Višnja na đevreku

Razumljivo je što ministar finansija Dušan Vujović želi da pažnju javnosti usmeri više na, kako se sam izrazio, budžetski đevrek, a manje na rupu u njegovoj sredini. Jer, fakat je da se ta praznina smanjuje i da, sa druge strane, hranljiva masa raste, o čemu je, u jednom (p)ogledu kojim sam pokušao da obuhvatim i sredinu i obod, već bilo reči.

Rupa je međutim rupa, bila udarna ili crna, tj. izaziva strah od upadanja i poziva na oprez. Pogotovo, naravno, ako postoji opasnost da se u bližoj ili daljoj budućnosti proširi. Upravo o tome govori analiza Fiskalnog saveta, pa nije na odmet da se i šira javnost upozna sa njenim najbitnijim nalazima i zaključcima.

Najpre, kada se govori o (nespornom) koraku napred u finansijskoj konsolidaciji i ekonomskoj stabilizaciji zemlje, onda to treba uzeti sa dozom opreza. Naime, što se fiskalnog deficita tiče, za ilustraciju našeg trenutnog položaja dobro može da posluži stara metafora o polupraznoj, odn. polupunoj čaši. Pola puta (ka spuštanju manjka u državnoj kasi sa oko četiri odsto bruto domaćeg proizvoda s početka 2015. godine na „ciljanih“ 0,5 odsto) jeste pređeno, i to nije malo, ali je još toliko ostalo, a to je dosta.

Drugo, iako je desetogodišnji trend rasta javnog duga 2016. konačno preokrenut (lane 25,3 a ove godine 24,6 milijardi evra) tu trku smo tek počeli da trčimo i do cilja, tj. zakonski propisanih 45 odsto BDP-a (kako je vladinim dokumentima, tj. Fiskalnom strategijom 2017-2019. predviđeno) treba da stignemo za više od decenije, tačnije 2028. godine.

Dakle, do konačnog postizanja cilja još je dug i trnovit put, a ne vidi se kako vlada misli do tog cilja da stigne. Posebno zabrinjava, smatra Fiskalni savet, što vladu zahvata neka vrsta inercije, kao da očekuje da će stvari, pošto su dobro krenule, tako i nastaviti da idu. Nema novih mera koje vode ka cilju, štaviše najavljuju se neke koje koče ili vode u suprotnom smeru.

Recimo, s obzirom da je povećanje prihoda donelo oko polovine dosadašnjih ušteda, onda se na to računa i ubuduće (tj. očekuje se da oni donesu novih 1,8 odsto BDP-a). FS procenjuje da je realno gotovo upola manje (jedan odsto), s tim što dodaje da bi cilj možda bilo i moguće ostvariti ako bi se znatno promenio i unapredio rad Poreske uprave. Na tome se, međutim, praktično uopšte ne radi.

S druge strane, već se najavljuje povećanje plata u javnom sektoru i penzija čije je smanjenje u prethodnom razdoblju donelo 40 odsto ušteda (omogućivši pad deficita za oko 1,7 odsto BDP-a, tj. 70 milijardi dinara). Njihovo vraćaje na pređašnji nivo odmah za toliko diže deficit, tj. na oko 3,5 odsto BDP-a. Što bi se reklo, džaba smo krečili.

Ne bi tako bilo kada bi se pravile sistemske i sistematske uštede kroz reformu sistema. U stvari, najveću prepreku na putu ozdravljenja srpskih javnih finansija predstavlja skup, nefunkcionalan i (kao) okamenjen javni sektor. Taj kamen, iako su (po nekoliko puta) prošli svi „poslednji“ rokovi, vlada nikako da skine sa grbače građana i privrede Srbije.

A taman kad pomisle da su skinuli jedan deo tog tereta – iskrsne novi. Koji je često zapravo stari, samo što oni za njega nisu znali, jer su ga od njih krili. A nekad se čini da ga vlast krije i od sebe same. Pa se onda Vučić, kao, začudi što mu iskaču kosturi iz ormara. Jer, kaže FS, u programu kojim je predviđeno smanjenje javnog duga potpuno su prenebregnuti neki rashodi koji će zasigurno doći na naplatu. Recimo, lokalne samouprave imaju nagomilani dug od 10 milijardi dinara, isto toliko i zdravstvo (od koga je, uzgred, pre samo neku godinu država preuzela dug od pet milijardi), Galenika devet milijardi, RTB Bor 10… Prošle godine su razne javne ustanove EPS-u i Srbijagasu ostale dužne 20 milijardi… Ukupno, dakle, oko 60 milijardi dinara. Ali, ni to nije sve. Kao „šlag na đevrek tortu“, od 2018. na naplatu dolazi dve milijarde evra, tj. oko 250 milijardi dinara, po sadašnjem kursu, za restituciju. Naravno, neće sve to odmah da se plati, nego u 12 narednih godina, ali svejedno, to je novih dvadesetak milijardi godišnje.

Sve to dakle, izaziva sasvim osnovane sumnje, sa jedne strane, da će fiskalni deficit do 2020. godine biti sveden na 0,5 odsto BDP-a, a sa druge strane u ostvarivost zacrtane opadajuće putanje javnog duga.

O svim tim problemima ili rizicima, kako ih naziva FS, u Fiskalnoj strategiji nema ni reči. Što, zaključuje na kraju Savet, ozbiljno u pitanje dovodi njen kredibilitet.

A kao višnja na šlagu, evo još nekoliko „sitnica“ koje „život znače“, a koje izazivaju dodatnu uznemirenost i lupanje srca.

Pod jedan, još uvek nije sačinjen „popis“ javnih institucija, kao ni centralni registar zaposlenih u njima, tako da građani ne znaju ni gde sve državni službenici rade ni koliko njih plaćaju. Pod dva, umesto otklanjanja ključnih nedostataka budžetskog procesa, uvodi se tzv. programski budžet sa tzv. „indikatorima performansi“ (šta god to značilo), što je suprotno i međunarodnoj praksi i stručnim upozorenjima. Treće, kako to funkcioniše ilustruje budžet Predsednika Republike. Indikator performansi šefa države je procenat aktivnosti koje uspešno obavlja, a pretpostavka je da će u svemu biti uspešan – majstor bio, majstor ost’o, da prafraziramo onu reklamu – sto posto. Četvrto, u budžetu za narednu godinu čak 12 milijardi dinara je predviđeno za kazne, penale i naknade štete. To je za dve milijardi iznad (takođe izuzetno visokih) izdvajanja ranijih godina. Pitanje je, razume se, šta radi ta uprava kad mora da plaća tolike kazne. I peta višnja na torti su sredstva tzv. „tekuće budžetske rezerve“ koju Vlada može da troši bez ikakve parlamentarne kontrole. U poslednjih godinu dana ta suma je učetvorostručena – sa 10 na 40 milijardi dinara.

Peščanik.net, 13.12.2016.

Srodni link: Mijat Lakićević: Budžet 2017 – Jedna lasta ne čini proleće