- Peščanik - https://pescanik.net -

Vrzino kolo devedesetih

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Administrativni odbor Skupštine Srbije predložio je pre dva dana Danicu Marinković, bivšu istražnu sudiju Okružnog suda u Prištini, za člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije. Juče su protiv tog predloga ustale domaće organizacije za ljudska prava. U svom apelu te organizacije od Skupštine zahtevaju da odbaci odluku Odbora. Danica Marinković, stoji u apelu, nije dostojna da radi posao za koji je predložena: kao istražni sudija u Prištini, ona je 1998. i 1999. bila pristrasna i neprofesionalna; kao svedok odbrane u sudskim procesima posle 2000, umanjivala je patnje albanskih civila i opravdavala nečinjenje istražnih pravosudnih organa.

Jučerašnji apel rečit je sam za sebe. Organizacije za ljudska prava dale su dovoljno razloga da se odbaci predlog skupštinskog odbora. Međutim, ostaje pitanje: kako je uopšte bilo moguće da Odbor predloži Danicu Marinković? Povrh toga, opravdana je i strepnja da će se parlamentarna većina oglušiti o apel i prihvatiti predlog Odbora. I Odbor i parlamentarna većina kriju se iza politike zaborava koju spram zločinačkog nasleđa iz devedesetih promoviše predsednik vlade. Pravi smisao te politike zaborava razotkriva se i u ovom konkretnom slučaju.

Zaborav se ovde nudi kao zamena za mere tranzicione pravde. Tobože zdravorazumski, argument glasi da je prošlost prošla, da se ne može ispraviti, da se izgubljeni životi ne mogu vratiti, pa pošto ne možemo ništa u vezi s tim da učinimo, najbolje je tu prošlost zaboraviti, okrenuti se budućnosti i poći dalje. Ne želim da živim u prošlosti – uporno ponavlja predsednik vlade. Politika zaborava predstavlja se kao okretanje novog lista. Nevolja je u tome što društvo nikada nije, niti može biti, čisti list hartije. Sasvim jednostavno, posle masovnih zločina, oko nas su i dalje i zločinci i njihove žrtve.1

Zaboraviti se ne može. Pitanje je samo kako ćemo se moralno odrediti spram zločina i kakvu ćemo politiku sećanja odabrati, to jest kako ćemo integrisati jučerašnje događaje u naš politički i kulturni identitet. Zaborav je stoga lažan izbor.

Biranjem zaborava umesto mera tranzicione pravde, žrtvama se uskraćuje poštovanje i priznavanje statusa žrtve, dok zločinci bivaju praktično amnestirani. To znači da žrtve ostaju građani drugog reda, lišeni osnovnih ljudskih prava: njihov status ostaje isti kao i u vreme zločina. S druge strane, zločinci se oslobađaju odgovornosti za počinjena nedela. Tako se čuva zločinačka struktura iz nedavne loše prošlosti, a čisti list hartije i novi početak pokazuju se kao puki paravan iza koga se konzerviraju i praktično normalizuju nasilje i diskriminacija.

S obzirom na to, kakvu je poruku svojim predlogom poslao skupštinski odbor? I kakvu poruku šalje Skupština ako izglasa Danicu Marinković za članicu Odbora Agencije za borbu protiv korupcije? Žrtvama, Odbor (a potencijalno i Skupština) poručuje da su njihovi životi u moralnom smislu i dalje manje vredni i to isključivo po osnovu etničke pripadnosti. To je gnusna poruka. U svetlu te poruke treba sumnjati da se srpska strana u pregovorima između Srbije i Kosova iskreno zalaže za mirno rešenje.

S druge strane, zločinci i njihovi saučesnici dobijaju uveravanja da za svoja nedela neće položiti račun. Umesto toga, mogu se nadati nagradi za svoje protivpravno i nečovečno činjenje. Tako se pokazuje da ovde nemamo posla sa zaboravom: reč je o svesnom opredeljenju da se nastavi po starom. Priče o zaboravu i okretanju ka budućnosti pokazuju se kao – gola laž. To su izgovori za jasan kontinuitet sa zločinačkom prošlošću. Zaborav je tu u službi normalizacije zločina, puki instrument za održavanje statusa quo.

Objašnjavati sad da moralno korumpirana osoba ne može biti član jednog državnog nezavisnog kontrolnog tela, upravo tela za borbu protiv korupcije, jer je njena nečista prošlost (dakle, korumpiranost) čini i ubuduće koruptivnom, to jest podložnom pretnjama i ucenama, ne bi bilo ništa drugo do izvod iz moralne i političke neprihvatljivosti argumenta o zaboravu. Već je i sam odlazak bivše direktorke Agencije za borbu protiv korupcije na novu dužnost bacio sumnju na dosadašnji rad tog „nezavisnog“ tela (za sudiju Ustavnog suda bivšu direktorku predlažu i imenuju upravo politička tela – predsednik republike i parlament – koje je ona navodno kontrolisala). Izglasavanje bivše istražne sudije doslovno će uništiti Agenciju i obesmisliti njeno postojanje.

Bez jasnog prekida sa prošlom zločinačkom politikom i strukturama koje su je nosile, ne može se praviti pristojno društvo. Priča o zaboravu i novom početku svodi se na stalno kretanje u krug, u vrzinom kolu zločina. Pošto zločinci iz devedesetih nisu poslati u istoriju, danas gledamo kako upravo oni ne dopuštaju Srbiji da iskorači iz svoje loše prošlosti. „Snaga Srbije je u tome što ne menja svoju politiku“ – izjaviće juče predsednik vlade. Ta „snaga“, međutim, skupo košta Srbiju – košta je upravo njene budućnosti.

Peščanik.net, 23.12.2016.

Srodni linkovi:

Zlatko Minić – Ravna linija

Nemanja Stjepanović – Prilog biografiji Danice Marinković

Nakibe Keljmendi – O sudiji Marinković

Organizacije za ljudska prava – Apel protiv izbora Danice Marinković
za člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije

TEMA – KOSOVO

________________

  1. Više o argumentu protiv zaborava a u prilog merama tranzicione pravde, vidi u Nenad Dimitrijević, Dužnost da se odgovori (Beograd: Fabrika knjiga, 2011).
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)