Vuk J. ni na nebu ni na zemlji

Nije ni čudo što se u javnom životu prepoznaju i u ličnostima i u zbivanjima naše mitske matrice i drevna predanja. Nije preterano reći da je Srbija danas kao olupina posle brodoloma države Jugoslavije. Neka vrsta čardaka ni na nebu ni na zemlji. Tu negde u toj matrici, treba potražiti i ministra spoljnih poslova Jeremića, koji je veštinu nemogućeg zaista sofisticirao, ali on nije jedini koji je katran poraza pretvorio u med pobede. Nije nam prvi put da budemo moralni pobednici, ali je bezmalo prvi put da to prati i spoljnu politiku Srbije. Prošao je ministar u svom aeroplanu nebrojene milje i kilometre i više je boravio u nebeskim prostranstvima nego na zemlji. I to je prepoznatljivo. Obišao je zemlje i narode o kojima jedva da nešto i znamo i odneo je nekakvo pismo predsednika Tadića o Kosovu i našim kosovskim mukama – malo mu je bilo što tamo već imamo svoje diplomate nego je lično putovao da se sretne sa svima. Obišao je i Sinod SPC u više navrata i nije izgleda razumeo ni neka upozorenja patrijarha srpskog Irineja, a radilo se o tome da se ovo mora raditi malo drugačije da bi neke vajde bilo. MSP kao i generalna skupština UN su konačno usaglasile sa predsednikom Tadićem nekakvu rezoluciju. Sada mnogi znaju na čemu smo i kako smo, ali je najveća muka šta ćemo mi sa tim Vukom J. čiji posao je pretrpeo fijasko. Neće biti teško i to objasniti jer kad se politika izvodi iz mita i mitologema, dobija se nešto što ne podseća na neku ozbiljniju spoljnu politiku.

To s Kosovom i oko Kosova ne ide i mi jednako stojimo pred pitanjem da li udariti u klin ili u ploču koja se zove „Status“.

Nije imao vremena Vuk J. da obiđe malo i Srbe na Kosovu i da se suoči sa nekim činjenicama među kojima su najvažnije sledeće: ne mogu Albanci praviti nikakvu državu bez Srba i drugih, jer je to jednostavno nemoguće, ali ne možemo ni mi jednako pominjati teritoriju, a ni reči ne reći o Albancima. Moralo bi biti, ponavlja patrijarh Irinej, da „i Albanci budu zadovoljni, i Srbi neoštećeni“. To ministru nije bilo jasno od početka i sada stoji pred tim. Njega šef države B. Tadić brani, čuva ga kao malo vode na dlanu, iako povlači poteze koji govore suprotno. Možda Tadić i ne zna šta da radi sa svojim ministrom inostranih poslova – a nije ni lako snaći se. Izgleda da nije loše da mu ovaj namakne svojim viražima po neki „patriotski“ poen, i da šuruje sa opoziocijom, ali bilo kako bilo posao nam ne ide, i jedna je politika poražena. Da nevolja bude veća, ne zna ni sam V. J. šta sa sobom da radi. Odavno ga nema ni u nebeskim prostranstvima ni na zemlji, čovek se prosto ne oglašava. Ispada da se ovog čoveka i njegovog neuspeha svi pribojavaju, iako on i dalje ne zna šta da kaže ni šefu države, ni patrijarhu. To je drevna radikalska veština: čekati, jer prema legendarnoj misli večitoga Baje Pašića „Spasa nam nema, ali propasti nećemo.“

Može li se Vuk J. promeniti? Naravno, teorijski može, ali ćemo na to pričekati.

Kako god bilo da bilo, Kosovo je sve dalje , a mi se i ne približavamo nekom smislenijem rešenju. Postoji mogućnost da se lično Vuk J. pojavi na pregovorima između Beograda i Prištine, koje prkosna baronica iz Brisla traži, ali je malo verovatno da će on tu umeti da kaže mnogo šta. Njegov engleski je korektan, ne možemo mu sporiti ni diplomatske manire, bar u ponašanju, ali za uspeh tih razgovora i pregovora potrebno je bolje znanje srpskog jezika – tu ministru ne idu poslovi, jer on kao i većina naših političara – recimo Vuk Drašković i drugi – govori uglavnom deseterački. Da bi se neka promena načinila, valjalo bi oslušnuti glas i onih Srba na Kosovu, i to ne samo sa severa Kosova, kojima iz dana u dan postaje jasno da ne treba da beže s Kosova, ali im je jasno i to da je ostanak na Kosovu uz ovakvu asistenicju Beograda gotovo nemoguć. Svako vreme, kaže se, traži novog čoveka. A za Vuka J. ne može se reći da je nov čovek. Kosovo će ostati naše u mentalnoj sferi kolektivnoga pamćenja kao tačka sećanja i uporište identiteta – to sporno nije – ali ako se porazi budu proglašavali pobedom, ono će sigurno biti sve dalje.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 09.10.2010.