- Peščanik - https://pescanik.net -

Žarko Korać – intervju

Fotografije čitateljki, Mina Milenković

“Nažalost, takav incident se mogao očekivati. ” Tako Žarko Korać, profesor (u penziji) beogradskog Filozofskog fakulteta, potpredsednik u Vladi Zorana Đinđića, odgovara na pitanje kojim danas praktično mora početi svaki razgovor o Srbiji i srpskom društvu. Tema je naravno ono što se poslednjih dana dešavalo povodom i oko Srebrenice, ali je konkretno pitanje bilo vezano za napad na premijera Vučića.

“Razloga ima više”, nastavlja sagovornik NM, “a prvi i osnovni je što u percepciji porodica žrtava, pretpostavljam i najvećeg broja Bošnjaka, sve ono što se dešavalo pre Vučićevog dolaska u Srebrenicu bilo je, zapravo, negiranje tog zločina. Srbija je molila da Rusija stavi veto na englesku rezoluciju. Ovde je počelo licitiranje da li se u Srebrenici dogodio genocid ili ne, i maltene je postignut konsenzus da genocida nije bilo već je reč samo o zločinu. Ovde se izjavljivalo da su srpske žrtve mnogo veće, a da se na njih niko i ne osvrće; govorilo se da je rezolucija smišljena da bi se ukinula Republika Srpska i, naravno, kada se još na to doda hipoteka koju taj čovek nosi, dakle njegovo učešće u ratu u Bosni i Hercegovini – jer prema Šešeljevim izjavama on je bio na Jevrejskom groblju, a zna se da je radio na televiziji na Palama – onda se prosto moralo očekivati da se u toj masi tako nešto dogodi. To jeste veliki propust obezbeđenja i zaista je loše što se to desilo, ali se moglo očekivati.

Sad se govori kako će to veoma loše uticati na proces pomirenja u regionu.

Ovaj slučaj možda najbolje ilustruje kako Srbija shvata pomirenje i odnos prema Bosni i Hercegovini. Odlazak u Potočare jeste dobar gest, ali šta se sve dešavalo u vezi s tim događajem. Konačno, skup “Sedam hiljada”, organizovan na inicijativu 40 nevladinih organizacija, koji je trebalo da predstavlja i izraz protesta zbog odnosa srpskih vlasti prema Srebrenici i gest solidarnosti sa žrtvama, zabranjen je pod izgovorom da treba da se očuva mir, jer su neke ultradesne organizacije i Šešelj u isto vreme i na istom mestu zakazali svoje skupove. Policija je trebalo njih da onemogući pošto je njihova namera bila samo da spreče akciju “Sedam hiljada”. Šešelj je imao miting usred Beograda, pa se ništa nije dogodilo. Ovako, policija je stavila u istu ravan one koji uredno prijavljuju jedan skup i one koji hoće da ga ometu. Zar mislite da ljudi u Bosni i Hercegovini to ne vide. I još jedna stvar, to je suština, ne možete se vi izvinjavati pod vašim uslovima, tako što ćete vi odrediti kako ćete se izviniti. Naprotiv, morate da se izvinite na način koji je ubedljiv za porodice žrtava i one koji se osećaju ugroženim od tog genocida. To je isto kao da je Nemačka rekla – mi ćemo se izviniti, ali morate da znate da je do Holokausta došlo zbog rasne teorije koju nismo mi stvorili… Ovde je, dakle, reč o svojevrsnoj patologiji društvenog života: vi hoćete da se mirite i pružate ruku, a onda, na primer, zbog protivljenja srpskih vlasti u Bosni i Hercegovini, Tači ne može da dođe u Srebrenicu jer mu se ne daje viza. Kakvo je to mirenje? I, konačno, kakvo je to mirenje gde nema Dodika niti ikoga iz Banjaluke? Jer, upravo na toj teritoriji, pretpostavljam, žive mnogi ljudi koji su bili vojska bosanskih Srba. Sve je to slika regiona, mučna i mračna, ali i slika Beograda i Srbije.

Srbi za sebe inače misle da su, što bi se reklo, duševan narod, baš zato što je u svojoj istoriji neretko bio žrtva.

Možda je najveća deformacija našeg društva nedostatak njegove empatije, njegovog saosećanja sa žrtvama. Srebrenica je prvorazredna prilika da vidite koliko je naše društvo postalo u suštini bezosećajno. Želim u tom kontekstu da kažem jednu stvar. Juna 1942. godine Nemci su, na osnovu inače pogrešne informacije da je pružalo podršku atentatorima na Hajnriha, gaulajtera Moravske, doneli odluku da unište češko selo Lidice. Došli su, izdvojili 173 muškarca iznad 15 godina i streljali ih tu na licu mesta, a žene i decu poslali u logore; oko 80 odsto dece ubijeno je u logorima i većina žena, selo je razoreno. Ne postoji Čeh koji ne zna šta se dogodilo u Lidicama. A vi ubijete 8.000 Bošnjaka – za četiri dana, leševi zakopani buldožerima, sekundarne, tercijerne grobnice… – i niste svesni da je to postalo deo kolektivnog pamćenja bošnjačkog naroda. Neće biti Bošnjaka koji neće znati šta se dogodilo. Vi imate priliku da pokažete da vam je žao zbog toga, da ste zgranuti time što je urađeno, da osuđujete ljude koji su to uradili. Umesto toga, ulazite u pseudoistorijske rasprave ko je vama kada učinio nesreću, kao da će ta nesreća za koju ste odgovorni biti manja ako je neko drugi u prošlosti učinio nesreću vama. Pretvarate to isključivo u političko pitanje. Konačno, imate vlast koja uopšte nije u stanju da otvoreno kaže da to osuđuje. To pokazuje da vi niste kritični prema devedesetim, da zapravo i ne odbacujete rezultate tih devedesetih. Ovo je tipičan rezultat politike devedesetih – nemate nikakvo saosećanje za nesreću drugih.

