- Peščanik - https://pescanik.net -

Zabrana Prajda – nemoguća misija

Foto: Lazara Marinković

1.

Javnost je već navikla da se u nedeljama pred održavanje manifestacije Parada ponosa oglašavaju njeni grleni protivnici ispaljujući najžešći arsenal mrziteljskih gadosti. Dverima, SS Zavetnicima, koaliciji NADA, verskim funkcionerima (bez obzira na religijsku pripadnost, mada prednjači SPC), intelektualcima-analizatorima, huškačkom novinarluku, anonimnim piscima mrziteljskih grafita i poruka na društvenim mrežama i velikom delu u mržnji „outovanog“ režima pridružio se ovoga puta i – On. A nije da oduvek nije bilo jasno da baš tu i pripada.

Nesporna je činjenica, naime, da čak i ponešto uljudniji među protivnicima Prajda biraju umerenije reči kada o tom događaju govore. Kada predsednik države Prajd nazove „ono čudo“ (ili upotrebi razne druge omalovažavajuće fraze) i kada o Prajdu govori sa neskrivenim prezirom, onda to nije ništa drugo nego loše prikriveni poziv na nasilje. Sve drugo, a naročito tobožnja privrženost „zaštiti svačijeg prava“, u poređenju sa poganim kvalifikacijama tog događaja koje prosipa, deluje neuverljivo i neiskreno. I ne – niko ne očekuje da demonstrira podršku i simpatiju. Dovoljno je da o Prajdu govori uljudno – kao o dešavanju, događaju, manifestaciji, šetnji. Bez empatije, za koju verovatno nije ni sposoban, ali i uzdržavajući se makar od upadljivog manifestovanja prezira. Jer reč je o građanima ove zemlje i predsednik (ma kakvim nesrećnim spletom nenormalnih okolnosti da se na tom mestu našao) nema pravo da na tako degradirajući i sraman način govori o manifestaciji koja je deo opravdane borbe za ravnopravnost jedne manjinske grupe.

Ali ma koliko da je on nepodnošljiv, uvek se nađe neko „napredniji“ u toj disciplini. Po pravilu je to njegova nova-stara izabranica za… nešto, koja je uspela da besramno optuži zajednicu, kojoj je njen šef upravo saopštio da su građani drugog reda, za – nezahvalnost. Kaže: „Hajde nekada i da slavimo neke velike i važne, značajne stvari. Onaj ko je slušao Aleksandra Vučića juče na konferenciji za štampu, mogao je zaista da bude ponosan time šta je izgovorio predsednik sa takvim autoritetom, čitavom svom narodu. Ja mislim da je to revolucionarno, ogromna prekretnica“. Na sreću, nisam slušao (odavno ne slušam) ali sam za potrebe pisanja ovog teksta mazohistički pogledao neke izveštaje sa tih uvek „vanrednih“ obraćanja i shvatio da osoba naziva „prekretnicom“ to što je njen šef izgovorio da su ljudi koji bi da organizuju „ono čudo“ i koji su mu „odvratni“ (koliko i oni koji bi da ih biju!) zapravo „naša braća, naše sestre, naši roditelji“.

Revolucionarno? Prekretnica? Ne mogu da tvrdim sa sigurnošću da to isto često tvrde i popovi, ali pouzdano znam da sam u više navrata za neke od njih en passant registrovao da izgovaraju gotovo identičnu misao. Nije me mrzelo da proverim. Na primer, episkop Grigorije, u intervjuu Politici 2010. godine, naziva učesnike Prajda „braćom i sestrama“ dodajući, naravno, da odbaciti greh ne znači da treba odbacivati i grešnika i ostalo što dolazi iz tog popovskog svetonazora. I ništa. Efekat je identičan onome kada SPC narajca siledžije svakovrsnim mržnjama, pa onda kaže da je protiv nasilja… Sve već viđeno, doživljeno, ponovljeno… Razlika između SPC Sinoda i ovog inokosnog organa jedino je u tome što u SPC ima više glasova da pošalju međusobno oprečne poruke (na primer Grigorije u klin, a Nikanor u ploču) a ovaj, kao i sve drugo, mora sve sam, pa tako i da napada i da „razume“ organizatore Prajda, nekada u istoj rečenici. Pri čemu glasači nepogrešivo ocene šta je izgovoreno „reda radi“, a šta je autentična poruka njima.

2.

