Foto: Rade Vilimonović
Foto: Rade Vilimonović

Đoković papiri“, odnosno u interesu javnosti upravo objavljeni sudski dokumenti koje je australijskom sudu podneo Đokovićev pravni tim, pružaju nam priliku da, u poplavi vatrenih i subjektivnih izjava, teorija zavere o antisrpskoj kampanji i tako dalje, najzad dođemo i do nekih činjenica i čvrstih podataka. U moru iskaza i mišljenja o slučaju Đoković dva stava mi se čine ključnima. Prvi je izjava bivše hrvatske premijerke Jadranke Kosor da je Australija (za razliku od naših država) uređena zemlja u kojoj ista pravila važe za sve, što je sasvim u skladu s izjavom australijskog premijera Skota Morisona da ne treba da postoje posebna pravila za Đokovića. Drugi ključni iskaz je mišljenje australijskog tenisera Nika Kirjosa da je način na koji se postupa prema Đokoviću loš i nehuman. Kao što ću u daljem tekstu pokazati, zaključak koji proizlazi iz razmatranja činjenica koje su sudu podneli njegovi advokati glasi: Kosor i Morison su u krivu jer su Đokoviću uskraćena prava koja mu garantuju australijski zakoni, dok je Kirjos u pravu jer se prema njemu postupalo i postupa na neopravdano grub i nehuman način.

„Đoković papiri“

Neosporna je činjenica da je Đoković u Australiju stigao sa ispravnim pasošem i tri validna dokumenta izdata od strane australijskih institucija:

1) odobrenom vizom za ulazak na teritoriju Australije,

2) validnim sertifikatom o „medicinskom izuzeću od kovid vakcinacije“, i

3) validnom potvrdom Ministarstva unutrašnjih poslova Australije da je oslobođen karantina jer je ispunio uslove za slobodno putovanje na mesto boravka.

Ključni argument Đokovićevog pravnog tima glasi da je službenik Ministarstva unutrašnjih poslova načinio niz pravno neosnovanih i neopravdanih postupaka, te da nije imao ni prava ni valjane razloge da mu poništi vizu i, shodno tome, onemogući ulazak na teritoriju Australije.

Na osnovu čega je, dakle, predstavnik Ministarstva poništio Đokovićevu vizu? Iz dostupne dokumentacije vidimo da se on pozvao na Biosecurity Act iz 2015. koji dopušta da se od međunarodnih putnika zahteva da se izjasne da li su vakcinisani, nevakcinisani ili imaju medicinske kontraindikacije. Ako se izjasne da imaju medicinske kontraindikacije, onda putnik mora pružiti dokaze o tome. Đoković je pružio taj dokaz, pomenuti sertifikat o izuzeću od vakcinacije koji je teniseru izdala nezavisna lekarska komisija na zahtev Tenis Australije koja je organizator turnira, a koji je potvrdila druga nezavisna komisija za medicinske izuzetke federalne države Viktorije. U tom dokumentu navodi se da je Đoković bio pozitivan na kovid 16. decembra, da je od tada proteklo 14 dana i da u protekla 72 sata nije imao nikakve simptome, te da su uslovi za izuzeće dati u skladu sa preporukama Australijske tehničke savetodavne grupe za imunizaciju (ATAGI), koja je ekvivalent našeg Kriznog štaba. Uprkos tome, službenik je Đokoviću poništio vizu uz objašnjenje da se „prethodna infekcija Kovidom-19 ne smatra medicinskom kontraindikacijom u Australiji“.

No, kako se razumno ističe u Đokovićevoj tužbi, on tom prilikom nije pružio bilo kakav konkretan izvor za svoj zaključak i odluku o poništavanju vize koja iz njega proizlazi. Koliko razumem ovu sudsku dokumentaciju, po svemu sudeći će se oko ovoga lomiti koplja i na sudu. Tako, po mišljenju Novakovih advokata, ATAGI principi eksplicitno tvrde da, dok prethodno preležan Kovid-19 nije kontraindikacija koja opravdava nevakcinisanje, preležan kovid u proteklih šest meseci predstavlja takvu kontraindikaciju. Oni, dalje, ističu da bi „trideset sekundi pretrage na Guglu dalo veb stranicu ministarstva zdravlja s relevantnim linkovima“ koji ovo potvrđuju (str. 15), kao i da takav zaključak službenika „nije potkrepljen nikakvim dokazima (a kamoli ubedljivim) dokazima, a u suprotnosti je sa jedinim dokazima koje je imao – na koje se oslanjao gospodin Đoković a koji su zasnovani na mišljenjima eminentnih lekara“ (str. 17).

Kako god izgledalo samo suđenje, iz priložene dokumentacije mi se nameće zaključak da je Đoković posedovao urednu viznu, putnu i medicinsku dokumentaciju koju su mu izdale same australijske vlasti i institucije, te da je odluka o poništenju vize doneta subjektivno, neosnovano i na osnovu slobodne procene carinskog službenika. Ako su ta dokumenta protivna australijskim zakonima, Đoković treba da snosi neku sankciju jedino ako ih je falsifikovao, što očigledno nije slučaj; u suprotnom, neka za kršenja zakona odgovaraju oni koji su tu dokumentaciju i takve zaključke izdali i potpisali (a Đoković neka itekako odgovara u Srbiji ako je, nakon saznanja da je kovid pozitivan, učestvovao u javnim aktivnostima). Zbog toga smatram da je Jadranka Kosor u krivu – u pravnoj, uređenoj državi ne može carinski službenik ad hoc, po sopstvenom nahođenju da odbaci ili ospori dokumentaciju koju su izdale institucije te zemlje; njemu se, privatno, može ne dopadati medicinsko izuzeće koje su Đokoviću potvrdile dve nezavisne medicinske komisije, ali u pravnoj državi zasnovanoj na pravilima i zakonima on ne sme na osnovu toga da bilo kome, pa ni Novaku Đokoviću, poništi vizu.

