Zapis o vladikama pukovnicima

Pisati danas u Srbiji traktat o istorijski negativnom iskustvu sveštenstva u Vojsci posao je uzaludan pa i sasvim smešan. U svetu o tome postoje ozbiljni traktati, ali ovde je to uistinu suvišno. Uostalom, dovoljno je pogledati neku ozbiljniju istoriju Crkve da bi sve bilo jasno u vezi s tim – no, ovde to nema smisla niti to koga ozbiljnije zanima jer partijske vrhuške rade svoj posao. U tome im nažalost pomažu i crkve i sve verske zajednice u Srbiji.

Ono što se dogodilo na Vidovdan u Nišu ne bi trebalo da ostavi ravnodušnim nikog – pa ni ozbiljnije ljude u crkvama i verskim zajednicama.

Ministar Vojske – bez mornarice – D. Šutanovac i patrijarh srpski Irinej su potpisali sporazum o prisustvu sveštenstva u Vojsci Srbije, a reči kojima su se obratili javnosti su zbunjujuće i dobrano zaprepašćujuće. To će – kazao je patrijarh Irinej – „dati viši smisao služenju vojske“. Ministar se pozvao na to da u nekim armijama zapadnih zemalja imaju sveštenike u vojsci – to je tačno – ali ovim se kod nas ukida pravo građanina vojnika da to bude njegov lični izbor. U tom slučaju takva se potreba zadovoljava ali – ministrova objašnjenja su neobična i u suprotnosti su sa groznim istorijskim iskustvom, a još više sa ljudskim pravom vojnika i građanina. No, ministar za to ne haje i nudi nešto drugo – „početni čin sveštenika u Vojsci je kapetan, a teorijski mogu da dobiju i čin pukovnika“. Zanimljivo je još jedno objašnjenje patrijarha srpskog Irineja – „Neki hoće da prozovu i proglase odgovornim crkvu i verske zajednice za mnoge probleme koji bi trebalo da se rešavaju najpre na nekom višem nivou“. To je to i tu smo gde smo – ovo je najviši nivo koji se javnosti predstavio u Nišu. To rešenje nije valjano jer su činjenice pred nama – ostavimo se daleke istorije – setimo se naše skorašnje. U Trnovu su zloglasni Miloševićevi Škorpioni streljali bosonoge bosanske mladiće, a sveštenik o. Gavrilo je činodejstvovao. Nikom – ni u SPC ni u državi – o. Gavrilo nije odgovarao. Do danas je tako, a snimak je zaprepastio Evropu i civilizovani svet. Hodao je po Bosni general Mladić i sejao smrt, a u stopu su ga pratile vladike, mitropoliti sa trebnikom u rukama. Na filmskim snimcima se prepoznaje in corpore taj artiljerijski sinod koji je vršio službu božju. I – nikom ništa do dana današnjega. Snimci postoje, a u knjizi o zloupotrebama institucija u vreme Miloševića su imena koja znamo – a mnogo njih se i ne pominje. To je jedna od mana ove inače dragocene knjige. Svejedno, nikog istorija ne zanima, važno je da su crkveni velikodostojnici nakon potpisivanja sporazuma u Nišu prisustvovali „egzerciru“ koji su u njihovu čast i slavu izveli vojnici i oficiri Vojske Srbije. Ono što je rađeno devedesetih godina u Bosni i širom Balkana – sada se ozvaničuje i imaćemo zvanično i sveštenike oficire kojima će se odavati počasti. Oni će biti plaćeni kao i drugi oficiri – i tako dalje.

Ne verujemo da će to biti na dobro ni državi ni Crkvi, čija bi misija morala biti u nečem drugom. Uostalom i ako nam je za utehu, nismo mi jedini koji gluvima držimo govore i slepima put pokazujemo. Pitaće nas vreme gde smo bili i šta smo radili – ali ovde se o posledicama ne govori i one se zataškavaju. Možda nam se kobne devedesete vraćaju ili su se veće vratile.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 12.07.2011.