Što se tiče poziva da Parada bude zabranjena, slobodno se može tvrditi da takva mogućnost, sa stanovišta Ustava i zakona ove zemlje (gotovo da) ne postoji. Razume se, Ustav Republike Srbije (URS), kao i Zakon o javnom okupljanju (ZJO) navode legitimne razloge za ograničenje prava na slobodno okupljanje. Prema URS ono se može se ograničiti „ako je to neophodno radi zaštite javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti Republike Srbije“ (član 54. URS). Sa druge strane ZJO, član 8, predviđa da okupljanje nije dozvoljeno:

„1) kada postoji ugrožavanje bezbednosti ljudi i imovine, javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti Republike Srbije;

2) kada su ciljevi okupljanja usmereni na pozivanje i podsticanje na oružani sukob ili upotrebu nasilja, na kršenje ljudskih i manjinskih sloboda i prava drugih, odnosno na izazivanje ili podsticanje rasne, nacionalne, verske ili druge neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti;

3) kada nastupi opasnost od nasilja, uništavanja imovine ili drugih oblika narušavanja javnog reda u većem obimu;

4) ako je održavanje okupljanja suprotno odredbama ovog zakona.“

Jednostavno govoreći, da bi u obzir došlo pozivanje na neki od ovih razloga za zabranu javnog okupljanja potrebno je da organ koji izriče zabranu jasno i uverljivo demonstrira i obrazloži njegovo postojanje. Pri tome, standard, koji priznaje i Evropski sud za ljudska prava, jeste da se u oceni šta je sadržaj morala, a naročito u proceni postojanja razloga bezbednosti ostavlja organima odlučivanja (državi) dosta široka margina slobodne ocene.

Međutim, kada je u pitanju razlog „zaštita morala“ i to „u demokratskom društvu“, zabrana Prajda, imajući u vidu jurisprudenciju ESLJP i samu logiku Evropske konvencije, jednostavno – ne dolazi u obzir. I to nije puki stav, parola, mišljenje autora ovog teksta već nedvosmislen zaključak koji proizlazi iz prakse ESLJP (videti 4. odeljak ovog teksta), koja je za Srbiju takođe relevantna, budući da URS, članom 18, propisuje: „Odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače se u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje“. Ustavnopravno relevantan pojam morala (javnog morala) nije identičan sa vrednostima i shvatanjima većine. Mišljenje većine u pogledu ljudskih prava, štaviše, irelevantno je. To je bitan princip prava ljudskih prava, koji je URS čak i čvrsto „zacementirao“ odredbom iz člana 108. da „predmet referenduma ne mogu biti […] zakoni koji se odnose na ljudska i manjinska prava“. Logika ovakvog rešenja je jasna i bez posebne eksplikacije: ljudska prava postoje nezavisno od volje bilo koje većine. Zato je teško razumljiv budalasti predlog da se o održavanju Parade ponosa (ili bilo čemu što se tiče prava manjinskih seksualnih ili drugih grupa) izjašnjavaju građani na referendumu, što bi bilo u doslovnom smislu reči protivustavno.

Kada je u pitanju razlog „bezbednost Republike Srbije“, ma koliko da je široka margina koja se ostavlja državi za procenu, veoma je teško i zamisliti (ponovo imajući u vidu praksu ESLJP) da bi država bila u mogućnosti da održavanje Prajda poveže sa eventualnom pretnjama svojoj bezbednosti, na bilo koji način. Naročito bi bilo teško državi da pokaže da postoji bezbednosna pretnja Republici Srbiji usled održavanja Parade ponosa, dok se ostala okupljanja (na primer „ono čudo“ zvano litija) mogu nesmetano odvijati. Bio bi zaista krasan primerak jurisprudencije kada bi neki sud presudio da jedan masovni skup može da se održi, a drugi ne može, iz razloga „bezbednosti Republike Srbije“ i to u bezbednosnom kontekstu koji nema veze ni sa jednim ni sa drugim skupom. Štaviše, ako su tačni navodi da je u litijašenje umešana služba jedne strane države, onda sve skupa postaje do krajnjih granica apsurdno. Razume se – sa pravnog stanovišta. Politički, pak, odavno je sve kristalno jasno.

