Ustavotvorci mole građane da na referendumsko pitanje u nedelju 16. januara 2022: „Da li ste za potvrđivanje Akta o promeni Ustava“ odgovore DA, iako je sve učinjeno da o sadržini 29 amandmana budu manje informisani nego o pravnom poretku Australije. Zašto na to pitanje Vesna Rakić Vodinelić i Sofija Mandić odgovaraju – ne, ne i ne. Razgovor vodi Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: U nedelju će se građani izjašnjavati o 29 ustavnih amandmana. Ne mogu da to ne poredim sa atmosferom koja je vladala na dan glasanja o novom Ustavu, 2006. godine. Izgledalo je kao da će nastati smak sveta ako Ustav ne bude usvojen, svi su bili uključeni, na kraju su i umirućeg patrijarha Pavla izveli da glasa – prvi put u životu. I to nije bilo dovoljno nego se glasalo dva dana. Sada vlada neka vrsta tišine. Kada se održavaju izbori u nekom selu, cela Vlada nam objašnjava kako će nastupiti katastrofa ako ne pobedi Srpska napredna stranka. Zašto je to tako?
Vesna Rakić Vodinelić: Meni se čini da je to posledica toga što naša vlast uopšte ne veruje da u ovoj zemlji pravosuđe može da bude nezavisno i samostalno, što im do toga uopšte nije stalo. S druge strane, verovatno je jedan od razloga i to što se ovo glasanje održava u vreme veoma raširene zaraze. Pitanje je da li je disciplina članova Srpske napredne stranke tolika da rizikujući svoje ipak izađu na birališta. Ponašaju se tako kao da im je svejedno hoće li uspeti da se prihvati akt o promeni Ustava ili neće, jer tu je važna samo jedna ličnost, a ta ličnost je predsednik republike, i on uvek može da kaže: eto, pustio sam građane da se samostalno opredeljuju, uostalom to nije moj predlog, to je predlog koji potiče od Vlade i Skupštine, pitajte njih o čemu se radi. Dakle sve zajedno kada se pogleda, to pokazuje mesto koje sudovi i Javno tužilaštvo u ovoj zemlji imaju, i to pokazuje da sudske vlasti definitivno nema.
Sofija Mandić: Slažem sa ovim o čemu je Vesna govorila, možda bih samo tome dodala da mi se čini da za razliku od 2006. godine, gde je Kosovo bilo to pitanje oko koga su se građani izjašnjavali, ili im je bar bilo predstavljeno da se oko toga pretežno izjašnjavaju, sada pitanje položaja sudske vlasti ne može na isti način da potpali taj nacionalni sentiment koji je postojao to 2006. Mislim da vlast to zna i da sa jedne strane, oslanjajući se upravo na to da to ljudima neće biti u toj meri bitno, ostavlja mogućnost i za negativan ishod, dakle, tu su moguće sve opcije, i čini mi se da tom svojom pasivnošću oni pokušavaju da poruče, možda i lažno, da je i njima svejedno, kako bi se zaštitili od mogućeg poraza.
Dakle, to bi bio jedan mogući razlog, a drugi mogući razlog i verovatno i značajniji je što su izbori vrlo blizu, što su talasanja i nezadovoljstvo u društvu prilično narasla, i čini mi se da SNS ne može da rizikuje da svoju mašineriju, koju će sigurno upaliti u aprilu, jer se tu radi o sudbini predsednika republike koji je i sam sebi najvažniji. Njihovo biti ili ne biti je u aprilu, i čini mi se da oni ne žele da rizikuju da svoju mašineriju pale, izvlačeći ljude sada na referendum.
Svetlana Lukić: Objasnite kako je moguće to da u nedelju, teoretski, može da izađe jedan čovek i da izglasa promenu Ustava?
Sofija Mandić: Ono što zovemo cenzusom izlaska 50+1, sa tim je svršeno još 2006. godine. Dakle, revizija Ustava, članom 203 ustava je regulisana na način da tog cenzusa više nema, i tu se, čini mi se, otišlo u ekstrem u odnosu na rešenje koje smo imali. Dakle, prethodno rešenje nije bilo 50+1 mora da izađe, pa većina da glasa za; mi smo imali jedno vrlo tvrdo rešenje da 50+1 mora da glasa ZA da bi se Ustav promenio, i zato smo glasali dva dana i zato je, i vi ste od toga i počeli ovaj razgovor, bio taj ogromni pritisak na građanima: ako hoćete da se Ustav promeni, ako hoćete da sačuvamo Kosovo, svi moraju da izađu, a 50+1 mora da bude ZA.
I onda smo mi od toga došli do ovoga da zapravo uopšte nije ni bitno koliko izlazi, može da izađe i 10% i da donese jednu tako važnu odluku kao što je promena odredaba o uređenju vlasti u Ustavu. Nekakvo srednje rešenje, po mom skromnom mišljenju bi bilo između ta dva, a to je da je potrebno da izađe 50% + 1, a da većina odluči. Dakle, mi smo od jednog ekstrema otišli sada u drugi, tako da je to zapravo jedan vrlo labav režim i građani sa pravom mogu protiv njega da se bune, ali trebalo je da se bune 2006. A i tada nije bilo javne rasprave, tako da nas sve to vraća na netransparentnost procesa promena Ustava, koji mi baštinimo već sad.
Vesna Rakić Vodinelić: Pa, najkraće rečeno: nepostojanje cenzusa, cenzus koji može biti jedan, odgovara stanju demokratije u ovoj zemlji. I tu ne treba ništa drugo reći, ja mislim, pošto je referendum jedini način da se građani neposredno izjasne o onome što ih se tiče ili što treba da ih se tiče, eto pokazuje koliko značaja demokratija ima u ovoj zemlji. Naravno ako se vraćamo na 2006. godinu, ja moram da kažem da sam glasala protiv na tom referendumu, zato što je cela stvar sa tim Ustavom bila smuvana gotovo na isti način kao što se danas muva, samo što je tada vlast bila veoma mnogo inspirisana da taj Ustav promeni, zovući Ustav iz 90. godine Miloševićevim ustavom i tako dalje. Obećavali su diskontinuitet, koji naravno nije ostvaren, sa prethodnim sistemom, a sada, ja se bojim ako se ovi amandmani usvoje da ćemo ovaj Ustav zvati Vučićev ustav. Uostalom, na pijaci ga već tako zovu.
