Za oktavu više

Izgleda su se predsednik Srbije i zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD dobro izvikali jedan na drugoga.

Jer, kako je sam Vučić rekao, na primedbe „iznete možda s pojačanom intonacijom, ja sam mu za oktavu više odgovorio“. Tako se predsednik Vučić bar za trenutak opet vratio u devedesete kada se dešavalo baš to: hrvatski ili bošnjački predstavnici bi napravili neku provokaciju, a onda bi srpski uzvratili još žešćom paljbom.

Ali na stranu to – šta je Hojt Ji zaista rekao Aleksandru Vučiću? Iz saopštenja izdatog (malo poduže) nakon sastanka, vidi se, opet kao što je primetio sam Vučić, da tu nema posebno novih stvari. Razgovaralo se o rešavanju slučajeva ubistva braće Bitići 1999. i paljenja ambasade SAD u Beogradu 2008. godine, zatim o važnosti postojanja opozicije i značaju slobode izražavanja, o sedenju na dve stolice i, konačno ali najvažnije, o važnosti normalizacije odnosa sa Kosovom, pardon Prištinom.

Krenimo redom. Zar rešavanje pomenutih slučajeva starih gotovo 10, odnosno 20 godina, nije pre svega u interesu građana Srbije? Zašto bi to predsedniku smetalo? Takođe, zar predsednik misli da opozicija, a i sloboda medija ne treba da postoje? Kako radi – čini se da misli.

Da Srbija formalno teži Evropskoj uniji, ali da sve više liči na Putinovu Rusiju – upravo po odnosu prema medijima i opoziciji – vidi se iz aviona, koji ne mora biti „mig“.

Najsmešnije je ipak kada za probleme u normalizaciji odnosa sa „južnom srpskom pokrajinom“ Vučić krivicu svaljuje na Tadića i Jeremića, koji su navodno „jeziv kamen u cipeli u svim razgovorima“. Koliko god njihova politika bila pogrešna (a pitanje je šta je za koga tu pogrešno), taj „kamen“, ne u cipeli nego o vratu Srbije, nastao je devedesetih, zahvaljujući politici u kojoj je Vučić lično imao ako ne odlučujuću a ono svakako zapaženu ulogu, dok je uticaj njegovog „političkog mentora“ bio presudan. Uzgred, ta „politika terora“ razliku između Kosova i Katalonije čini velikom kao onu između boga i šeširdžije. U stvari, pominjanje Tadića i Jeremića u ovom kontekstu samo je u funkciji sve „žešće“ (da upotrebimo „predsednički“ termin) predizborne kampanje koju Vučić ni za trenutak ne prestaje da vodi. I čemu je zapravo podređen svaki njegov nastup, do najmanjeg detalja. Kao što je recimo izjava, na prvi pogled reklo bi se potpuno van konteksta – na konferenciji za novinare sa Dodikom – da će „Srbija kada završi Koridor 10 od zemalja sa prostora bivše Jugoslavije imati najviše kilometara autoputa, a pre 15 godina imala je skoro dva puta manje od Hrvatske“.

Mora da se predsednik zbunio. Jer, pošto predsednik svoj posao radi „časno i pošteno“ i uvek građanima govori istinu i samo istinu i ništa drugo osim istine – Srbija više kilometara autoputeva od Hrvatske ima već šest meseci. Naime, pre gotovo pune dve godine, u decembru 2015, Vučić je rekao da će „Srbija više autoputeva od Hrvatske imati u martu 2017. godine“. Verujem da će predsednik ovu zabunu otkloniti upravo večeras na „ružičastoj televiziji“ i da će svečano objaviti da je Hrvatska konačno dostignuta i prestignuta. Nije valjda Koridor 10 kao Đekna: još nije gotov, a kad će ne znamo.

Šalu na stranu, šta god da je Vučić o svim ovim temama rekao „zameniku pomoćnika“ – a šta je stvarno rekao to večeras na Pinku sigurno nećemo saznati – on nije, mada je tako kazao, „štitio suvereno pravo Srbije i građana Srbije da budu svoj na svome i da sami, suvereno odlučuju o svojoj budućnosti“.

Jer najpre, građani Srbije su odlučili da svoju suverenost podele sa međunarodnim organizacijama: pre svega Ujedinjenim nacijama čija je Srbija članica, kao i sa Evropskom unijom čija članica Srbija tek treba da postane, pa i „odlučuju“ u skladu sa tim preuzetim obavezama. Drugo, tu suverenost su, dobrovoljno takođe, „uokvirili“ korpusom osnovnih ljudskih prava i sloboda. Jedno od tih prava je da budu obaveštavani, na odgovarajući način, o aktivnostima državnih funkcionera. Zbog toga plaćaju javni servis – da predsednik države, između ostalog, ima odakle da im se obrati kada želi da im nešto značajno poruči. Građanke i građani Srbije nisu ni izabrali niti plaćaju predsednika da diže rejting i povećava prihod privatnim televizijama. Pa da recimo ode na Hepi i nekome objavi rat. Što ne ide – ne ide, je l’ tako?

Predsednik naravno, kao i bilo ko drugi, može i treba da daje intervjue privatnim televizijama, tu nema ničeg spornog. Ali kada sam najavi da će neke stvari za koje on misli da su važne saopštiti građanima, onda treba da koristi javni servis. To je pravo građana, a obaveza predsednika. Zato je izgovarao one reči dok je držao ruku na Ustavu.

Peščanik.net, 30.10.2017.

Srodni link: Ljubodrag Stojadinović – Tri tvrde stolice