Ni zakonska odredba o nastupanju opasnosti „od nasilja, uništavanja imovine ili drugih oblika narušavanja javnog reda u većem obimu“, u konkretnom slučaju, ne može biti uverljiva. Naime, čak i svi protivnici održavanja Parade ponosa imaju makar toliko obzira da svoje pristalice pozovu da se uzdrže od nasilja. Ove godine je izuzetak jedan od arhihejtera SPC ali, u celini posmatrano, nezamislivo je da država nema dovoljno sposobnosti da zaštiti pomenuti događaj od jednog broja na nasilje spremnih pojedinaca ili manjih organizacija, čija netolerantnost u odnosu na pomenutu manifestaciju, ako postoji makar kakva država, ne može dovesti do napada na njene učesnike, uništavanja imovine i narušavanja javnog reda „u većem obimu“. Teško da bi bilo kakva argumentacija o tobožnjoj nesposobnosti države da, u konkretnom slučaju, spreči neki nasilni scenario mogla da bude dovoljno uverljiva na bilo kom sudu koji bi ocenjivao postupanje države.1

Konačno, neretko se čuje da je održavanje Prajda „ugrožavanje prava većinske Srbije“. Ugrožavanje prava drugih jeste legitiman razlog za ograničenje nekog prava. Međutim, ovaj dodatak „većinske Srbije“ samo je belodano razotkrivanje o čemu se zapravo radi, a radi se o zahtevanju privilegovanog položaja za većinu. Jer, ako ugrožavanje prava drugih zaista postoji, savršeno je irelevantno da li su ti drugi većina, manjina, jedan čovek ili njih više. Oni koji uobražavaju da su im održavanjem Prajda ugrožena neka prava i da bi ta prava bila zaštićena jedino zabranom Prajda imaju jednostavan način da ostvare zaštitu putem ustavne žalbe Ustavnom sudu Republike Srbije (zbog propuštanja njenih organa da u skladu sa Ustavom zaštite „prava drugih“ od Prajda). Time bi se, makar pravno, stavila tačka na tu besmislenu priču.

3.

Ograničenje prava je, dakle, pravno pitanje, a ne smušeni koloplet nečijih proizvoljnih i nesuvislih utisaka o pravima drugih. O svemu tome se mora ponešto i znati kako bi se iznosio iole autoritativan zaključak, a ne kao ekipa neznalica i zavrzana pomenutih na početku ovog teksta. (Na čelu sa profesorom književnosti i master politikologom, kojeg vredi pomenuti u ovom kontekstu kao svojevrsni omaž za prvoborački staž, budući da je dobra polovina njegove patetične političke karijere protekla u bavljenju ovom temom, u čije se najvažnije aspekte – dakle, pravne – posle skoro dve decenije prosipanja beslovesnih misaonih andramolja o „homoseksualizmu“, razume koliko i konj u kantar.)

Zevzeci koji bi po Srbiji da zabranjuju šta im padne na pamet moraju da se povinuju jednoj jednostavnoj istini, ma koliko im ona bila mrska: sistem zaštite ljudskih prava je, na njihov užas, uz poneku brešu (nastalu mnogo više iz razloga oportunizma, kukavičluka ili voluntarizma državnih organa, uključujući i sudove, nego zbog sistemskih propusta u samoj strukturi mehanizama zaštite) skoro besprekoran. Da bi se neko pravo moglo ograničiti neophodno je da organ koji odlučuje o tom ograničenju primeni instrument koji se naziva test proporcionalnosti, a koji je u URS ovako definisan: „Ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava… Pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni su da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava“ (čl. 20. URS).

Razume se, primena ovog testa zahteva postupak u kojem bi puno toga trebalo uzeti u obzir, ali suština navođenja ove odredbe URS u ovom tekstu je da se skrene pažnja na nešto što bi trebalo da je zaista svima na srcu: ljudsko pravo i sloboda, bilo čiji, ne mogu se ograničavati proizvoljno, odokativnom ocenom i na osnovu pukih utisaka. I još nešto treba da se zna i usvoji, ako se želi minimalno kompetentna diskusija o mogućnosti ograničenja ljudskih prava: kod ograničenja važi princip da se izuzeci usko tumače (exeptiones sunt strictissimae interpretationis). Izraz toga je upravo pomenuti test proporcionalnosti. To znači, grubo govoreći, da se o eventualnom postojanju razloga za ograničenje prava (što je izuzetak od pravila da pravo postoji bez ograničenja) mora postupati „najstrože“ u odnosu na razlog izuzetka, a ne najstrože prema samom pravu (kako inače umišljaju svi oni koji, bilo tiranski bilo podanički, jedva čekaju da pronađu neki razlog da se pravo ograniči).