Sofija Mandić: Sinoć u debati Reč na reč na RTS-u, poslanik SNS-a, izvesni gospodin Dabić je rekao da su svi oni koji su protiv Ustava, odnosno ovog ponuđenog Akta o promeni Ustava, protiv njega iz samo jednog razloga: zato što ga predlaže predsednik republike. Ja sam sinoć to prvi put saznala, ja sam zaista mislila da je Vlada ponudila Skupštini ovaj predlog, da je Skupština usvojila Akt, da je raspisala referendum, tako da evo, samo u prilog ovome što je rekla profesorka Vodinelić, da ako je ono bio Miloševićev ustav, ovo će sigurno biti Vučićev, jer će evidentno biti nametnut od strane njega lično i njegove vladajuće stranke.
Vesna Rakić Vodinelić: Da, međutim, to je fluidna ocena, zato što ako ovaj referendum ne uspe, videćete, Vučić će reći: Šta ja imam s tim? Ja nemam s tim ništa, Vlada je pokrenula postupak, Skupština je napravila predlog, Skupština usvojila predlog, ni luk jeo ni luk mirisao.
Svetlana Lukić: Mimo samog sadržaja ustavnih amandmana, zašto mislite da je ovo loš trenutak za referendum?
Vesna Rakić Vodinelić: Pre svega radi se o Skupštini koja je, ako ne jednostranačka u formalnom smislu, onda totalno jednoumna; dakle, o Skupštini koja se uopšte ne bavi svojom nadležnošću. Znate, čak i kada je usvajan Akt o promeni Ustava, koji se odnosi na sudove, sudije, tužilaštva, javne tužioce, zaduženi poslanici nisu mogli da se uopšte uzdrže od tračarenja pojedinaca koji vrše sudsku vlast u ovoj zemlji. A oni kao treba da unaprede nezavisnost i samostalnost sudija. Naravno, oni će koristiti svaku drugu tačku dnevnog reda da bi se takvim pitanjima bavili. Prema tome, sprovoditi ustavni referendum koji treba da unapredi nezavisne sudove javnih tužilaštava, u potpuno nedemokratičnoj atmosferi, ne samo suštinski nego i formalno, od strane jedne zapravo jednostranačke skupštine, pa to je pravi apsurd. Mislim, mi se tu igramo, zabavljamo se sa referendumom i demokratijom uopšte.
Sofija Mandić: Da, eto, to je na kraju krajeva rekla i Venecijanska komisija kojoj čak i nije svojstveno da se bavi kontekstom u toj meri, čak su i oni rekli: imate jednopartijsku skupštinu, morate konsultovati čak i vanparlamentarnu opoziciju, sačekajte izbore. To je svakako jedan argument. Drugi je kako je izgledala ta radna grupa koja je izradila ovaj akt o promeni Ustava. Dakle, u njoj sem predstavnika Društva sudija i Udruženja tužilaca i jednog člana Venecijanske komisije koja je zapravo u sukobu interesa, i koja je i sudija ustavnog suda i profesor ustavnog prava…
Vesna Rakić Vodinelić: I potpisnik izjave o lojalnosti Vučiću.
Sofija Mandić: Tako je… ostatak članova te radne grupe su zapravo nekakvi državni činovnici o kojima mi ne znamo ništa. Osim toga što će to biti Vučićev ustav, još od 2017. vuče i taj epitet činovničkog ustava, dakle suštinski iza njega niko ne stoji, pa iako propadne, bilo na referendumu, bilo kasnije u implementaciji, niko za to neće biti kriv. Dakle sastav te radne grupe, činjenica da ne postoje javno dostupni zapisnici o radu radne grupe, da se zapravo i nakon što je ona raspuštena, dva puta u Narodnoj skupštini intervenisalo u tekst ovog Akta, da mi ne znamo ko je intervenisao.
Vesna Rakić Vodinelić: Postupak izrade amandmana je bio tajan, tu nema uopšte nikakve sumnje, a javna rasprava je bila fingirana, to je jedna skoro nezapamćena fikcija kad se radi o raspravljanju o promeni ustavnog teksta, i to na jedan način koji uopšte ne onemogućuje raspravu.
Svetlana Lukić: Šta su najproblematičnija rešenja kad je u pitanju sudstvo, odnosno tužilaštvo. Vesna, sudstvo: šta su vaše glavne zamerke?
Vesna Rakić Vodinelić: Evo ovako: u centar pažnje ovih amandmana stavljeni su oni organi koji treba da se bave pitanjima izbora, unapređenja i disciplinske odgovornosti sudija, to je Visoki savet sudstva. Kada se baci jedan površan pogled, izgleda da se stvar poboljšava. Međutim, to je rezultat površnog pogleda. Novi Visoki savet sudstva treba da se sastoji od 11 članova od kojih su 6 sudije koje biraju same sudije, 7 je tu po funkciji predsednica Vrhovnog kasacionog suda, a 4 člana koja su istaknuti pravni stručnjaci, bira Narodna skupština.
