Više kandidata

Za predsednika se u Srbiji glasa u dva kruga. Ovaj bi sistem, tamo gde se koristi, trebalo da omogući da se u prvom krugu glasa za kandidata koji je prvi izbor svakog pojedinog glasača. Tako da bi trebalo da u prvom krugu pobedi kandidat, ukoliko ima pobednika, koji je prvi izbor većine.

Ukoliko te većine nema, u drugom krugu je za pobedu potrebno dobiti više glasova od protivkandidata, nezavisno od toga da li je reč o prvom, drugom ili bilo kod sledećem izboru, ukoliko je naprosto to bolji izbor od alternativnog.

Ukoliko su izbori jednokružni, pobednik može da bude i neko ko je prvi izbor većine glasača i neko ko to nije, gde je ovo drugo u normalnim okolnostima znatno verovatnije.

Dvokružni izbori podstiču učešće većeg broja kandidata, kako bi se izrazile političke razlike, a opet konačni ishod nije u neskladu sa voljom glasača. Da bi se to videlo, uzmimo da postoje samo dva kandidata. U tom slučaju, neće biti drugog kruga. Onaj ko bi pobedio u drugom, pobediće već u prvom krugu. Dakle, da bi bilo drugog kruga, potrebno je da u prvom krugu bude više kandidata. Koliko više? Onoliko koliko ima prvih izbora. Kako se glasa samo u dva kruga, a tu su i troškovi kandidata, ima mesta predizbornim koalicijama, dakle taj će broj biti manji od broja prvih izbora glasača, recimo biće usklađen sa brojem stranaka ili stranačkih koalicija, i zavisiće jednim delom i od njihovih strateških sposobnosti. Uzmimo primer predstojećih izbora u Srbiji.

Pretpostavimo da Vučić ima za cilj da pobedi u prvom krugu – bez obzira na izvesnost, bar kako je javnost vidi, pobede u drugom – dok njegovi konkurenti imaju za cilj da mu to ospore. Vučiću je u interesu da obezbedi da u prvom krugu za njega glasaju i oni koji bi za njega glasali u drugom. Drukčije rečeno, da dvokružni sistem svede na jednokružni. Rezultati bi bili kao da se glasa u drugom krugu, gde za pobednika glasaju i oni čiji je prvi izbor ispao ili se nije ni kandidovao, ali bi bili interpretirani kao da je reč o većini onih čiji je Vučić prvi izbor. Usled čega je razumljivo da bi on da svede izbor na njega i portivkandidata zvanog svi drugi. Njegovom bi uspehu pomoglo ukoliko bi, recimo, Šešeljevi glasači, kojima je on drugi izbor, glasali za njega, a ne za Šešelja, već u prvom krugu. Njima, Šešeljevim glasačima, predizborna koalicija bi bila u interesu, jer bi mogli da je naplate, dok za glasanje u drugom krugu ne mogu da očekuju nikakvu naknadu. Ukoliko ni predizborna koalicija, otvorena ili prećutna, nije dovoljna za pobedu u prvom krugu, potrebni su i glasovi onih čiji je prvi izbor neko drugi, ali se on ili ona ne nalaze među kandidatima. Da ili glasaju za njega, jer je njihov kandidat ispao, ili da uopšte ne glasaju. Dakle, što manje protivkandidata, to veći izgledi pobede u prvom krugu.

E sada, zašto Vučić ceni da bi eventualni neuspeh u prvom krugu bio ravan porazu? Zato što većina ne bi glasala za njega. On bi dobio više glasova od protivničkih kandidata, ali bi većina glasova otišla drugim kandidatima. Što bi značilo sledeće: zbir prvih izbora koji nisu Vučić veći je od zbira glasača čiji je on prvi izbor. To bi se moglo protumačiti ovako: ukoliko bi se svi oni kojima Vučić nije prvi izbor udružili, on bi izgubio u prvom krugu. Ukoliko se oni nisu udružili zbog toga što nemaju odgovarajuće strateške mogućnosti, rezultati prvog kruga, saznanje dakle da većini Vučić nije prvi izbor, trebalo bi da motiviše glasanje u drugom krugu.

Iz ovoga sledi da je bolje da broj kandidata bude usklađen sa brojem prvih izbora glasača, jer bi to trebalo da podstakne glasanje u prvom krugu, i da eventualno utiče na glasanje u drugom, kako kada je reč o izlaznosti tako i kod konačnog ishoda. Nezavisno od ovog poslednjeg, imajući u vidu značaj pobede u prvom krugu, ukoliko bi se većim brojem kandidata obezbedilo da veći broj ljudi glasa, i da ne glasa za drugi već za prvi izbor, povećali bi se izgledi da će biti potreban drugi krug. Ukoliko je, zaista, većina onih kojima je Vučić ili prvi ili drugi izbor, on će pobediti u drugom krugu, ali ne i u prvom ukoliko ima dovoljan broj konkurenata, ljudi spremnih da se kandiduju, i koji nisu spremni da sa njim uđu u predizbornu koaliciju, bilo tako što će ga, poput Šešelja, svojom kampanjom podržavati ili tako što se uopšte neće kandidovati.

Uzmimo da se Vučiću ne može osporiti konačna pobeda, ali može ona u prvom krugu, zašto je to značajno? Zato što se povećava značaj izbora, kao i uticaj svakog pojedinog glasa i, dakle, osporava se plebiscitarni autoritarizam. Što više kandidata i glasača koji su protiv toga, to bolje.

Peščanik.net, 07.03.2017.

Srodni link: Slobodan Tomić – Radulovićeva kandidatura