Wannabe doktor

Ko zagorčava život Siniši Malom? „Tviter-profesor“, kaže Mali. Ko je „tviter-profesor“? Za Malog, to je Raša Karapandža. Ko je Karapandža? On je sve suprotno od „eminentnih stručnjaka i uglednih profesora“, kaže Mali, „koji su ocenjivali moj rad i studiozno ga analizirali“. Ko je još Karapandža? Karapandža je još i junak sa twittera, kaže Mali. Šta je za Malog twitter? Twitter je za Malog očigledno metonimija za kukavičluk. I još? Mali, dakle, twiter koristi kao metonimiju za sve što nije eminentno, stručno i ugledno. Ko je još Karapandža u očima Malog? On je još, kaže Mali, i „potpuno anonimni pojedinac“. Biti „anoniman“, i to „poptuno“, a pored toga još i „pojedinac“, misli Mali, nešto je strašno loše i uopšte uzev neprihvatljivo. Jezik za zube, anonimni pojedinci, kaže Mali.

Ko je zaista Karapandža, pored toga što je osoba za koju Mali nikada do pre pet godina nije čuo? Karapandža je redovni profesor i šef katedre za finansije na EBS Univerzitetu u Wiesbadenu i redovni gostujući profesor na Njujorškom univerzitetu (NYU). To ga ne čini manje anonimnim pojedincem, u očima Malog, ali bi, čak i za Malog, on morao biti više od „tviter-profesora“. Zašto je, pak, za Malog twitter metonimija za nešto pogrdno? Postavimo pitanje drugačije: da se Karapandža kritikom tobožnjeg doktorata Malog oglasio na nekom nacionalnom servisu, da li bi on bio manje twitter? U vezi sa tim, da li je Karapandža imao ikakvu šansu da se, pod tekućim režimom u Srbiji, pojavi sa kritikom doktorata Malog, recimo, na nacionalnom javnom servisu?

Znamo, nije. Zašto? Zato što nacionalni javni servis nije slobodan medij. Šta nam to onda govori o twitteru? To nam kaže da je twitter u Srbiji slobodan, za sada. Slobodni su još neki mediji, štampani i elektronski, među kojima onda i neki „internet-portali“. Šta Mali misli, šta je cilj „internet-portalima“? „Internet-portalima“ je cilj da „privuku pažnju javnosti“, kaže Mali. Šta u tome ima loše, Mali ne kaže, ali govori kao da je to loše. Sada je već malo jasnije da twitter Mali koristi kao metonimijsku zamenu za one štampane i elektronske medije, među kojima su i „internet-portali“, koji su objavili da je njegov navodni doktorat u stvari plagijat. A to su objavili jer su slobodni i jer objavljuju istinu, a ne lažu, kao što laže Mali i mediji pod kontrolom tekućeg režima.

Tako se u govoru Malog twitter javlja kao zamena za istinu i slobodu. I pošto twitter za malog konotira nešto pogrdno, ispada da Mali slobodu i istinu vidi kao nešto pogrdno, to jest ništavno, dok je laž za njega – eminentna, stručna i ugledna.

Dobro, pustimo Malog i ostanimo kod laži. U vezi sa tim – dakle sa laži – zapitajmo se: kakva je razlika između više od sto hiljada osoba na skupu režima ispred parlamenta od 19. aprila i članova Nastavno-naučnog veća Fakulteta organizacionih nauka koji su velikom većinom odlučili da prihvate Izveštaj komisije za proveru takozvanog doktorata Malog, gde se bukvalno kaže da on jeste prepisivao, ali da to nije bitno, jer je prepisivao malo. Ili, kakva je razlika između svakog potpuno anonimnog pojedinca sa skupa od 19. aprila i krajnje neanonimne rektorke Univerziteta u Beogradu Ivanke Popović, koja će reći da „ne postoji propis o limitu koliko neki rad može biti prepisan“. I još: „Limit ne može biti kvantitativno propisan jer su moguće vrlo različite interpretacije konteksta zašto je tekst prepisan. Na mentoru i komisiji koja analizira nalaz softvera za proveru originalnosti teksta je da utvrdi da li je razlog preuzimanja teksta opravdan ili ne.“