O tome ko je istaknuti pravni stručnjak možemo da nađemo u amandmanima toliko da je to lice koje se deset godina bavi pravnim poslovima, a procedura je takva da se kandidati za tu funkciju prijavljuju na konkurs, a onda nadležni odbor Skupštine treba da predloži Skupštini od tog broja koji se prijavio 8 kandidata. Od tih 8 kandidata treba da se izabere 4 člana u Visoki savet sudstva. Većina koja se mora postići je dvotrećinska većina. Dvotrećinska većina se inače, kad su u pitanju izbori pojedinaca, ne predviđa ni u jednom drugom slučaju, recimo ne predviđa se za sudije Ustavnog suda kada ih bira Skupština, onaj broj sudija koji bira Skupština, koji su, je l’ tako, ipak čuvari tog istog Ustava.
Sofija Mandić: Ili na primer Zaštitnika građana.
Vesna Rakić Vodinelić: Tako je. Dakle potrebne su dve trećine da se o tome izjasne, i sada kada vi imate dvostruki broj kandidata u odnosu na broj onih koji treba da se biraju, šanse da će se postići dvotrećinska većina, ne u ovoj Skupštini, nego u nekoj relativno normalnoj skupštini su veoma, veoma male. E sada, ako se to ne ostvari u propisanom roku, e onda su našli na jedno genijalno rešenje, a to genijalno rešenje je jedna, tako bih rekla, geruzija na srpski način. Ako se dakle ne izvrši izbor ta 4 člana u određenom roku, onda o tome treba da odlučuje jedna grupa ljudi koja se sastoji od predsednika Narodne skupštine, od predsednice Vrhovnog kasacionog suda, predsednice Ustavnog suda, Zaštitnika građana.
Dakle, 5 ljudi će sada doći na mesto jedne Skupštine koja ima šansi da posle narednih izbora ipak bude višestranačka skupština. Dakle tvrdnja da Narodna skupština, pa prema tome ni neka politika, neće učestvovati u formiranju tih tela koje biraju sudije, je jedna prazna tvrdnja zato što će učestvovati ljudi koji stoje na čelu određenih političkih interesa. Ja tu uopšte ne izuzimam ni predsednike ovih sudova koji su članovi, po samoj sili Ustava, toga tela. Dakle to je jedno. Možda bi se moglo pomisliti da ipak sudije koje biraju sudije imaju većinu. Da, one imaju brojčanu većinu ali je u predlogu Ustava, do poslednjeg dana, stajalo da se u Visokom savetu sudstva mora postići većina od 8 glasova, dakle kvalifikovana većina, da bi određena odluka bila doneta.
I danas sam čula od koleginice, da je gledala jednu emisiju iz koje proističe da postoji jedna podla namera, da ako se usvoje ovi amandmani ovako kako sada glase, da se onda na mala vrata drugim načinom uvede ipak kvalifikovana većina, koja će onda garantovati da će glasovi ta 4 istaknuta pravna stručnjaka, koji će biti privrženici vlasti, o tome ne treba uopšte imati nikakve sumnje, plus najmanje predsednica Vrhovnog kasacionog suda, a možda i Ustavnog suda, ometati donošenje bilo kakve odluke. I dakle ne da politika nije izbačena, ona je zapravo još više prisutna, i šanse za direktan pritisak na formiranje toga tela su veće nego što su po sadašnjem ustavu, a situacija sa tužilaštvom je mnogo gora.
Sofija Mandić: Pre no što pređem na Tužilaštvo, i pre no što pomenem ovo što sam sinoć čula na RTS-u, htela bih da razjasnim jednu stvar oko mog javnog „ne“ ovom referendumu: ja zaista mislim da ljudi treba da donesu odluku samostalno i da u ovoj zemlji ne fali ni pritiska ni ucene ni manipulacije, fali slobode, i da ljudi treba u nedelju da glasaju slobodno. U ovoj finalnoj fazi ne kažem: evo ja vama nudim argumente, pa vi vidite šta ćete, nego kažem direktno: ja ću glasati ne iz dva razloga. Prvo što mislim da je nepošteno da se bavim tom temom više godina, pa i na Peščaniku, i da onda kad me pozovete u studio ja se zavučem pod sto i kažem: Videćemo se 17, nemam šta da vam kažem.
Dakle, želela sam da budem s jedne strane poštena, a s druge strane mislim da svi oni koji su na bilo koji način učestvovali u komunikaciji sa vlastima, pa i sa Venecijanskom komisijom, a Centar za pravosudna istraživanja, čija sam ja bila predstavnica u tim razgovorima o Zakonu o referendumu i ustavnim amandmanima, mi smo, čini mi se, iscrpeli sve druge mehanizme da ovaj akt bude bolji, uložili smo nekakav napor u to, nije urodilo plodom, i da sada imamo puno pravo da kažemo: mi smo protiv ovoga. Dakle, nismo kritizeri, nije tačno ono što je gospodin Dačić skoro rekao: pa, vi ste ovo tražili, a sad nećete. Ne, mi nismo ovo tražili i mi smo uradili sve da dobijemo ono što smo tražili a to je treću granu vlasti. Ako to nije moguće, mi ćemo glasati protiv. Samo sam to htela da razjasnim.
A što se tiče ove izjave od sinoć na RTS-u u emisiji Reč na reč, na javnom servisu, na kom se godinama ništa nije čulo o izmenama Ustava, evo sad je digao glas i poslanik Đorđe Dabić, poslanik Srpske napredne stranke. On je na jednu vrstu provokacije gospođe Milice Đurđević iz pokreta Zavetnici, koja je rekla da će izmeštanjem izbora i napredovanja sudija i tužilaca u stručna tela, u dva pravosudna tela, građani potpuno biti razvlašćeni, Narodna skupština razvlašćena…
Svetlana Lukić: To je ono što sve vreme priča Vladimir Đukanović?
