Organizovana grupa poznata pod zvaničnim nazivom Srpska napredna stranka na ironičan način deli sudbinu Republike Srbije. U izvesnom smislu njen institucionalni integritet je čak u težoj poziciji u odnosu na državu u kojoj funkcioniše pod legalnom maskom političke stranke. Njome i dalje suvereno gospodari Aleksandar Vučić, iako je, koliko je poznato, tek član te organizacije, a ne njen predsednik. O svemu relevantnom u vezi sa tom strankom i dalje saznajemo od Vučića i to, razume se, nikoga ne iznenađuje. Zna li iko uopšte ko je, primera radi, portparol te družine, koji bi u svakoj normalnoj političkoj situaciji izveštavao o stranačkim aktivnostima? Osim toga, verovatno većina članstva i simpatizera SNS-a ni ne zna da Vučić više nije (zvanično) na njenom čelu. U vreme sada već bivše parlamentarne demokratije, čak i njenih slabašnih početaka tokom devedesetih, svako ko je bar malo pratio politički život znao je „kao iz topa“ da izbaci imena portparola bar tri do četiri vodeće političke stranke. Danas, u postdemokratskoj, postparlamentarnoj i postpolitičkoj Srbiji, to više nije slučaj.
Baveći se kratkim istraživanjem za ovaj tekst, pogledao sam gde se u organizacionoj strukturi SNS-a danas nalazi Aleksandar Vučić. I, očekivano, čak je i taj podatak pokazatelj idiotizacije političkog života u Srbiji. Vučić je, naime, naveden na listi članova Predsedništva SNS-a. Na kraju te liste navodi se da su i Đurić Marko i Tabaković Jorgovanka takođe „izabrani članovi Predsedništva… koji ne obavljaju stranačku funkciju dok su na aktuelnim javnim funkcijama“. Razume se, Vučić Aleksandar je na listi članova Predsedništva bez obzira na drugu „javnu funkciju“, što je izraz „doktrine“ da funkcija Predsednika Republike nije javna funkcija u smislu u kojem su to ambasadorska funkcija ili funkcija guvernera NBS-a, a što je suprotno svakoj političkoj i ustavnoj logici, pa i zdravom razumu. U takvom kontekstu ostaje nejasno i zašto je Vučić uopšte odlazio sa čela SNS-a, kada je sve u delovanju te grupacije i ponašanju njenog neformalnog gospodara potpuno isto kao dok je i formalno bio „veliki šef“. Izgleda da mu je neformalna i vaninstitucionalna moć jednostavno neuporedivo draža.
Pre izvesnog vremena pomenuto Predsedništvo SNS-a je „donelo odluku“ (verovatno samo potvrdilo Vučićevu personalnu raspodelu likova na raspolaganju) da se na mesto predsednika Narodne skupštine instalira Ana Brnabić. Ovoj osobi bilo je, doduše, kako pišu mediji, ponuđeno da bira između dve funkcije i ona je izabrala da postane predsednica Narodne skupštine, što se nedavno i dogodilo. Šta je sve u takvom razvoju događaja glupo, naopako i pogrešno?
Odgovora na postavljeno pitanje ima više. Najpre, sama ideja da Ana Brnabić treba da obavlja bilo koju državnu funkciju sama po sebi je najperverznija sprdnja sa Srbijom i izraz sadističkog ponižavanja njenih građana. Ali kada je već Vučićevom voljom Ani Brnabić namenjena neka državna funkcija, zašto to ponovo nije funkcija predsednice vlade? „Veliki šef“ za njen rad na tom položaju, koji je pretvoren u lakejsku službu, ima samo reči hvale. Da li neko, u tom slučaju, građanima Srbije duguje objašnjenje zašto tako uspešna premijerka mora da napusti mesto na kojem se tako dobro pokazala?
