- Peščanik - https://pescanik.net -

Vučić i bolesni um

Foto: Predrag Trokicić

Da li ministar zdravlja Zlatibor Lončar zaista misli da je „farmaceutski lobi“ izazvao epidemiju malih boginja da bi povećao prodaju skupih lekova, kao što je rekao na Pinku? Ne da ne misli, nego zna da to nije tačno. U suprotnom, morao bi da kaže imena članova tog lobija – jer i lobisti su, kao i ministri, samo ljudi – ili barem imena kompanija koje iza tog zločinačkog poduhvata stoje. Pošto je izazivanje masovne bolesti krivično delo. Pa bi u stvari moralo da se u ovu stvar uključi i državno tužilaštvo da makar njemu, ako neće javnosti, Lončar otkrije svoja saznanja.

Ništa od toga naravno nema. Sve je to doktor Lončar izmislio. Jer – na nekoga treba svaliti odgovornost za novonastalu bruku. Ali idu izbori, pa to ne može da bude velika biračka masa, nego neka uska socijalna grupacija od čijih glasova ništa ne zavisi i koji ionako ne glasaju za Vučića.

Bez obzira na razloge, međutim, jasno je da je Lončar izgovorio očiglednu, veliku i tešku neistinu. Što zapravo ma koliko neverovatno i nije najgore. Ministar zdravlja je naime izneo jednu monstruoznu, ničim potkrepljenu i nedokazivu optužbu. Ne, ne mislim tu na farmaceutsku industriju, mada je naravno ona tu u prvom planu. Lončarova optužba je u krajnjoj liniji uperena protiv profesije kojoj i sam pripada.

Po Lončarevoj logici, idući njegovim tragom, dolazi se do zaključka da iza farmaceutskog lobija stoji jedan drugi lobi – medicinski. Ako naime proizvođačima lekova odgovara što veći broj bolesnih da bi prodavali svoje (skupe) lekove, pa zato „proizvode“ bolesti, to je još više u interesu lekara, da bi imali koga da leče. Kada ne bi bilo bolesnih lekari uopšte ne bi imali posla, bolnice i domovi zdravlja bi zvrjali prazni. U toj situaciji čak bi farmaceuti bolje prošli – oni bi mogli da se preorijentišu na proizvodnju raznih „suplemenata“, pomada itd, dok bi lekari postali potpuno nepotrebni.

Jasno je, nema sumnje, da je ovakvu „teoriju zavere“ mogao da smisli samo bolesni um. A jasno je i zašto je naše zdravstvo tako bolesno, kad na njegovom čelu sedi takav čovek.

Nakon svega nameće se samo još jedno pitanje. Da li je to sa „farmaceutskim lobijem“ smislio sam Lončar ili mu je neko rekao da tako treba? Recimo Vučić?

Peščanik.net, 17.11.2017.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)