Djokovic’s life matters

Dostupna dokumentacija pruža uvid i u drugu po meni ključnu dimenziju ovog slučaja, koja potvrđuje Kirjosovu izjavu o nehumanom postupanju prema Đokoviću. Naime, po precizno navedenoj satnici, Đoković je sleteo nešto pre ponoći, nakon čega je zadržan na aerodromu. Prvi razgovor s njim je obavljen između 12:20 i 12:50, a onda je, oko 4 sata ujutru, obavešten da je njegov ulazak i formalno osporen. Đoković je zatim odgovorio potvrdno da želi da mu se omogući krevet i odmor od nekoliko sati kako bi se posle 8 ujutru čuo sa pravnim savetnicima i ljudima iz organizacije Tenis Australija. Obezbeđen mu je krevet u 05:30, ali je u 06:00 probuđen i intervjuisan, nakon čega mu je oko 07:40 saopštena odluka o poništavanju vize. Njegovi advokati se pozivaju na transkripte tvrdeći kako je tokom tog perioda vršen pritisak na njega da se intervju obavi odmah, te da je Đoković bio umoran, iscrpljen i bez objektivnih prilika i vremena da se pripremi i dobije pomoć svojih pravnika i organizatora turnira i da, dakle, adekvatno zastupa svoje interese. Pritom je službenicima bilo poznato da je Đoković došao sa leta koji je, sa presedanjima i pauzama, trajao 25 sati. Tako nije tretiran nijedan teniser ili teniserka koji su došli na ovaj turnir, bez obzira na dokumentaciju koju su imali, i tako ne treba da bude tretiran nijedan građanin (ni Srbije ni bilo koje druge zemlje), a pogotovo neporaženi, devetostruki šampion. Tome u prilog govori i jučerašnje raspitivanje sudije Entonija Kelija, kome je dodeljen ovaj slučaj, da li Đoković ima pristup teniskom terenu i uslove da trenira, što i dalje nije slučaj, iako je prethodno i srpska vlada neuspešno zahtevala poboljšanje uslova u kojima boravi Đoković.

Do svega ovoga, naravno, ne bi ni došlo da se Đoković lepo vakcinisao, kao što je to uradila ogromna većina tenisera koji sada na miru treniraju na terenima AO i pripremaju se za početak turnira. Ali Đoković, kakvi god bili njegovi pogledi na vakcinaciju, nije prekršio nijedan zakon, i dokle god je to slučaj on ima pravo na jednak i fer tretman pred zakonom; ne sme biti povlašćen zato što je Novak, i valja se buniti ako je i kada to posredi, ali mu se ne smeju ni uskraćivati i kršiti prava (srpskog) građanina i državljanina.

Što se mene tiče

I ja sam jednom proveo sate u svojevrsnom danteovskom čistilištu, čekaonici lutonskog aerodroma, dok su carinski službenici razmatrali da li da me puste da uđem u zemlju, uprkos validnoj vizi i završenom engleskom doktoratu koji je trebalo uskoro da branim. I ja sam, ne jednom, osećao blagu zebnju da bih, bez obzira na validnu dokumentaciju, ipak mogao da budem poslat nazad u svoju „Sajberiju“ kako su umeli da izgovore ime moje zemlje na britanskim aerodromima, ili poslat u neki od privremenih centara, objekata manje-više zatvorskog tipa u kojima se može mesecima čekati na red da se izađe pred sudiju. Zbog toga, pre svega, navijam za Đokovića na sudu, jer on, za razliku od ogromne većine svojih sunarodnika, ima resurse da se suprotstavi nepravednom poništavanju vize; ako pobedi u ovom sudskom meču, smatraću to pomalo i pobedom u ime svih nas, dece manjeg boga čiji pasoši i prezimena izazivaju sumnju, podozrenje i dodatne provere.

Što se mene, dakle, tiče, svaki građanin ove zemlje, svaki građanin uopšte, pa bio on/a/o i Srbin, koji nije uradio ništa protivzakonito, zaslužuje fer i jednak tretman pred zakonima, na granicama i carinama, pa ga zaslužuje i Novak Đoković, bez obzira na to da li ga doživljavamo kao ignoranta koji veruje u teorije o drevnim Srbima, alternativnu istoriju i bosanske piramide starije od egipatskih, kao iritantnog holistu, teslistu, pepe-imazistu itd. ili kao savršenog tenisera, genija za sve i svašta i izvor nacionalnog ponosa.

Autor je naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.

Peščanik.net, 09.01.2022.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Br. 2 u Srbiji

Mladina – Đoker out

Dejan Ilić – Buka, zvuk u modi

Aleksandar Pavlović – Dogodine u Melburnu

Dejan Ilić – Zbogom Rio Tinto

Dejan Ilić – Korona i ideologija

Nikola Kovačević – Đoković, X. i Y.

Dejan Ilić – Trampovski svet, bez Trumpa

Ljubodrag Stojadinović – Let u Melburn

Dejan Ilić – Jevanđelje po Novak(s)u