No, kada već sa čelne funkcije u vladi (neshvatljivo zašto) Ana Brnabić odlazi, sama ideja da Aleksandar Vučić ili bilo ko drugi takvoj osobi omogući da bira između druge dve važne funkcije još jedna je ovdašnja svinjarija. Jer, čak i ako stranke zaista tako neformalno funkcionišu (što bi samo po sebi bilo veoma neozbiljno), vrhunac je neodgovornosti saopštiti javnosti da je nekome (a naročito dotičnoj) bilo prepušteno da bira na koju će važnu funkciju da se smesti. Da li je ikome ko išta razume i zna o funkcionisanju države prihvatljivo da bilo ko na važne položaje u državi dolazi na način da mu je ostavljeno na volju da bira: „Evo, imaš ambasadu u Vašingtonu i mesto predsednika Narodne skupštine, pa biraj, ago, što je tebi drago, kao stvorena si i za jedno i za drugo, a super si bila i na čelu vlade, prosto ne znam gde bolje spadaš…“? Znamo da jedno priliči Jupiteru, a drugo volu, ali ipak – država je država. Zamislimo, dakle, da u Velikoj Britaniji ili Nemačkoj ili Francuskoj nekome poput Ane Brnabić stranački šef koji to zapravo i nije ponudi da bira na koju će državnu funkciju da zasedne iako nije dorastao ni za jednu!?
Konačno, vrhunac ovog niza predstavlja sama činjenica da je, stavljena pred tako primamljiv izbor, sama Ana Brnabić izabrala da bude na čelu Narodne skupštine! Osoba bez dana parlamentarnog iskustva, koja o parlamentarizmu nema ni najmaglovitiju predstavu (kao što, očigledno, kada je u pitanju politika, demokratija, država, i inače ne zna ništa ni o čemu) sama, u munjevito stečenoj komičnoj samouverenosti da je postala politički štih, bira (!?) da zasedne na čelo Narodne skupštine. Taj stepen osionosti jednog netalentovanog političkog analfabete, čije se političko „sazrevanje“ (kojim impresionira „velikog šefa“) svodi na kontinuirano jačanje bezobrazluka i konfliktnosti, predstavljaju novo dno, za koje, doduše, znamo da će već sutra, delovanjem istih aktera, biti iznova produbljeno.
Naravno, svaki parlamentarac iz vladajuće grupacije sa nekakvim iskustvom morao bi u takvoj situaciji osetiti da mu je, voljom vođe i jedne beskrupulozne osobe, takoreći prosuta kofa pomija na glavu, da ga jedna privilegovana stranačka ekipica ponižava, gazi i prezire. Na sreću, SNS taj soj ljudi nema jer biti parlamentarac sa iskustvom ne znači samo sedeti godinama u skupštinskoj klupi, već podrazumeva i jedan etos, dostojanstvo, samosvest narodnog predstavnika, što znači – biti ličnost, a ne jedna od bezličnih fizionomija u „galeriji likova“. Kako bi, uostalom, jedan parlamentarac sa iskustvom podneo da se na čelu skupštine nađe osoba koja o svojoj novoj dužnosti izgovara rečenicu: „Ovo je sada potpuno jedan drugačiji posao i ja počinjem da učim od večeras“? Razume se, predsednik skupštine je inokosna državna funkcija, ne može se znati kako da budeš predsednik skupštine dok to ne postaneš. U tom smislu to jeste mesto na kojem se o samoj funkciji nešto mora naučiti i „u hodu“. Ali upravo zbog toga se na takve pozicije u državi biraju ljudi koji imaju prethodno iskustvo u radu skupštine, koji znaju šta je parlament. Ne treba naročito naglašavati koliko je važno da se na čelu skupštine nađe ličnost koju krasi tolerancija, delikatnost, sposobnost izgradnje poverenja. To nije politička i državna funkcija na koju se postavljaju stranački jurišnici poganog jezika i gadne naravi, s pravom prezreni od javnosti i političkih oponenata, kakvom se pokazala i u šta je „uznapredovala“ Ana Brnabić, da sriču parlamentarnu demokratiju bez trunke volje da zaista nešto i nauče.
Peščanik.net, 25.03.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Srđan Milošević (see all)
- Anka Parlamentarka - 25/03/2024
- Poslednji jugoslovenski ustav – velika povelja antropološkog optimizma - 22/02/2024
- Sutjeska – iz zemljopisa u istoriju - 16/06/2023
