Vučić i Grčić

Vlada će u kupovinu novih mašina za „Kolubaru“ uložiti 250 miliona evra. To je „na dan prvoga maja“ (Ljubivoje Ršumović) na površinskom rudniku uglja rekao predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić.

Baš bi bilo interesantno videti kako će to da izgleda. Zasednu članovi vlade, pa neko, recimo ministar energetike Antić, krene sa šeširom i svako ubacuje koliko može. Ili im premijer prosto razreže neki procenat od plate, ili raspiše ministarski zajam…

Šalu na stranu, neće naravno biti tako, jer, naravno, vlada ne daje svoje pare. Nego će tih tridesetak milijardi (koliko je otprilike 250 miliona evra) u EPS, kome i „Kolubara“ pripada, uložiti građani i privreda Srbije.

Razlika nije samo semantička, niti je ovo bilo kakvo teranje maka na konac. Prosto, krajnje je vreme da naši političari prestanu da govore kako će oni uložiti u ovo ili izgraditi ono i slično. Ako je RTS vlasništvo građana Srbije, onda to još više važi za EPS. Bar dok je stanje ovakvo kakvo je, tj. dok još neko drugo domaće ili strano, fizičko ili pravno lice, ne postane njegov akcionar.

Drugo i mnogo važnije pitanje, međutim, jeste zašto je Vlada Srbije donela odluku da novac građana Srbije investira u domaće elektroprivredno preduzeće? Tačnije, zašto to nije uradilo preduzeće samo? Zar investicije nisu briga i obaveza samog EPS-a, tj. njegovog rukovodstva? Pitanje je naravno retoričko. Jer, odgovor je dobro poznat.

Odavno, naime, EPS ne ulaže koliko je potrebno. Ne samo za povećanje proizvodnje, nego ni za njeno održavanje na dostignutom nivou, tj. u tzv. amortizaciju. Jedna nedavna analiza Fiskalnog saveta je pokazala ogroman disparitet između onoga što je EPS ulagao i onoga što je trebalo, bolje reći morao da uloži. Ta razlika samo u poslednje tri godine – za koje su u trenutku izrade studije postojali konačni podaci, dakle od 2013. do 2015 – iznosi blizu 50 milijardi dinara. EPS je, naime, u ove tri godine ukupno investirao 67 milijardi dinara, a samo za amortizaciju, tj. za zamenu postojeće opreme novom, trebalo je uložiti 116 milijardi.

„To ne samo što predstavlja neodrživ model poslovanja samog preduzeća, već može biti i kočnica za brži privredni rast u narednim godinama, jer Srbija sa ovako niskim investicijama EPS-a, neće imati dovoljne elektroenergetske kapacitete koji bi taj rast podržali“, stoji u referatu kojeg je Fiskalni savet izložio na nedavnom kopaoničkom Biznis forumu.

U stvari, upozorenje da EPS „koči rast privrede i preti da, ukoliko ne reši svoje probleme, postane veliki finansijski trošak“, Fiskalni savet je izrekao još pre tri godine (sredinom 2014). Lani je, idući tim tragom, i šef misije Svetske banke u Srbiji Toni Verheijen izneo slične ocene rekavši, između ostalog, da EPS predstavlja „zapanjujući primer neodgovornog gazdovanja državnom imovinom“. Odmah je usledio oštar napad direktora EPS-a Milorada Grčića – treba li uopšte napominjati, člana Srpske napredne stranke – koji je Verheijena optužio da radi u „interesu nekih lobija u svetu kojima ne odgovara da EPS bude sve uspešniji“, tj. „stranih trgovaca strujom“.

Ovih dana, međutim, sve te opasnosti na koje su drugi upozoravali, a Vlada se pravila luda, postaju stvarnost. Pad proizvodnje u EPS-u od 1. januara do 31. marta ove godine (za oko 15 odsto) uticao je da rast industrije bude svega 0,7 odsto, čime je Srbija ozbiljno udaljena od glavnog ovogodišnjeg ekonomskog cilja, tj. rasta bruto domaćeg proizvoda za tri odsto. Drugo, EPS je zaista postao i finansijski trošak, jer će gore pomenutih 30 milijardi dinara za njegovu modernizaciju biti plaćeno iz budžeta. I, treće, pokazalo se da u interesu stranih trgovaca strujom „radi“ upravo direktor Grčić pošto je EPS u prvom tromesečju 2017. uvezao oko 850 miliona kilovat sati (plativši to 42 miliona evra) što je tri puta više nego u istom razdoblju prošle godine.

Ali, zna se ko je glavni Grčić u Srbiji.

Peščanik.net, 04.05.2017.