Vučić i VUK

Vučić ovo, Vučić ono, Vučić bio, Vučić rekao… Čak i najveći kritičari pokušaja da se izgradi nekakav kult Vučića, tome daju svoj ne mali doprinos fokusirajući se (gotovo) isključivo na ono što on radi i govori. Možda baš ponajviše oni. Bez obzira na onaj „spontani“ – naravno već s pravom istranžirani – miting ispred Skupštine. Možda je, doduše, na početku to i imalo nekog rezona, ali vreme je da se reflektori pomere na druge članove vlade. Nisu, naime, oni ni maloletni ni maloumni da bi bili abolirani od svega što čine. Ili – ne čine.

To pre svega važi za – da malo sportskim žargonom relaksiramo ovu tešku temu – navalni trio Vučićevog ministarskog tima. Naravno, reč je o Kori Udovički, Dušanu Vujoviću i Lazaru Krstiću. Možda nije idealan, možda nije najjači koji bi Srbija mogla da sastavi, ali, po stručnim, međunarodno priznatim referencama, odavno ta tri mesta, kad se uzmu svi zajedno, nisu zauzimali bolji igrači. Ne bismo sad određivali ko bi u tom triu trebalo da bude centarfor, ko krilo, a ko polutka; u stvari, da se zadržimo još malo na sportskom terenu, u skladu sa pravilima modernog fudbala, po svojoj prilici i oni će morati da menjaju pozicije: u jednom trenutku jedan će da dodaje loptu a drugi će biti realizator, da bi se možda već u sledećem napadu uloge promenile.

O značaju ministra finansija kao ključara državne kase ne treba ni govoriti. Vujović je, osim što je u njegovoj nadležnosti čitav privredni sistem, faktički imenovan za generalnog direktora ili bar predsednika upravnog odbora svih državnih preduzeća; dakle, sva će ona biti pod njegovom kontrolom. Konačno Udovički je dobila ogroman (gorki) kolač, čitavu državnu upravu i lokalnu samoupravu, koje su u velikoj meri usko grlo reformi.

Bez mnogo preterivanja, dakle, moglo bi se reći da u rukama ovog Vuković – Udovički – Krstić reformskog špica leži sudbina Srbije. U dvostrukom smislu. Najpe tako što će sadržaj i tempo reformi oni diktirati. Naravno, Vučić je u svom pristupnom govoru „markirao“ glavne pravce – u čemu su, određivaju tih pravaca, i oni sami učestvovali – ali je na njihovim plećima teret da se ta načelna opredeljenja pretoče u konkretne mere i, što će biti najteže, da se one sprovedu u život.

Olakšavajuća okolnost u tome će im biti što niko od njih nije (bio) partijski angažovan, pa nisu vezani nikakvim (unutar)stranačkim dilovima i „dođeš mi dođem ti“ kombinacijama. To je možda sitnica, ali u ovakvim utakmicama – u borbi da se dođe do gola, tj. cilja: moderne i evropske Srbije – i najmanji detalj može da bude od presudne važnosti.

Prepreka će, razume se, biti mnogo više. Uzgred, mada to uopšte nije uzgredna tema, već se po medijima, čak ponajviše onim koji bi se mogli nazvati „opinion mejkerima“, članovi udarne trojke VUK nazivaju „stranim plaćenicima“. Naravno, zapadnim, evropskim ili američkim, dok se o ruskim plaćenicima, odnosno zagovornicima ruskih interesa u Srbiji, uopšte ne govori. To se valjda uzima kao nešto prirodno i – dobro.

Pretpostavka je – da se vratimo na glavnu temu – da su, bez obzira na sve „taktičke zamisli“ glavnog „stratega“, oni dobili odrešene ruke da urade ono što misle da treba. Jer, valja takođe pretpostaviti, pod drugačijim uslovima ne bi ni prihvatili ministarski položaj. To je onaj drugi smisao njihove velike odgovornosti za sudbinu zemlje. Ukoliko budu sprečeni da ostvare svoje ideje, svoj program, dužni su da o tome polože račun javnosti. Ukoliko dođe do nekog konflikta sa predsednikom Vlade koji će ih onemogućiti da obave svoj zadatak, neće biti dovoljno da samo podnesu ostavke ili budu smenjeni. Njihova dužnost će biti da građane Srbije do detalja upoznaju sa onim što su predlagali, kao i razlozima zbog kojih njiihovi predlozi nisu prihvaćeni, šta su oni tražili i hteli a što je predsednik Vlade odbio. Bivši ministar privrede, Saša Radulović, bez obzira na sadržinu njegovih mera i političku veštinu da ih progura, u tom pogledu može da posluži kao sasvim dobar primer.

Jer, u stvari, građani Srbije već godinama glasaju i za Evropu i za reforme, a vlast ih na kraju uvek izneveri i prevari.

Peščanik.net, 10.05.2014.