Vučić, Vuletić i jedna stolica

Građani Srbije su 40 odsto za jednu stolicu, 10 odsto za drugu, a 50 posto su za nezavisnu Srbiju. E, ja sam na toj trećoj strani. To je, povodom zamerki da Srbija sedi na dve stolice, koje mu je u razgovoru izneo američki diplomata Brajan Hojt Ji, nedavno rekao predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Začudo, ove reči glavnog kreatora i realizatora srpske spoljne, unutrašnje i svake druge politike, nisu privukle mnogo pažnje javnosti. A više su nego zanimljive. Šta je Vučić time hteo da kaže, to jest, bolje rečeno – šta je rekao?

Između kojih se to stolica opredeljuju građani Srbije i koju on to stolicu bira?

Pre nego što se odgovori na to pitanje, međutim, valja reći nešto drugo, da ne bude konfuzije i insinuacija. Ta primedba, naime, da Srbija (pokušava da) sedi na dve stolice i da to nije dobro a ni održivo, prvo je došla iznutra, tj. iz Srbije same. Pošto su ljudi prvo ovde, u Srbiji, na svojoj koži osetili da Vučić jedno govori a drugo radi, odnosno da je njegova proevropska retorika često samo paravan za proruske, proputinovske štaviše, praktične poteze.

Da se vratim glavnoj temi. Iako navodeći gore pomenute procente Vučić nije rekao kako se te „stolice“ zovu, oko toga ne može biti dvoumljenja. Nema sumnje da se ta „sintagma“ odnosi na Evropsku uniju sa jedne i Rusiju, tj. Evroazijsku uniju, sa druge strane. Uostalom, pomenuti Hojt Ji je na jednom javnom skupu, 17. Srpskom ekonomskom samitu, takoreći neposredno pre nego što će se sresti sa Vučićem, vrlo nedvosmisleno rekao: „Zemlje koje žele da uđu u EU moraju jasno da pokažu tu odluku. Ne možete sedeti na dve stolice, naročito ako su tako daleko“.

Dakle, ako Vučić tako, po „principu“ ili-ili, postavi dilemu, tj. „trilemu“, i kaže da on nije ni za stolicu za koju je 40 odsto građana, ni za onu drugu, za koju je njih 10 odsto, nego „za nezavisnu Srbiju“, postavlja se pitanje – šta je time domaćoj (a i stranoj boga mi) javnosti poručio naš predsednik. U najkraćem – to da u stvari Evropska unija nije njegov izbor.

Da li je baš to Vučić želeo da kaže? Možda i nije želeo, možda mu se omaklo, ali možda je to i namerno uradio; on nije neiskusan i nevešt političar.

Bilo kako bilo – i ne ulazeći u tačnost iznetih brojeva – nema sumnje da mišljenje kojem se priklonio Vučić uopšte nije retko, naprotiv. Kao što sam već jednom napisao, danas najveći antititoisti zastupaju Titovu spoljnu politiku. Što je poseban nonsens, jer ako je nesvrstanost pre pola veka još i imala opravdanja, danas, u temeljito izmenjenim međunarodnim prilikama, to ne samo da je anahrono nego je i štetno. No, evo, nekoliko dana posle Vučića, slično mišljenje je (članak „Dve stolice“ u Politici, 30.10.2017) izneo i profesor Filozofskog fakulteta Vladimir Vuletić: „Ono što iz perspektive Vašingtona/Moskve izgleda kao sedenje na dve stolice, iz perspektive Srbije samo je očajnički pokušaj da vodi samostalnu spoljnu politiku koja, između ostalog, podrazumeva održavanje najboljih odnosa sa velikim silama. Nije, dakle, pravo pitanje da li Srbija sedi na dve stolice, već da li mala zemlja ima pravo da vodi nezavisnu spoljnu politiku“.

I, dobro, pretpostavimo da se, po „Vuletićevoj zapovesti“, Srbiji izmaknu ne dve nego i svih 12 stolica (da se malo i ja okoristim o Iljfa i Petrova) te da bude ostavljena da sedi „na miru i na jednoj stolici“, tj. da vodi „samostalnu spoljnu politiku“, za čim vapi Vuletić. Kako bi onda ta politika izgledala? Da li bi i tada Srbija donela odluku da bude član EU ili bi se opredelila za EAU ili ni za jednu od njih, nego bi izabrala da ima najbolje donose sa svim velikim silama. Ali, šta joj smeta da to uradi već sada? Ništa. Samo treba da kaže. Ali ne možete da se obećate jednom momku, a da odlazite drugom (ili devojci, svejedno). Mislim, možete tajno, dok vas ne uhvate, ali javno – ko bi na to pristao.

Ima, međutim, nešto još važnije, što u ovim razmeštajima nameštaja nije ni dotaknuto. Ključno je, naime, koja i kakva politika najviše odgovara interesima građana Srbije. U tom kontekstu postavlja se pitanje šta znači to na prvi pogled idealno „održavanje najboljih odnosa sa velikim silama“? Da li je to politika „ekvidistance“, dakle politika po kojoj će Srbija svoju malu stolicu držati na podjednakoj udaljenosti (ili podjednako blizu, svejedno) od velikih stolica velikih sila? Iz onoga što piše Vuletić to gotovo eksplicitno sledi. Ako je tako, postavlja se međutim novo pitanje: da li je to – pod pretpostavkom da je realno moguće, što iz raznih razloga nije mnogo verovatno – dobro za građane Srbije? Jer – kakve su te velike sile? Da li su sve one po svojim unutrašnjim karakteristikama iste? To jest, pre svega, da li su iste po slobodama i pravima koje obezbeđuju svojim građanima? Jasno je da u tom pogledu između njih postoje ogromne razlike.

Kada se to, kao osnovno i ključno, uzme kao kriterijum, onda je kao dan jasno da je društvo Evropske unije neuporedivo bolje. I da je za građane Srbije neuporedivo bolje da sa zemljama Evropske unije imaju najtešnje moguće odnose. A to onda znači da Srbija treba da bude punopravan član „evropske porodice naroda“. I da njena mala stolica treba da bude u krugu sa njihovim stolicama. A ne da se svakojaki Vučići i Vuletići kriju iza paravana samostalnosti i nezavisnosti, jer su tada samo oni nezavisni – od svake odgovornosti, i samostalni – u kršenju ljudskih sloboda i prava.

Peščanik.net, 02.11.2017.