Svako ko pretenduje da u bilo kom smislu odlučuje o pravima, a time i o životima i sudbinama drugih ljudi, ako nema u svesti najlepšu misao ikada formulisanu, zapisanu u Univerzalnoj deklaraciji UN o ljudskim pravima – Sva ljudska bića se rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima – i ako ne teži njenom ostvarenju, zaslužuje samo najiskreniji prezir. Svako ko javno (u skupštini, po medijima, skupovima, društvenim mrežama) govori o tome da treba zabraniti Prajd, nemajući u vidu sve relevantne ustavne odredbe i nemajući pred sobom makar i pokušaj sopstvene nepristrasne analize izvedene po ustavnim i kriterijumima međunarodnih foruma koji se bave zaštitom ljudskih prava, ne samo da belodano pokazuje da nema pojma o ljudskim pravima nego je – makar i nesvesno – njihov nepomirljivi neprijatelj.

Iz svega navedenog jasno je da je, što se tiče famozna četiri zida, LGBT+ zajednica već unutar zidina i to zidina ljudskih prava, što je jedini zid koji je potreban. Taj je zid isti za sve: naruši li se kako bi se naudilo pravima seksualnih manjina, pukotina se lako širi dalje, dok se zid ne uruši sasvim. Naprosto, jedina zaštita najšireg sloja neprivilegovanih, u kontekstu buržoaske demokratije, jeste korpus ljudskih prava i više je nego cinično kada se taj bedem razara njihovim sopstvenim mišicama, pod uticajem privilegovanih manipulatora. Kada je većina građana zaista protiv ljudskih prava drugih, uskraćujući ovde jedno, tamo drugo pravo, efekat je kumulativan i na kraju će svi ostati bez te tvrđave koja je moćna samo ako se brani i dograđuje. Razume se, moguće je da je i da je država Srbija, uprkos obavezama koje proističu iz Ustava i međunarodnih instrumenata, spremna da prihvati opravdano gnušanje demokratske javnosti svuda u svetu (svuda u svetu!) zbog zabrane Prajda, kao i da na kraju plati kaznu po eventualnoj tužbi pred ESLJP, radije nego da obezbedi njegovo održavanje. Ali to bi bio bahati voluntarizam države i to je ujedno sve što se o takvom postupku može reći: čisto varvarstvo. Može, naravno, i tako, ali to je recept za potpuni rasap pravnog poretka, za pretvaranje društva u zverinjak i, na kraju, za potpunu propast Republike kao garanta slobode i ravnopravnosti svih ljudi i građana. A na to ne sme niko da pristane, ako je čovek i građanin.

4.

Umesno je na samom kraju predočiti i jedan primer jurisprudencije ESLJP, povodom zabrane održavanja Parade ponosa (izabrani su samo opšti stavovi suda, koji su načelno relevantni i za slučaj eventualne zabrane Parade ponosa i u Srbiji, bez pojedinosti slučaja, a presudu u celini moguće je pročitati ovde):

„U pogledu izjava koje pozivaju na nasilje i podstiču krivična dela protiv učesnika javnog skupa […] kao i svih izolovanih pretnji nasiljem, vlasti su mogle adekvatno da ih reše gonjenjem odgovornih lica. Međutim, čini se da vlasti u ovom predmetu nisu reagovale na poziv […] na nasilje na bilo koji drugi način osim što su zabranile skup […] Oslanjajući se na tako flagrantno nezakonite pozive kao razloge za zabranu, vlasti su u suštini podržale namere osoba i organizacija koje su jasno i namerno planirale da prekinu mirne demonstracije suprotno zakonu i javnom poretku.

[…] Sud zaključuje da Država nije sprovela adekvatnu procenu opasnosti po bezbednost učesnika skupova i po javni red i mir. Ponavlja da bi društvo bilo lišeno mogućnosti da čuje različite stavove po bilo kom pitanju koje vređa osećanja većinskog dela društva kada bi demonstracije bile zabranjivane svaki put kad postoji mogućnost da na njima izbiju napetosti i uzavreli sukobi između suprotstavljenih grupa […] U ovom predmetu, Sud ne može da prihvati tvrdnju Države da je pretnja bila tako velika da je iziskivala primenu tako drastične mere kao što je zabrana skupa u celini, a kamoli ponovne zabrane […]

