Vučić, Stefanović i ostali softveri

Ne treba sumnjati: u dva trenutka je u subotu 13. aprila na platou ispred Narodne skupštine zaista bilo sedam i po hiljada ljudi, kako kažu Vučić, Stefanović i ostali softveri. Takođe, sasvim je sigurno da ih je između ta dva trenutka bilo barem pet, ako ne baš i čitavih deset puta više. Nema ničeg neobičnog u tome: broj ljudi na mestu okupljanja uvećava se kako oni pristižu i smanjuje se kako odlaze. S obzirom na to, Vučić, Stefanović i ostali softveri mogli su reći da je na trgu bilo i stotinjak demonstranata, i bili bi u pravu. U dva trenutka, sigurno ih je bilo i toliko.

Naučili smo to – kada ne lažu sasvim, Vučić, Stefanović i ostali softveri lažu tako što kažu istinu, ali izostave kontekst u kome ona zadobija pravi smisao. Na primer: Vučić je 2017. u prvom krugu pobedio na predsedničkim izborima, i sad se predstavlja kao predsednik; ali tu pobedu je odneo ukravši glasove, što ga čini nelegitimnim predsednikom. Prvo može zvučati verodostojno samo ako se izostavi potonje, pošto pobeda nije pobeda ako se ukrade. Tek kada se prvo i drugo uzmu zajedno, postaje očito da kada se predstavlja kao predsednik, kao i kada broji demonstrante, Vučić – laže.

Od Vučićevih i Stefanovićevih laži o broju demonstranata, za opoziciju je važnije da utvrdi zašto su se okupljeni oponenti režimu osipali velikom brzinom pošto je protest i zvanično počeo, pa je u šetnju posle par sati krenulo znatno manje ljudi nego što ih je došlo na plato ispred skupštine. O broju govornika na protestu, dužini i sadržaju njihovih govora opozicija bi ubuduće morala ozbiljno da povede računa, e da joj se ne bi ponovila neupečatljiva povorka demonstranata u šetnji od 13. aprila. Recimo to ovako – šetalo bi daleko više žitelja Beograda i Srbije da je manje govornika.

Ali, umesto da o tome brine političko krilo protesta, iz nekog nedokučivog razloga nad tim se zamislio ambasador Norveške u Srbiji – Arne Sannes Bjørnstad. On se javno požalio da ne bi umeo nekome u Norveškoj da objasni šta je to što „srpsku opoziciju“ razlikuje od vlasti. Ovako ambasador: „Pokušavam da shvatim šta tačno ujedinjuje opoziciju, i kakvu alternativu ili alternative ona nudi. Liberalne ili konzervativne? Proevropske ili antievropske? Desni ili levi populizam?“ O ekonomskim, socijalnim i spoljnopolitičkim pitanjima, zaključuje ambasador, opozicija nema zajednički program i dogovor.

Neko bi rekao, Bjørnstad se pravi lud. Ali, možda čovek zaista ne zna. Ne čita, ne sluša i ne gleda oko sebe, ne raspituje se. Što bi se reklo, ne radi svoj posao nego – pipa u poslovičnom mraku. Pomozimo ambasadoru. Da bi nas razumeo šta tačno hoćemo da mu kažemo, možemo prvo da ga pitamo – šta ujedinjuje ljude na političkoj sceni u Norveškoj: liberalne ili konzervativne vrednosti i programi; proevropski ili antievropski stavovi; desni ili levi populizam? Vidim, ambasador gleda u neverici, podozrivo škilji – kakvo je to, pobogu, pitanje?

Pa ne može se, podiže glas ambasador, čitava zemlja ujediniti oko jednog skupa vrednosti, samo jednog programa, samo jednog stava ili, ako baš hoćete, jednog populizma. Ljudi se razlikuju i moraju imati slobodu da sa svojim drugačijim stavovima izlaze u javnost. Pa će neki u Norveškoj biti liberali, a neki konzervativci. Neki će biti za Evropu, a neki protiv nje. Nekima će grejati srce desni populizam, a drugima levi. Političko polje, da bi bilo demokratsko, mora biti pluralno i otvoreno za različita mišljenja oko kojih će se ljudi slobodno okupljati. U Norveškoj su ljudi ujedinjuju oko demokratije, a ne oko jedne ideologije.

Dobro, ambasadore, razumeli smo. Sad samo još jedno pitanje, pre nego što vam kažemo kako da nekome u Norveškoj objasnite šta to hoće opozicija i demonstranti u Srbiji. Dakle, da li u Norveškoj žive neki ljudi po svemu bolji od žitelja Srbije, pa onda oni tamo s pravom uživaju političke i druge slobode, koje su, pak, s dobrim razlozima ukinute u Srbiji, jer im ovdašnji građani nisu dorasli? Ako mislite da je demokratija u Norveškoj normalna stvar, dok bi u Srbiji bila neopravdani eksces, onda je vaša država, bojim se, pogrešila, jer je kao svog predstavnika u Srbiju poslala jednog – rasistu.

Ako je, pak, rasizam za vas apsolutno nezamisliva i neprihvatljiva koncepcija za razvrstavanje čitavih grupa ljudi na one više i na one manje vredne, kako, pobogu, možete imati problem da nekome u Norveškoj objasnite da opozicija i demonstranti u Srbiji hoće da uzmu nazad političke i druge slobode koje im je oduzeo tekući režim? Zahtevati osnovna ljudska i politička prava jeste stvar elementarnija od podela na liberale i konzervativce, na proevropski i antievropski nastrojene građane, te na leve ili desne populiste. Opozicija i demonstranti u Srbiji traže pravo da mogu da budu bilo šta od toga, a da za to ne trpe posledice.

Zato vaše pitanje o programu opozicije sasvim promašuje suštinu, baš kao i vaša primedba da je glavni problem Srbije – Kosovo. Grešite, Kosovo više nije problem Srbije. Kosovo je sada svoj sopstveni problem. A glavni problem u Srbiji je ukidanje demokratije i svih drugih sloboda, uključujući i one ekonomske. Ljudi u Srbiji naprosto hoće da zbace s vlasti jedan uzurpatorski režim: amabasador jedne demokratske zemlje bi to morao lako da razume, a ne da se bruka budalastim izjavama i pogrešnim ocenama. Heterogena, fragmentarna opozicija u Srbiji izgleda upravo onako kako bi trebalo da izgleda politička scena u jednoj pristojnoj demokratskoj državi.

A vi nam kažete da to niko u Norveškoj ne može da razume. Pa nije valjda da i u Norveškoj žive samo vučići, stefanovići i ostali softveri. Ako je tako, a vi slobodno ostanite ovde i osećajte se kao kod kuće.

Peščanik.net, 16.04.2019.