Dakle, iz ugla laži, između više od sto hiljada „potpuno anonimnih pojedinaca“ sa skupa ispred parlamenta od 19. aprila, te poluanonimnih članova NNV FON-a i sasvim neanonimne rektorke Ivanke Popović nema apsolutno nikakve razlike – jer su svi oni pristali na laž. Preciznije, prihvatili su laž, podržavaju je i šire. Sasvim kratko – svi oni, dakle, lažu, kao što laže i Mali, kada, na primer, Karapandžu nazove „tviter-profesorom“ i kada hoće da stvori utisak da samo Karapandža osporava njegov tobože naučni rad. Pored Karapandže, zna to dobro i Mali, pa zato i možemo da kažemo da laže, njegov wannabe doktorat (a wannabe ovde stoji kao referenca na to da je rad delimično prepisao i iz engleskog originala) za plagijat drži barem još tristotinjak profesora, što iz Srbije što širom sveta. A neki od njih su se i javno oglasili, pored Karapandže, ali ih je Mali svesno zanemario. Pa tako kod Malog i sam Karapandža, baš kao twitter, stoji kao zamena za sve odvažne naučne radnike koji su rekli istinu o njegovom intelektualnom lopovluku.

Pošto to znamo, možemo dalje da razvijemo prethodni uvid: kao twitter, Karapandža za Malog predstavlja oličenje slobode i istine. A videli smo, slobodu i istinu Mali ne ceni uopšte, za njega su to pogrdne kategorije, jer on vrednuje laž kao – eminentnu, stručnu i uglednu. No, zaista pustimo više Malog, jer je on, u stvari, u celoj ovoj naglavce postavljenoj priči o predstavljanju laži kao vrhovnog dobra, najmanje bitan.

Za nas bi bilo ključno sledeće: zašto se sto hiljada osoba, a sa njima i članovi NNV FON-a, a sa njima i sama rektorka spremno penju u autobuse – e da bi svi zajedno klicali laži? Jer, na primer, zna Ivanka Popović, jer da ne zna ne bi ni bila rektorka, sve ono što su rekli i Aleksandar Stević i Ognjen Radonjić – prvi, da se ne sme nimalo prepisivati; a potonji, da to da se ne sme nimalo prepisivati jasno stoji u dokumentima Univerziteta – a opet ona kaže da „ne postoji propis o limitu koliko neki rad može biti prepisan“. Pa dobro, ne postoji takav propis, jer se ne sme prepisivati nimalo. To stoji u propisima. A pošto to zna, Popović dakle prećutkuje istinu kada kaže – „ne postoji propis o limitu koliko neki rad može biti prepisan“. Nimalo anonimna rektorka tako umesto istine bira da spekuliše o nepostojećim limitima i trudi se da zvuči pametno kada govori da su „moguće vrlo različite interpretacije konteksta zašto je tekst prepisan“.

Dakle, zašto rektorka to radi? Zašto glasaju članovi NNV FON-a tako kako glasaju, za laž dakle? I zašto se sto hiljada osoba ukrcava na autobuse da kliče osobi koja ih je unesrećila?

Zašto Mali laže, to svi znamo. On od toga ima koristi. Zašto on i čitav režim gaze po ustanovama (u ovom konkretnom slučaju – obrazovnim) u Srbiji, i to bi trebalo da nam bude jasno: režimu, pa dakle i Malom, odgovara da ustanove (pa tako i – obrazovne) ne postoje, jer se bez njih ljudi teže povezuju i udružuju da pruže otpor ugnjetavanju. Ali, kakvu korist od toga imaju svi ostali, a među njima i članovi NNV-a FON-a i rektorka lično – to bismo zapravo morali njih da pitamo da nam objasne. A dok ne dobijemo odgovor, treba da izvučemo barem jednu pouku iz čitave ove pervertirane priče: tekući režim ne počiva (kako se uvrežilo) na manipulacijama i pritiscima na loše stojeće i slabo obrazovane žitelje Srbije. Naprotiv, on stoji na čvrstom i (po svemu sudeći) dobrovoljno sklopljenom savezu elita, što su sad demonstrirali i NNV FON-a i rektorka. Onih sto hiljada su žrtve, a ovi potonji su saučesnici. Istina, u jednom samouništavajućem udruženom kriminalnom poduhvatu. Ili, ako hoćete – u samoubistvu.

Peščanik.net, 18.05.2019.

Srodni linkovi:

Raša Karapandža – Žalba na odluku NNV-a Fakulteta organizacionih nauka

Ognjen Radonjić – Univerzitet ima poslednju reč

Aleksandar Stević – Prepisivanje i procenti

Dejan Ilić – Pa šta ako je prepisao!