Vesti iz kulture, 18

Zašto jedan uspešan političar piše poeziju i izlazi u javnost sa zbirkom pesama? Šta će mu to? Šta očekuje da na taj način postigne? Da o ovome razmišljam podstakao me je Slobodan St. Milosavljević, ministar poljoprivrede u Vladi Srbije. On je nedavno objavio knjigu pesama pod naslovom Izvor i pritoka, koja je izašla u izdanju novosadske izdavačke kuće Stylos. Moju pažnju najpre su privukle vesti o gala promociji ove knjige, koja je, krajem marta ove godine, bila održana u Aeroklubu u Beogradu. A onda sam u katalogu izdavača pročitao tekst kojim se Milosavljevićeva poezija preporučuje čitaocu: “Pesme jednog političara lišene politike, ali pune poetike. Hrabar iskorak iz pragmatične svakodnevice u večnost pesništva”. Tome već nisam mogao da odolim, te se uskoro u mojim rukama našao primerak Izvora i pritoke.

Sad mogu da kažem šta tu ima. Većinom su vam to ljubavne pesme. U njima, kao što je izdavač obećao, zaista nema ni politike, niti ičeg drugog što bi podsećalo na praktični svakodnevni život, nego se tu opevaju “pritajeni mađiničar mesec”, “ponoćna tihost”, “ruke snene”, “zelene oči”, “tvoja kosa plava”, “vilin konjic na tvojim trepavicama”, “jato leptirova”, “zenice opčinjene ljubavlju”, “muzika duše” i druge slične, sasvim apolitične i nesvakidašnje stvari, to jest čisto pesničke slike. Ove ljubave pesme su savim kratke, pa mogu nekoliko njih da navedem u celini, i da tako otklonim mogućnu primedbu da iz suptilnig sklopa poetskih tvorevina grubo istržem pojedine njihove elementa. Prvo navodim jednu bez naslova. Ide ovako:

Večeras,
mesec čvrsto
zagrljen
našim rukama snenim,
neporecivo
zna, od čega ljubavna pesma nastaje.

I u drugoj se pojavljuje par na mesečini. A pesnik kaže:

Večeras,
što sam odavno
hteo, a nikada
budan nisam smeo
da Ti kažem,
jednostavno,
mesec pretvara
u pesmu o ljubavi
neprolaznoj.

Ova se zove “Magičnosti”:

U sumornom
trenutku, kada
nepoštedna java,
svojom hladnoćom
moje snove
savlada,
jedino me greje
tvoja kosa plava,
zanosnim treptajem
do magije nove.

Zatim sam našao dve pesme koje bih žanrovski odredio kao srećno-porodične. One su posvećene pesnikovoj deci, sinu i kćerci, ispevane su u slavu njihovih rođenja, o čemu svedoče i datumi ispod pesama. Srećno-porodičnu atmosferu ovih pesama dodatno ističe to što su one u knjizi ilustrovane neveštim dečijim crtežima, onima koji srećnim roditeljima mame suze radosnice. Jedna počinje sa “Rodio se”, druga sa “Rodila se”. Ne bih dalje da citiram, ali, ipak, evo samo jednog stiha: “Na majku liči, prćast nosić ima”. Ni u ovim Milosavljevićevim porodičnim pesmama zaista nema politike, niti bilo čega što bi pokazivalo da je njihov autor ministar. Ima doduše svakodnevice, ali to sigurno nije ona gruba svakodnevica ispunjena problemima banalnog praktičnog života, nego je to svakodnevica toplog porodičnog doma, svakodnevica prćastog nosića, srećnog muža i ponosnog tate.

Ipak, ima u Izvoru i pritoci i nekoliko pesama nesumnjivo nadahnutih državnim poslom kojim se njihov autor bavi. Na primer, u jednoj sa rimama, koja se zove “Vojvodina” – pesnik je naslikao kako se “žitna polja zlate”, dok se “klipovi kukuruza klate”, a tu se vide i njive na kojima “vredne Lale rade”. Njoj je slična pesma “Molitva pre žetve”, u kojoj autor na poetski način evocira problem zaštite letine od grada, dakle nešto što se direktno tiče njegovog resora. Počinje pitanjem: “Kako da zadržim, nevidljive i preteće oblake, daleko od ravnice žitne”, a na kraju se pokazuje da to pitanje ministar ne razmatra sa svojim stručnim timom, nego ga u molitvi upućuje Bogu: “Kaži mi pre žetve, moj Gospode”. Dakle, ovim pesmama Milosavljević daje doprinos poljoprivrednoj lirici, vrsti poezije posvećenoj radovima na selu, koja se u Srbiji tradicionalno poštuje.

Bog se pominje i na nekim drugim mestima u ovoj zbirci, a jedna pesma – pod naslovom “Veliki je Bog”, u celini mu je posvećena. Zbog toga se može reći da se Milosavljević ovde predstavio i kao religiozni pesnik. O tome svedoče i dve kratke pesme koje je on posvetio crkvama na Kosovu, Gračanici i Dečanima. A ima on i jednu podužu o celom Kosovu, to jest, kako pesnik kaže, o “našoj mitskoj prapostojbini”. Međutim, ova pesma o Kosovu izdvaja se od svih drugih u zbirci – koje su miroljubive i lirske – jer je ova baš borbena, epska. U njoj se zaziva nebeska vatra i osveta, pa se u skladu s tim pesma i završava:

Sretan vam vaskrs srpski mučenici.
Kleto vam leglo svi nevernici.