Sud zapaža da je gradonačelnik […] u brojnim prilikama izražavao svoju odlučnost da spreči održavanje gej parada i sličnih skupova, očigledno jer ih je smatrao neprimerenim […] Država je u svojim zapažanjima takođe istakla da bi ovakve skupove trebalo u načelu zabranjivati, jer propaganda koja promoviše homoseksualizam nije u skladu sa verskim načelima i moralnim vrednostima većine i može biti štetna ako je vide deca ili osetljive odrasle osobe […] Sud nije uveren da Država u ovoj fazi može da zameni jedan legitimni cilj zaštićen Konvencijom drugim ciljem, koji domaći organi nikada nisu odmeravali u odnosu na ovaj prvi („test proporcionalnosti“ – prim. S. M.). Štaviše, Sud smatra da zabrana u svakom slučaju nije bila srazmerna nijednom od dva navodna cilja (bezbednost i moral – prim. S. M.).

Sud ponavlja da se garantije iz člana 11 Konvencije (sloboda okupljanja i udruživanja – prim. S. M.) odnose na svako okupljanje osim onog čiji organizatori i učesnici nameravaju da pribegnu nasilju ili da na drugi način osporavaju temelje demokratskog društva […] Kao što je Sud izjavio […]: „svaka mera kojom se zadire u slobodu okupljanja ili izražavanja osim u slučaju podstrekavanja na nasilje ili odbacivanja demokratskih načela – koliko se god određeni stavovi ili reči činili šokantnim i neprihvatljivim vlastima – štete demokratiji i često je čak dovode u opasnost.

Sud zatim ponavlja da uslovljavanje uživanja prava iz Konvencije nekoj manjinskoj grupi njenim prihvatanjem od strane većine ne bi bilo u skladu sa temeljnim vrednostima Konvencije. Da je to slučaj, prava manjinske grupe na slobodu veroispovesti, izražavanja i okupljanja bila bi tek teoretska, a ne praktična i delotvorna kao što Konvencija nalaže.“

Peščanik.net, 01.09.2022.

LGBTQIA+

________________

  1. Na ovom mestu vredi podsetiti na slučaj segregacije u Little Rock Central High School u Arkanzasu, 50-ih godina prošlog veka. Pošto su tamošnji građani sa rasističkim predubeđenjima, uprkos odlukama Vrhovnog suda SAD, onemogućavali učenike iz crne populacije da pohađaju nastavu bez segregacije, predsednik SAD Dvajt Ajzenhauer poslao je pripadnike 101. padobranske divizije da, uz njihovu zaštitu, devetoro đaka Afroamerikanaca ostvari svoja ustavna prava. Pripadnici ove jedinice, pritom, nisu slučajno odabrani, već je u svemu bilo i snažne simbolike: jedinica je uživala veliki ugled zbog značaja koji je imala prilikom iskrcavanja u Normandiju 1944. godine i konačnom slomu fašizma, čija je rasistička komponenta dobro poznata. Ajzenhauer, razume se, nije govorio o desegregaciji kao „onom čudu“, o đacima koji su mu „odvratni“ koliko i oni koji bi da im uskraćuju prava, nego je postupio kako postupa državnik i – ušao u istoriju. To je, primera radi, događaj za ponos, a ne nemušte frazetine jednog preispoljnog opsenara, kojeg ne samo da je besmisleno, nego je i naporno slušati jer je, pored sve besadržajnosti ispraznih tirada, pride i očajan govornik.
The following two tabs change content below.
Srđan Milošević, istoričar i pravnik. Diplomirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Odeljenju za istoriju. Studije prava završio na Pravnom fakultetu Univerziteta UNION u Beogradu. U više navrata boravio na stručnim usavršavanjima u okviru programa Instituta za studije kulture u Lajpcigu kao i Instituta Imre Kertes u Jeni. Bavi se pravno-istorijskim, ekonomsko-istorijskim i socijalno-istorijskim temama, sa fokusom na istoriji Jugoslavije i Srbije u 20. veku. Član je međunarodne Mreže za teoriju istorije, kao i Srpskog udruženja za pravnu teoriju i filozofiju i Centra za ekonomsku istoriju. Jedan je od osnivača i predsednik Centra za istorijske studije i dijalog (CISiD). Član je Skupštine udruženja Peščanik. Pored većeg broja naučnih i stručnih radova autor je knjige Istorija pred sudom: Interpretacija prošlosti i pravni aspekti u rehabilitaciji kneza Pavla Karađorđevića, Fabrika knjiga, 2013.

Latest posts by Srđan Milošević (see all)