divljaci.

“Ta poludivlja plemena”, grmi Kapor, “koja u svojoj istoriji nemaju nikakvog traga od kulture, nemaju kamen na kamenu, nijedan spomenik, gaje strašnu mržnju prema lepoti i istoriji, kao i prema spomenicima koji svedoče o dugoj tradiciji jednog naroda. Ustremili su se na sve to i ti spomenici su u velikoj opasnosti, ne može im pomoći ni Unesko, ni UN, niko, jer se palikuća prikrade, baci baklju i – 12. vek slikarstva, renesansa pre Italije, ode u dim, u vazduh, u ništa “.

Da li je ovo zaista rekao Momo Kapor, upitaće neko od njegovih starih čitalaca. Jeste. Ali reči nisu njegove. Njegovo je samo uživanje.

Peščanik.net, 25.01.2008.

Autor čita ovaj esej u radio emisiji Peščanik

Preuzmite knjigu Ivana Čolovića Vesti iz kulture