Sofija Mandić: Tako je. Dakle, to je neka ta kritika koja dolazi z desna, on je rekao: Pa ne, ne, videćete, ključna stvar dolazi kada mi usvojimo te pravosudne zakone… i čak je rekao vrlo eksplicitno: Zakon o Visokom savetu sudstva i Visokom savetu tužilaca. Mi ćemo propisati da se odluke donose kvalifikovanom većinom, i ništa neće moći bez, citiram, naših ljudi. Dakle, ti ljudi koji budu izabrani u Narodnoj skupštini, njih četvoro u slučaju Visokog saveta sudstva, imaće, da to pojednostavimo, pravo veta pri donošenju svih odluka: izbor sudija, razrešenje, napredovanje, disciplinska odgovornost, sva statusna pitanja. Sada je to jedna, što bi se reklo, nova činjenica u postupku, činjenica, to što je gospodin rekao sinoć. Ako to stavimo na jednu stranu i ovo što imamo sada, Visoki savet sudstva u kome sudije imaju većinu 7 na prema 4, bez obzira što su te sudije izabrane od strane Narodne skupštine, ali one imaju 7 na prema 4 većinu…
Vesna Rakić Vodinelić: Formalnu većinu.
Sofija Mandić: Da, formalnu većinu. mi ćemo sada usvajanjem ovih amandmana sa takvim zakonima dobiti gore rešenje, jer ćemo imati samo dvoje ljudi iz narodne skupštine koji će moći da stisnu taster i da kažu ovo neće moći da prođe. To je ono što je vrlo zabrinjavajuće. Ovi koji zagovaraju glasanje ZA, sa argumentima: pa to je jedna buduća neizvesna okolnost, videćemo, imamo nadu, valjda će biti političke volje… Mi nismo ušli u ove ustavne promene da bismo se nadali političkoj volji, boljim zakonima nakon ustavnih promena, već upravo suprotno, da bismo u Ustavu imali bolje i čvršće garancije nezavisnosti sudstva i samostalnosti tužilaštva.
Vesna Rakić Vodinelić: S tim što bih ja dodala da to nije nikakva buduća neizvesna okolnost. Ako ostane vlast ova kakva jeste, na ovaj ili onaj način, potpuno je jasno da će učiniti kao i do sada sve da zloupotrebi pravni poredak, apsolutno sve.
Sofija Mandić: Meni je bilo upućeno pitanje koje se tiče Tužilaštva. To je jedan od osnovnih razloga zbog kojih ću ja glasati protiv.
Svetlana Lukić: To je još gore nego ovo sa sudstvom.
Sofija Mandić: Tako je. Mislim da je u ovom postupku jako važno uraditi jednu stvar: razdvojiti emocije i vrednosne sudove od činjenica. Činjenica je da će u predloženom Visokom savetu tužilaštva biti jedan izborni tužilac manje nego što je prema važećem Ustavu. Činjenica je da će visoki tužilac, današnji republički javni tužilac, i dalje biti biran u Narodnoj skupštini.
Svetlana Lukić: Ja ću da prevodim; to je Zagorka Dolovac.
Sofija Mandić: To je Zagorka Dolovac, tako je. I dalje imamo strogu hijerarhiju u Tužilaštvu, gde viši tužilac može nižem tužiocu naložiti kako da postupa u konkretnom predmetu, to piše u ovom aktu. Dakle, to je činjenica. Ja kad čujem da neko kaže, pa znate šta, to je sada bolje, pa mi ukidamo monokratiju, samo neka ljudi uzmu i pročitaju tekst. Mislim da apsolutno nema nikakve dileme. Čak imamo i to takozvano obavezno uputstvo koje je sada postalo, iz meni nepoznatih razloga, ustavna kategorija. Dakle ono je do sada bila u zakonu, sada ćemo ga imati u Ustavu, ukoliko ovaj akt prođe.
Svetlana Lukić: A ta obavezna uputstva su najčešće bila verbalna.
Sofija Mandić: Tako je. Sada, prema ovim rešenjima, bi moralo da bude u pisanom obliku, ali da vam kažem, to ne menja mnogo na stvari. Mislim, naprosto viši tužilac od vrha ka dnu može da kaže kako da postupate u konkretnom predmetu, i vama su ruke.
Vesna Rakić Vodinelić: Inače, uputstva su uvek zaštićena službenom tajnom.
Sofija Mandić: Sa treće strane, imamo manji broj izbornih tužilaca u državnom veću tužilaca ili tom novom, kako bi se zvao, Visokom savetu tužilaca, gde takođe ima 11 članova i gde će od tih 11 članova 6 biti direktno izabrani od strane zakonodavne izvršne vlasti. Dakle, to su četiri istaknuta pravnika, kao i u Visokom savetu sudstva, to je ministar pravosuđa, i šesta osoba izabrana od strane Narodne skupštine bi bio taj republički tužilac ili visoki tužilac.
Svetlana Lukić: Zagorka Dolovac.
Vesna Rakić Vodinelić: Zagorka Dolovac.
Sofija Mandić: Zagorka Dolovac. Dakle mi izmeštamo izbor javnih tužilaca iz Narodne skupštine u telo u kome zakonodavna i izvršna vlast imaju većinu. To je činjenica, i tu činjenicu niko ne može da ospori. Sve drugo su maštarije, zakon to neće moći da izmeni.
I tu je važno reći i još jednu stvar, mislim da ćemo se možda ako budemo imali prilike pozabaviti malo i tim ustavnim zakonom za sprovođenje Ustava, koji je jako, jako važan, a koji zapravo omogućava Zagorki Dolovac da mandat na koji je letos izabrana, dovrši do kraja, dakle još negde oko 5 godina i da ima pravo da se kandiduje još jednom. Jer u amandmanima kaže: republički tužilac ne može biti biran dva puta na istu funkciju, sem kada je to Zagorka Dolovac, zato što su prelazna rešenja naštimovana na taj način. Tako da kada uzmete čitav taj paket zajedno, ja ne mogu da čitam ovaj tekst i da bilo koga lažem i kažem: Da, mi ćemo imati samostalnije Tužilaštvo. Nećemo, imaćemo isto ili gore.
