Veštice u lovu

Nema u Srbiji lova na veštice – niko to nije konstatovao – ali veštice bojkotuju svaki lovostaj a političke veštice grabe li grabe.

Iz dana u dan nas zasipaju vestima kako su ministri pokrali pare, neke i uhapse, ali još nikog videli na sudu nismo. Gde su novci za Kosovo kojima je raspolagao recimo N. Čović – a to su milioni evra – i zapomažu svi: „Kud se dede car Nemanje blago“. Odgovora nema. Političke i patriotske veštice znaju svoj posao i odevaju se u patriotsko ruho i više niko nije siguran, recimo da li je Obraz ispostava DSS-a ili je obrnuto; partijski moćnici su vezani pupčanom vrpcom. Ono na tužnom Kosovu je priča za sebe – vojvode su – Zvonko i Žarko – u pritvoru, ali drugi su na svojim mestima – ministri to politički rade, a tajkuni – gde li nađoše tu reč kod tolikih naših – i patriotizam je unosno zanimanje. Ide to naravno, uz ludosti i besmislice. Neki veseli radikal zahvaljuje se u Narodnoj skupštini Srbije zbog Zakona o pomorskoj plovidbi: „Hvala Vladi Srbije što nam očito veruje da ćemo ostvariti Veliku Srbiju i izaći na more“. Šta reći – osim da je Domanović rano umro. Ovde se ne može jasno reći ko šta radi, i ko je tajkun a ko oficir dične Vojske Srbije, ni čime se sve ministri bave. Ministar vera i bogoštovlja – to je naša lepa reč za veronauku – okuplja Srblje iz sveta i svi bi da budu – ni manje ni više – Ilija Garašanin i da sroče neko novo narčetanije. Približavaju se izbori i svi sve mogu.

A kada je reč o ministrima, tu novine nema jer svak može sve i nema u zemlji toga za šta on nadležan nije i neki stručnjak.

Ministar I. Dačić je priča za sebe – on kao ministar policije formuliše i unutrašnju i spoljnu politiku, bavi se geopolitikom i samo se nije ogledao kao književni kritičar – nećemo dugo ni to čekati jer njegov uzor i politički otac S. Milošević je ostao upamćen i po veoma laskavim analizama značenjskih slojeva u poeziji izvesnog B. Vučurevića a to nije davno bilo. Delio je ministar I. Dačić Kosovo, povlačio granice, slovio o Rusiji i pravoslavlju – nosilac je ordena sv. Nikolaja – a njegove misli o svemu i svačemu još čekaju svog tumača, jer sve nisu još skupljene i proučene. Ono oko političke pozadine ubistva premijera Đinđića nikako da krene – to je poseban zabran za političke veštice. O doktoru K. još je teže govoriti  jer „ono u Kolubari“ niko i ne načinje iako su „Insajderi“ sve videli i rekli. Veštice imaju obavezan i to onaj patriotski ogrtač jer to im je sada „radno odelo“ – i tako dalje. Nije neko iznenađenje što je ministar Dačić stanje u kome se nalazi Srbija označio kao hamletovsku dilemu – saznali smo da se on i u to razume.

Stoga su neke kratke napomene o Šekspirovom delu Hamlet ovde zaista nužne jer, kako je krenulo, biće Dačić i šekspirolog.

Zašto i ne bi – rekosmo to – ovde svi ministri mogu sve, i da kažu i da učine i niko im ništa ne može jer su u veštičjem kolu. Ko sve nije i koliko puta tumačio Šekspirovog tužnog danskog princa – a omanuo je i bečki doktor Zigmund Frojd i ko sve još ne. Zna se, ali malo ko to pominje da je tema u delu striktno politička, ubili su kralja i novi se kralj oženio njegovom ženom, svi to znaju i niko ne sme da kaže. Dakle problem nije u Danskoj – u kojoj je nešto trulo – jer toga svud ima. Hamleta muči duh oca i njegova sudbina i on od toga ludi i shvata da živi u vremenu „koje je izašlo iz zgloba“, okružen vešticama. A cinici-aforističari su davno korigovali ono što kaže Hamlet: „Nisam ja na Dansku mislio, u Engleskoj je nešto trulo“. A sam Šekspir nije nikada bio u Danskoj ni u Italiji gde se zbivaju radnje njegovih drama i nije se makao iz Londona, ispred pozorišta gde je čuvao konje bogatim damama i gospodi. Sve muči politički otac, a to je S. Milošević, i Dačića i Mrkonjića i traže ga i slede njegovu politiku, samo drugim rečima i sredstvima. To već nije hamletovski problem već naš, jer naši ministri sve znaju ali o Šekspiru ništa ne znaju. Zato se njima dopalo ono „biti ili ne biti“ pitanje, koje je sada za Srbiju važno, naročito posle nastupa kancelarke A. Merkel. A ko nas je tu doveo gospoda ministri ne kažu, a da su oni sa svojim ocem S. Miloševićem sve to uradili, znamo. Sada i Dačić i Mrkonjić žude za tom politikom i da su samo oni. To muči ove vajne šekspirologe, a to muči i sve patriotske veštice u Srbiji. Nećemo više – nećemo citirati ni čudesno talentovanog Lazu Kostića koji je sjajno preveo Šekspirovog Hamleta, a nećemo ni njegove kritičare koji su se rugali velikom Lazi da je navodno ono glasovito pitanje Hamletovo preveo kao „nema sade trte-mrt nego život ili smrt“. Nije tako preveo, iako su Lazini neologizmi raspamećivali mnoge – nije to ovde ni važno.

Srbija pred izbore je milina za veštičje kolo ministara i pesnika i plejade sličnih koji zbore o carskom rezu ili Hamleta citiraju.

„Srbija ne treba da kaže da neće ratovati za Kosovo“, to nam poručuje I. Dačić. Stoga kakav Šekspir kakvi bakrači Hamletovi i hladni i posni kolači na daćama koji ga sećaju na užase Engleske i njenu svakodnevnicu. Ovde svi kradu i svi lažu i svi bi ratovali i krali dok nam konačno ne doakaju i glave nam ne dođu. „Evropljani lažu“, obaveštava I. Dačić javnost u Blicu od 14. decembra – a da li se kod nas laže. O tome ni reči. Političke veštice su u lovu i svoj posao rade uz političare.

Navoditi sve – i ovo je mnogo – ne možemo lako, niti za to imamo vremena.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 24.12.2011.