Zakon poseban, pravna nesigurnost opšta

Pre samo nekoliko dana, ovde sam pisao o posebnom zakonu donetom radi „realizacije projekta revitalizacije“ lokacije bivšeg Generalštaba. Neću propustiti da ponovim da mislim da je za taj zakon preblago reći da je ekstremno kontroverzan, jer je prosto skandalozno i sve što mu je prethodilo i način usvajanja i sadržina koja neizbežno i snažno asocira na korupciju. I to na kombinaciju dva njena najgora oblika: „legalizovanja“ rezultata nezakonitih, čak i kriminalnih aktivnosti, i izigravanja opštih pravila radi ostvarivanja pojedinačnih interesa.

U prethodnom tekstu bavio sam se opštim karakteristikama zakona ne osvrćući se na pojedinačne norme, pa tako i na jednu zaista vrednu posebne pažnje. Itekako vrednu, jer sa samo dve rečenice u pravni poredak unosi veoma opasnu anomaliju.

Indikativno je da te fabulozne norme nije bilo u predlogu zakona koji je stigao u skupštinu. Postala je sastavni, a po svoj prilici najvažniji deo zakona na osnovu amandmana koji je, kasnije, perfidno, podneo neko od poslanika, formalnih predlagača zakona.

U pitanju je presedan koji daleko prevazilazi značaj konkretnog odnosno svakog pojedinačnog slučaja, nešto što zaslužuje energičnu intervenciju Ustavnog suda za koju nažalost znamo da će izostati.

Konkretno, radi se o odredbama u članu 9, stavovi 3 i 4 ovog Zakona, koje glase:

„Odluka o utvrđivanju zgrada Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore i Ministarstva odbrane u Beogradu za spomenik kulture (Službeni glasnik RS, broj 115/05) oglašava se ništavom i smatra se da objekti na lokaciji nisu stekli svojstvo niti imaju status kulturnog dobra.

Republički geodetski zavod i nadležna centralna ustanova zaštite i očuvanja kulturnog nasleđa će na osnovu ovog zakona izvršiti brisanje objekata na lokaciji iz registara koje vode u roku od 15 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.“

I na prvi pogled je očigledno da se radi o tekstu kakav se ne očekuje u zakonu, kakav bi se eventualno mogao naći u nekoj odluci suda i to, naravno, samo uz odgovarajuće, prihvatljivo obrazloženje. A ovakvo potpuno proizvoljno, ni jednim argumentom potkrepljeno oglašavanje pravnosnažnog upravnog akta „ništavim“, odnosno nepostojećim u suprotnosti je i sa osnovnim postulatima prava uopšte i sa jednim od fundamentalnih načela Ustava Srbije.

Generalno, i u našoj i u uporednoj pravnoj teoriji, neophodna pretpostavka ništavosti ili rušljivosti upravnog akta su važne, krupne pravne manjkavosti tog akta. Ti nedostaci se mogu ticati ili nadležnosti organa koji ga je doneo, ili procedure po kojoj je donet ili njegove sadržine, ali razlog ništavosti ni u kom slučaju ne može biti ma čija želja, sasvim nezavisno od toga kakvi i čiji interesi iza nje stoje.

U sistemima koji su zasnovani na načelu podele vlasti, kakav je, makar po Ustavu, i naš, upravne akte organa izvršne vlasti mogu, onda kad su za to ispunjeni uslovi, poništavati nadređeni organi izvršne vlasti i sud, a ne skupština, zakonodavni, politički organ. A ako to skupština, kao u konkretnom slučaju, ipak čini onda krši jedan od osnovnih ustavnih principa – načelo podele vlasti.

Naša vlast je sebi dopustila da zloupotrebljavajući većinu u skupštini, oglasi ništavim zakonit upravni akt i da naredi Republičkom geodetskom zavodu i Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture da legalne i faktički postojeće objekte obrišu iz javnih registara koje vode.

Taj pravno skandalozni presedan veoma verovatno nagoveštava mogućnost da se to što je urađeno ponovi, da vlast lex specialisom kad god joj zatreba, u bilo kojoj oblasti, sve što joj smeta oglašava ništavim i nepostojećim i da briše iz javnih registara šta poželi. Za građane to je krajnje zabrinjavajuća potvrda da je pravna sigurnost koja je u normalnom okolnostima osnov i izraz vladavine prava i conditio sine qua non poverenja građana u pravni poredak, u iskrivljenom sistemu vrednosti aktuelne vlasti daleko ispod njenih apetita i interesa.

Peščanik.net, 15.11.2025.