I ne mogu da se otmem utisku koji me opseda poslednjih dana – moram da priznam da to nije bilo od početka tako, ali da je kao i sve drugo u ovoj zemlji i ovaj akt zapravo plod koruptivnih radnji. Sada se, i to čujem od ljudi iz sudstva, predsednici sudova motivišu da glasaju za ove amandmane i da na to primoravaju sudije svojih sudova, zato što će ti predsednici sudova po prelaznim rešenjima takođe moći da budu birani još jednom. Neki su u postupku usvajanja ovih amandmana napredovali u više sudove i meni su mnoge kolege zamerile što sam javno rekla da je Dragana Boljević, počasna predsednica Društva sudija, koja je učestvovala u Radnoj grupi za izradu ovog Akta u novembru izabrana iz Apelacionog suda, ona je izabrana za sudiju Vrhovnog suda.
Dakle, ja uopšte ne ulazim u to da li gospođa Boljević to zaslužuje ili ne, mogu iskreno da verujem da to zaslužuje, ali kako se to desilo baš u ovom trenutku a nije se desilo toliko puta ranije kada se ona za to mesto kandidovala. Ja sam lično dobila poziv u maju, pitala me jedna osoba: Da li si zainteresovana da budeš nesudijski član Visokog saveta sudstva? Ja sam rekla da se ja sigurno neću prema ovom aktu određivati zavisno od toga gde ću biti nakon njegovog usvajanja. Šta hoću da vam kažem: čini mi se da je trgovina, korupcija, da je podmićivanje službama, nameštenjima, ono što nažalost veliku većinu ljudi u ovom trenutku opredeljuje da javno zagovaraju za ili protiv.
Vesna Rakić Vodinelić: Ne veliku većinu ljudi nego nažalost, i to moramo reći, veliku većinu ljudi iz naše profesije. Sem toga, određene odredbe su potencijalno koruptivne. Kada vi imate tako mala tela koja treba da odlučuju o takozvanim istaknutim pravnicima, jer na to će se svesti… Neće biti pravilo da bira Skupština nego će to biti izuzetak, jer se dvotrećinska većina redovno, bar ne o svima, neće moći postići. I onda spadamo na tu grupicu od 5 ljudi. Predvideti tako nešto Ustavom znači, dakle, unapred neizvesnu korupciju učiniti mogućom. Ne mislim tu uopšte na finansijsku, na novčanu korupciju, nego na korumpiranje ljudi raznim ponudama. Hoću da kažem da nema nikakve potrebe da se to tako glupo radi, mislim… Mogle su se u Ustavu naći odredbe kojima bi se možda na neki duži način omogućilo delimično postizanje istog cilja. Ali ovo je nešto kao što je crvena krpa za bika i prosto bode oči bilo kome ko se imalo razume u pravosuđe i ko zna kako pravosuđe funkcioniše.
Sofija Mandić: Samo možemo da dodamo i da tu završimo s takozvanom komisijom: komisija će birati, ako ne bude postignuta potrebna većina u Narodnoj skupštini…
Svetlana Lukić: Ta komisija ima 3 člana.
Sofija Mandić: Tako je, biraće istaknute pravnike, ali će komisija birati ukoliko se tro-petinska većina ne postigne za Vrhovnog tužioca u Narodnoj skupštini, ta ista komisija će birati Vrhovnog tužioca. Dakle, mi danas imamo 126 poslanika koji biraju Zagorku Dolovac, a u budućnosti će možda na onaj poslednji mandat koji će voditi u 24. godinu njenog stolovanja, možda će je birati od tih petoro ljudi samo njih troje ako ne bude dovoljne većine. Naprosto mislim da je neodbranjiva pozicija bilo koga, a naročito kolega iz Tužilaštva, koji tvrde da mogućnost da njihovog najvišeg tužioca sa takvim ogromnim ovlašćenjima biraju samo troje ljudi.
Vesna Rakić Vodinelić: Ja bih se vratila na ono što u ovim amandmanima nedostaje i što mene veoma mnogo brine, a što bi moralo pre svega da zabrine sudije. U ovom sada važećem Ustavu propisano je ono što se zove mreža sudova, dakle koji sudovi, postoje u Republici Srbiji. Toga više nema. Ako se usvoje amandmani onda Ustav neće imati nijednu reč o tome, a to onda omogućava da se zakonom uvedu, ili vrate, ili reinkarniraju neki sudovi koje smo mi već imali, recimo Sud udruženog rada koji bi se zvao Sud za radne sporove, što možda čak i ne bi bilo tako loše, ali moguće je vraćanje i vojnih sudova. Problem je što ne znamo, vrlo često su se u talasima pojavljivali napadi na ukidanje privrednog sudstva.
Ja moram da kažem da se pokojna Jelisaveta Vasilić vrlo srčano borila protiv rađanja same ideje da se ukidaju privredni sudovi. Otkud znamo, mogu da se ukinu privredni sudovi na primer, da se osnuju neki drugi sudovi, tako da ne verujem da posle svega sudije koji su nekako preko tih svojih organizacija izrazile zadovoljstvo ovim tekstom, da oni uopšte imaju razloga da budu mirni. Ali ja ostavljam po strani sudije. Navodno, pravosuđe treba da služi građanima, i za ovo navodno treba da budu pre svega zainteresovani građani. Vidimo da tu neki veliki interes javnosti nije pobuđen. Osnovna odgovornost za to pada na ovu vlast.
Uverena sam da je od Vučića poteklo to da se amandmani, njihova sadržina i uključenje javnosti drže na veoma niskom nivou. Ništa nije učinjeno da se građani zainteresuju za celo ovo pitanje. I sada smo dobili u poštansko sandunče jedan kao tako letak, i taj letak ne odražava sadržinu amandmana na koje se odnosi, više je kao neka reklama za vodoinstalatera, i to je na neki način ponižavajuće.