Na kraju knjige objavljena su i dva stručna mišljenja o njenim dometima, oba vrlo afirmativna. S obzirom na to da su ta mišljenja izneli Srba Ignjatović, predsednik Udruženja književnika, i poznata spisateljica Milica Jeftimijević Lilić, verujem da je autor bio više nego zadovoljan kad je pročitao šta tu piše. Pretpostavljam da mu je posebno prijala pohvala gospodje Jeftimijević Lilić, koja je napisala da Izvor i pritoka ”donosi čistu supstancu istočenu iz dubina bića koje duhovno uzrasta napajano na vrelima svekolike ljubavi prema: ženi, deci, životu, pravoslavlju, prirodi, zavičaju”.

Međutim, bojim se da u ovim stručnim mišljenjima ima i nešto čime Milosavljević možda nije zadovoljan, sa čim – bar se meni tako čini – ne bi mogao lako da se saglasi. Naime, oba stručnjaka za poeziju prave oštru razliku izmedju ličnosti pesnika, one s kojom se on javlja u privatnom i javnom životu, i takozvanog “lirskog subjekta” ili “lirskog glasa”. Pri tom se stvarna ličnost – sam pesnik lično, a ovde je to Slobodan St. Milosavljević, sa svojim doktoratom, ženom, decom i ministarstvom – potpuno zanemaruje, a pažnja se isključivo posvećuje tom fantomskom pesničkom subjektu. Na primer, kad gospodja Jeftimijević Lilić hvali toplinu i smirenost koju nalazi u Izvoru i pritoc”, ona kaže: “Zbirka nudi toplinu i smirenost lirskog subjekta”, pa se može steći utisak da ti kvaliteti nemaju veze sa karakterom samog Milosavljevića. Drugi ekspert angažovan da oceni stvar, Srba Ignjatović, čak tvrdi da su u ovoj knjizi najbolja ona mesta gde se autorov trud ne svodi na to da iskreno iznese svoja lična osećanja, gde on uspeva da u sebi nađe nešto drugo, taj famozni pesnički glas. Zaista, čisto sumnjam da bi Milosavljević ikad poželeo da se bavi poezijom da je mislio da će time stvoriti nekakvo posebno, pesničko, lirsko ja, koje će morati da drži podalje od sebe kao privatne osobe, i od onoga što on predstavlja u javnosti, kao političar i ministar.

Ovo kažem imajući u vidu i ono što je sam autor Izvora i pritoke izneo govoreći o razlozima koji su ga naveli da objavi ove pesme. A on se o tome nedvosmisleno izjasnio, tako da nema nikakve sumnje da je poezija za Milosavljevića sredstvo koje stoji na raspolaganju čoveku koji odluči da javnosti otvori dušu, da pokaže svoje emocije. On je, pošto je odmerio razloge za i protiv javnog pokazivanja emocija pomoću stihova, odlučio da to učini, da ih pokaže. “Dugo sam razmišljao da li da objavim knjigu poezije”, poverava se on u razgovoru za novine, “jer kažu nije dobro za jednog političara da otkriva svoje emocije. Ovo je, ipak, na neki način otvaranje duše, ali svesno prihvatam taj rizik…“. Rizik je prihvatio zato što je procenio da od objavljivanja pesama punih lepih i pozitivnih osećanja političar može i da profitira, jer će publika videti da je autor jedan fin, osetljiv čovek, zaljubljeni muž i brižan otac, skrušeni vernik i nepokolebljivi rodoljub. U pomenutom razgovoru za novine izneo je nadu da će ga zahvaljujući ovoj knjizi ljudi “možda doživeti na jedan malo drugačiji način od onoga ustaljenog da su političari tehnokrate, da su otuđeni” i da će tako “saznati kako jedan ministar gleda na svet oko sebe”.

Jasno je, dakle, da Slobodan St. Milosavljević gleda na poeziju na nov i u stvari postmodernistički način. Za razliku od eksperata koje je angažovao da mu izdaju stručne sertifikate – koji se očiglednio drže modernističkog kanona, po kome je poezija takoreći van ovoga sveta – autor Izvora i pritoke poeziju posmatra kao medij javne komunnikacije sličan drugima. On je bez kompleksa koristi marketinški, da bi javnosti uputio poruke o sebi, za koje misli da će doprineti njegovom rejtingu kao političaru i ministru. Polazi od toga da javnost – kao što voli da zna šta političar ima u džepu i kakvog je zdravlja – hoće rado da zaviri i u njegovu dušu. I kao da kaže: zašto da ne, izvolite, pročitajte moje emotivne pesme i videćete da su u mom srcu žena, deca, poljoprivreda, bog i Kosovo.

Međutim, strahujući da poezija – zato što je to medij u kome se korise metafore i slike – može da zamagli poruku koju autor želi da prenese javnosti, Milosavljević je u belešci o piscu na kraju knjige dao i neku vrstu proznog prevoda onoga što čini srž njegove zbirke, to jest one lepe slike o sebi koju on želi da promoviše. A u belešci piše i ovo: “Slobodan St.Milosavljević, doktor ekonomskih nauka, istraživač, naučni radnik, profesor, političar, sportista, umetnička duša, pesnik, čoveko i svetoljubac, patriota i evropejac… Nagrađivan u zemlji i inostranstvu, pošten i poštovan, uspešan, a tako običan. Tek počeo, već iskusan, veoma ambiciozan, ide dalje, bori se, ne predaje se, još i tek će da piše”.

Samo napred, majstore, ne brini. Čitaćemo, tek ćemo da čitamo.

Peščanik.net, 19.06.2008.

Autor čita ovaj esej u radio emisiji Peščanik

Preuzmite knjigu Ivana Čolovića Vesti iz kulture