Sa potpunim uverenjem i čistom savešću glasaću protiv usvajanja ustavnih amandmana, zbog mnogih stvari, a ono što meni najviše smeta u celoj toj priči jeste jedno licemerstvo koje je obuhvatilo i mnoge važne ljude i ljude sa dobrom karijerom u pravosuđu koji su svesni ili bi morali biti svesni konsekvenci ovog rešenja i koji ga uprkos svemu tome reklamiraju, neosnovano verujući da je to nekakav korak ka poboljšanju njihove sopstvene uloge. To jeste korak, ali to nije korak unapred, to je jedan veoma opasan po ledu, ne znate gde ćete završiti, da li korakom napred, ili će se najteži deo vašeg tela naći na tom ledu.
Sofija Mandić: Zašto ovo nije pravničko trla baba lan da joj prođe? Pravo na pravično suđenje je prema podacima Ustavnog suda u poslednjih deset godina, ja sam radila jednu analizu koja se tiče poslednjih deset godina – prvo na listi onih koji su najviše povređeni, zatim iza toga ide pravo na imovinu. Kod Evropskog suda od trenutka od kada smo mi ratifikovali Konvenciju do dana današnjeg, dakle zaključno sa 2020. godinom, 80% slučajeva u kojima rečeno da je Srbija prekršila član 6 konvencije, u 80% slučajeva se radilo upravo o povredi prava na pravično suđenje. Dakle, to je razlog zbog čega je nama ovo potrebno.
Nije ovo nama potrebno ni zbog Vučića, ni zbog sudija, ni zbog tužilaca, nego je ovo zemlja sistematskog kršenja prava a povrh svega, kada vam krše druga prava, a vi dođete pred sud, onda vam povrede i pravo na pravično suđenje. Znači to je okosnica čitave ove priče. Što kaže Dačić, njega sam juče slušača, on kaže to su vam neke kaže sitnice, nije vam to mnogo bitno. Suština je u onom što zapravo nije obuhvaćeno ovim amandmanima, radi se o budžetskoj samostalnosti, niko nije samostalan, pa ni u privatnom životu ako ne raspolaže svojim budžetom. Venecijanska komisija je više puta rekla: Vi morate regulisati pitanje sudskog i tužilačkog budžeta Ustavom. Toga ovde nema.
Dalje, vrste sudova, rekla je Vesna mi imamo sad odredbu koja se briše, nama niko nije objasnio zašto brišemo odredbu o vrstama sudova iz Ustava. Takođe kriterijumi za izbor sudije: mi pričamo, sada ćemo da izmestimo iz Narodne skupštine u stručna tela izbor, ali je ključno pitanje ko uopšte može da bude izabran. Takođe nam je rečeno, Venecijanska komisija više puta, možda u nekoj drugoj zemlji to može da bude zakonska materija, ali u zemlji Srbiji sa ovakvim turbulencijama, sa skorašnjim reizborom, sa političkim strankama koje u svojim kandžama drže apsolutno svaku poru ovog društva, to ko uopšte može biti sudija, kada već ovo radimo, mora biti u Ustavu. Sada je to osoba koja je, naravno, završila Pravni fakultet, položila pravosudni ispit, koja je stručna, osposobljena i dostojna te funkcije. Šta će pisati u zakonu, mi to ne znamo. Dakle, takođe kriterijumi za razrešenje, mislim da je još jedna stvar jako važna da se kaže.
Vesna Rakić Vodinelić: To je strašno ćutanje.
Sofija Mandić: Postoji kod građana uverenje, kada se kaže taj stalni mandat, da kada jednom budu izabrani, oni su na stalnom mandatu do okončanja radnog veka, da njima niko ništa ne može. To naravno nije tačno, postoje osnovi za razrešenje koji su do sada bili u Zakonu, i mi smo takođe više puta dobili packe da zbog ove naše situacije, klimave, da ne bi bili zloupotrebljeni osnovi za razrešenje treba da budu ustavna materija.
Vesna Rakić Vodinelić: Bili su, po Ustavu iz 90. godine i svim ustavima u bivšoj Jugoslaviji i republikama bivše Jugoslavije se smatralo i tada da je to nekakav civilizacijski minimum koji mora biti sadržan, a da pak uslovi za izbor sudije nisu obuhvaćeni tim minimumom. Ali mi smo ipak sad došli sa tim nepoštovanjem vladavine prava u tu situaciju da je ipak trebalo i uslove koje mora neko da ispuni da bi bio izabran za sud, je l’ tako, barem te elementarne uslove staviti u Ustav. E sad uzela sam reč zbog nečega drugog, za građane koji nisu tako blizu primeni prava.
Mislim da je veliki broj građana bio zainteresovan za ovo suđenje koje je bilo organizovano pošto je Novaku Đokoviću bila ukinuta viza. I tu su mogli da vide jedan postupak koji bi se evropskom i našom pravnom terminologijom mogao nazvati postupkom o zakonitosti jedne radnje, odnosno te radnje ukidanja vize. I mogli su da čuju i u direktnom prenosu na koji način jedan, moram reći dobro obrazovani sudija, ta pitanja razmatra. On prvo polazi od toga koja su dokumenta u datom trenutku bila tražena od Novaka Đokovića i konstatuje da ta koja su bila tražena je on i priložio. On se ne upušta u sadržinu tih dokumenata, jer druga strana, to je ministarstvo policije, unutrašnjih poslova, nije ni osporilo tu činjenicu.
A onda posmatra odnos između Đokovića i imigracionog službenika sa stanovišta pravičnosti procedure, dakle jednakosti oružja, da li je Đoković kao stranka o čijoj se sudbini odlučuje, imao prilike da u konkretnoj stvari upotrebi one mehanizme da bi sebe zaštitio, i zaključio da ne. Dakle i sada u Srbiji vlada veliko divljenje prema tom sudiji. Ali znate, ako se slučaj ponovo otvori, i ako se otvori sa činjenične strane, onda bi ishod mogao biti drugačiji. Zaista je za mene bilo impresivno to što smo iz Srbije mogli da gledamo jedno takvo suđenje. A da li bi ljudi pratili, na primer, postupak u kome se odlučuje da li neki azilant iz Avganistana treba da ide u Bogovođu ili da bude deportovan. Znate, jer pravno kad se stave stvari, potpuno je svejedno da li je u pitanju Novak Đoković ili je u pitanju potpuno anonimna ličnost. Ali mislim da se tu mogla videti razlika između jednog koliko toliko konsolidovanog pravosuđa, kakvo postoji u Australiji, i pravosuđa kakvo imamo ovde.
Svetlana Lukić: Bilo je nekih pravnika, pravnih stručnjaka koji su zagovarali izlazak na referendum i glasanje ZA. Mi smo mogli da čujemo pomenutu Draganu Boljević, koja je bila simbol Društva sudija Srbije, i Milana Antonijevića. Često su pominjali Venecijansku komisiju. Ja mislim da će vaučere za letovanje ove godine da dele da se ide u Veneciju da se vidi Duždeva palata i Venecijanska komisija. Dragana Boljević je „preneražena i zaprepašćena“ kolegama i koleginicama koje tvrde da ovi ustavni amandmani nisu dobri, da svako ko je protiv njih, da je protiv toga da građani imaju poverenja u sudstvo i da je protiv evropskih integracija.
Vesna Rakić Vodinelić: Mislim da smo danas izneli dosta toga što može da pokaže one sudije i tužioce koji hvale ove amandmane kao zaista naivne osobe, u najmanju ruku zato što zapravo nisu otišli do kraja u toj svojoj oceni. I ono što mene strašno iritira je sledeće: kada se postavilo pitanje statusa sudija prilikom reforme 2008-2012. godine, tada su sudije bile strašno glasne, i građani su se zainteresovali za njihovu sudbinu, pa je onda postavljeno pitanje zašto je ovaj izabran a neko drugi nije izabran. Da završim, ta reforma je neslavno propala, onda se još gore završila onom odlukom Ustavnog suda, tj. nekritičkim postupanjem po toj odluci od strane novih vlasti, ovih sadašnjih.
Dakle, kada se njihov položaj ne dovodi u pitanje ili oni to ne vide zato što su prenebregli činjenicu da tu uopšte nema nikakve odredbe o sudovima, i što nisu dobro pogledali Ustavni zakon o sprovođenju Ustava, dakle onda teče med i mleko. Ne postoji sudstvo i sudovi zbog sudija, nego postoje zbog građana o čijim pravima i interesima se radi, i ne smeju sebi dozvoliti takav pristup. Dobro, neki drugi koji odobravaju ovo nisu sudije i pozivaju se stalno na Venecijansku komisiju. Venecijanska komisija je bila vrlo važna, njeni stavovi se ne interpretiraju do kraja, a to je dovršila tamo gde je mogla i gde je bilo vremena, je l’ tako, i danas Sofija. Osim toga, stavovi Venecijanske komisije nisu nikakva zakucana receptura. Naprotiv, po njihovom stavu država je ta koja treba da identifikuje svoj gorući problem.
Najveći problem u oblasti pravosuđa ove države je Tužilaštvo, Tužilaštvo i policija, pogotovo kad je reč o istrazi. Nigde nema naznaka da će postojati neki deo policije koji će se zvati recimo kriminalistička policija kojom upravlja Tužilaštvo. Ne možemo se osloniti na ono na šta se oslonila recimo Laura Koveši kad je bilo reči o antikorupcijskoj njenoj borbi u Rumuniji, zato što su tamo službe bezbednosti bile dosta dobro pretresene i promenjene. Kod nas toga nema, prema tome to je prosto jedno samozavaravanje. I za kraj hoću da kažem da je osnivač i prvi predsednik Društva sudija dr Zoran Ivošević u jednom listu koji se ne čita mnogo rekao: Ne, ove amandmane ne treba prihvatiti i kratko je dao svoje razloge. Znate, ono što je tužno jeste što čoveka od koga je potekla ideja o osnivanju Društva sudija, i koji je zbog toga dosta toga trpeo, u ovoj stvari niko ništa ni pitao niti je čak od strane novinara bio pozivan dovoljno da objasni svoje razloge.
Sofija Mandić: Što se tiče Venecijanske komisije zaista je bilo puno reči o tome i poslednje mišljenje je stiglo u decembru prošle godine, gde se kaže sledeće: sve ovo što ste vi rekli ne ide ni ispod jednog međunarodnog standarda, ali mi i dalje smatramo da vi treba da razmotrite mogućnost političkog uticaja na dva pravosudna saveta. Oni su rekli da su i dalje zabrinuti za ono od čega smo mi krenuli.
Vesna Rakić Vodinelić: Za osnovni cilj koji navodno treba postići.
Sofija Mandić: Tako je. Što se tiče zaprepašćenosti, ja sam zaprepašćena da neki ljudi tako brzo menjaju mišljenje, onog trenutka kada napreduju. Ja sam recimo time zaprepašćena, ničim drugim, je l’? Ja od ove strane koja je ZA vrlo malo argumenata čujem. Ja sam takođe bila sa Milanom Antonijevićem bila u jednoj emisiji, od koga najviše što sam čula jeste, neće biti više trogodišnjeg mandata. I treća stvar je bila: „ovo je kvalitetan tekst“. Izvinite, za ozbiljnog pravnika koji kaže ovo je kvalitetan tekst bez ikakve dalje elaboracije, za mene to nije argument.
Ono što sam takođe htela da kažem jeste da mi se čini da poslednjih dana, kako su ovi glasovi protiv i to od ljudi koji imaju priličan autoritet u pravnoj struci, uključujući i gospodina Ivoševića i profesorku Vodinelić i mnoge druge, profesora Tanasija Marinkovića i sad da ne nabrajamo dalje, da je ta oštrica oduševljenja otupela. Pa evo, ja sam izvukla nekoliko citata koje sam samo u poslednjih nekoliko dana čula.
Goran Ilić iz Udruženja tužilaca kaže: U savetima moraju da budu pretežno profesionalci, znači to je njegov stav. Kao što smo videli u Tužilačkom savetu nisu pretežno profesionalci. Ova rešenja nisu idealna, posebno sastav DVT, takođe Goran Ilić. Rešenja su mogla biti bolja, Lidija Komnen Nikolić, takođe Udruženje tužilaca. Daleko od toga da 17. januar donosi preokret, i tako dalje, i tako dalje. Čini mi se da oni koji su ZA, poslednjih dana sve više rezervi stavljaju na konkretna rešenja, a sve više karata polažu na ovu nadu. Sa ovakvom političkom većinom mislim da nećemo daleko dogurati nadajući se u njih.
Svetlana Lukić: Zajednički imenitelj ljudi koji preporučuju da se izađe da se glasa ZA jeste da, ukoliko se sada ne izglasaju ovi amandmani, nećemo moći to da uradimo sledeće 4 godine.
Vesna Rakić Vodinelić: Ajoj, majko.
Svetlana Lukić: I da ćemo mi biti odgovorni zbog zastoja u evropskim integracijama.
Vesna Rakić Vodinelić: Nije Dragana Boljević jedina koja je pokušala javnost Srbije u to da ubedi. Takva jedna tvrdnja se pojavila i u tom Utisku nedelje i to je naravno potpuno netačno, zato što je Ustav sam odredio koliko dugo ne može jedno pitanje da se stavi na razmatranje, a to je godinu dana. E sada, ako će to nas zaustaviti makar i na godinu dana u našim evropskim integracijama, pa treba zaista biti veoma, veoma naivan i u to verovati. Jer, znate, poglavlja 23 i 24 uopšte nisu vezana samo za ustavnu reformu. Poglavlja 23 i 24 involviraju jedan visoki stepen kvaliteta sudske, pa i tužilačke zaštite, jer i tužioci vode jedan deo postupka, istragu, koju građani u ovoj zemlji moraju da imaju. Mi smo toliko daleko od toga.
I na kraju krajeva ocena percepcije građana o pravosuđu je veoma, veoma niska. Čini mi se da o tome niko nije dovoljno vodio računa kada su rađeni ovi ustavni amandmani zato što zapravo izvršne organe države i baš briga za to, njima je bitno kakva je njihova percepcija, ali ni od naših kolega koji su sedeli po tim radnim grupama. Zaprepašćujuće je za mene znate šta još? Podsećanje na 2018. godinu i onu groznu verziju amandmana, koja je zaista bila užasna u odnosu na ovo; ali nekako kao da se ljudi zadovoljavaju time što smo pre 3-4 godine u pogledu sadržine amandmana bili na -20, pa onda nekako doglavinjali do nule. U čemu je onda stvar? Ne vidim, ne vidim uopšte radost zbog takvog razvoja stvari.
Sofija Mandić: Da, što se tiče tog roka, kao što je rekla profesorka, to je potpuna neistina. Ja mislim da zaista nema veće sramote za bilo kog pravnika da se u pravnoj debati služi pogrešnim informisanjem, znači pozivajući se na pravo, pogrešno informisati građane i na neki način ih zastrašivati. Kada se sve drugo razgrne, imajući u vidu našu prošlost, i to nedavnu ratnu prošlost, ja mislim da mi ne možemo na ovakav pijačno stranački način da menjamo Ustav, da mi nekakav novi koncept zajedništva i patriotizma, ako hoćete, moramo da gradimo na vrednostima koje nemaju gde drugde da budu upisane nego u Ustavu, a te vrednosti uključuju i procedure, pa ako sve to uzmemo zajedno, ako je to ono što nas u budućnosti treba da veže a ne više da l’ smo Srbi, da l’ smo pravoslavci, da l’ smo ne znam šta… Onda to niti je to ovaj trenutak, niti je to ovaj tekst.
Vesna Rakić Vodinelić: Ako vi postavite princip da nezavisan i samostalan može biti samo onaj koji je heroj, vi definitivno nemate pravosuđe. A ovaj sistem koji se nastoji sada uspostaviti, sa tvrdnjom da sudstvo, dakle kroz svoje organe kao što su Visoki savet sudstva i to je Visoki savet tužilaca, kontroliše samo sebe, prvo nije tačno. Videli smo koliki uticaj i dalje ostaje Narodne skupštine i što je još gore pojedinaca na određenim položajima sa određenom društvenom moći na formiranje toga tela. A videćemo još koliko će se to pogoršavati kroz zakonodavstvo.
Dakle, ta teza nije tačna i ne može se očekivati da sudstvo bude odgovorno samo sebi i da ne zavisi ni od čega drugog, zato što postoje poluge uticaja i cela ova emisija je bila zapravo o tome u većoj meri i posvećena. A zapravo ako sudije smatraju da su te poluge uticaja otpale donošenjem ovih amandmana, pa zar nemaju toliko pravničke opreznosti i mudrosti da sačekaju operacionalizaciju ustavnih amandmana kroz zakone?
I ja se bojim da će tek tada shvatiti koliko su izigrani i koliko nisu izašli iz ralja političkog uticaja. Onda bih jako volela da se broj hrabrih sudija veoma mnogo poveća, ako već tvrde da ovi ustavni amandmani poboljšavaju njihov položaj i njihovu nezavisnost, pa onda ne bi trebalo da brojimo na prste jedne ili dveju ruku u odnosu na tih 3.000 sudija koliko ih ima hrabrih. Mora da ih bude najmanje više od polovine, ako je to zaista tako.
Peščanik.net, 13.01.2022.
Srodni link: Miloš Janković – NE
USTAV SRBIJE