Jesu li drugi i drugačiji?

Kada se u Srbiji danas govori o tim stvarima zaboravlja se da su dva najveća književna dela o stradanju Srba u Drugom svetskom ratu napisali Ivan Goran Kovačić, Hrvat koji je napisao Jamu, ubili su ga četnici, i Skender Kulenović, koji je napisao Stojanku majku Knežopoljku, danas bi rekli Bošnjak. Sećam se, gledao sam jednu emisiju, govorio je Branko Ćopić, kaže: “Bio je rat, jutro, vojska se spremila da ide dalje, a onda je Skender, potresen stravičnim prizorima koje su juče videli, zamolio da pročita pesmu koju je napisao”. I onda je pred celim strojem pročitao svoju pesmu. Hteo sam da kažem da mi nemamo nijednu pesmu nekog našeg pesnika o stradanju u Srebrenici, nemamo nijednog Goju našeg koji će govoriti o stradanju u Srebrenici, kao što je čuveni španski slikar učinio kroz svoje Kapričose. Nijedan naš umetnik se za to ne interesuje. Naši umetnici oplakuju samo naše mrtve, oni su potpuno indiferentni prema tuđim mrtvima. Karl Jaspers filozof, psihijatar prvo, svoj najveći uticaj ostvario je posle Drugog svetskog rata kada je napisao knjigu o nemačkoj krivici. Mi nemamo svog Jaspersa koji će nešto reći o krivici i odgovornosti srpskog naroda. Naprotiv, najugledniji naš književnik je Dobrica Ćosić, koji je taj rat ideološki osmislio i koji ga je opravdavao do svoje smrti, koji je umesto o etničkom čišćenju govorio o humanom preseljenju, koji je govorio o tome da treba konsolidovati državu bez obzira na cenu. Naše društvo je u tragičnoj situaciji. Najveći deo naše intelektualne i umetničke elite potpuno je indiferentan prema tuđem stradanju, potpuno. Ja ne vidim da je ovde neko od naših umetnika, značajnih stvaralaca, istinski potresen zbog stradanja Bošnjaka.

Sa druge strane, Srbija prihvata evropske vrednosti, naš zvaničan cilj je ulazak u EU.

Mi smo društvo zakasnele tranzicije. Kod nas je demokratska tranzicija počela više od decenije nakon pada Berlinskog zida. To treba uvek imati na umu. A povrh toga, sada se nalazimo u vrlo paradoksalnoj situaciji da se ljudi koji su bili nosioci antievropske politike danas predstavljaju kao nosioci evropske politike. Pre svega tu mislim na premijera Vučića. To je izazvalo veliku nedoumicu u Srbiji: koliko, naime, političar može da se menja, da li se suštinski menja i šta znači vratiti moralni kredibilitet za demokratske promene. Na ta pitanja ja sam, odmah da kažem, više puta dao odgovor koji je bio prilično negativan. Vlast u Srbiji danas, zapravo, nije suštinski proevropska, nego je to neka vrsta lukavstva, ona Evropu bira zato što praktično nema drugu mogućnost.

A podela Vučić – Nikolić, da li je ona po vašem mišljenju stvarna?

Potpuno je jasno da je Srpska napredna stranka podeljena. Nikolić je nosilac proruske opcije. Njega niko ne zove na Zapad, on ni u kakve posete ne ide, to je već formirano mišljenje o njemu. Sa druge strane, Aleksandar Vučić je, i formalno i po mnogim svojim postupcima, okrenut Zapadu; videli ste fascinaciju posetom Angele Merkel. On zbilja kaže: možemo mnogo da učimo od Nemaca, ali istovremeno, sa druge strane, daje krajnje konfuzne i razočaravajuće, da ne kažem nešto teže, izjave o Srebrenici. Nemačka je postala demokratska država upravo zato što se suočila sa svojom nacističkom prošlošću. Nemate ozbiljnog političara, od Adenauera do danas, koji bi u Nemačkoj branio nacistički režim, niti ono što se tada dešavalo. Ne pravim nikakvu direktnu analogiju, ali želim da istaknem da samo društvo koje je kritično prema prošlosti može da se zove demokratsko. Dakle, Vučić od Nemačke uzima privredno čudo, ali ne uzima njen odnos prema prošlosti. U svakom slučaju, Srbija je danas došla do tačke kada se vidi da je naše društvo potpuno dezorijentisano, kada su demokratski kapaciteti ekstremno slabi i kada, istovremeno, imamo ekonomsku bedu.

Pomenuli ste Rusiju, njen uticaj jača.

Što se tiče orijentacije na Rusiju, ona je istorijska. Ne radi se tu o partijskim vezama, nema u Srbiji političkih stranaka, bar ne značajnijih, koje se oslanjaju na neku rusku, najviše je proruska bila Demokratska stranka Srbije koja je danas praktično nestala sa političke scene. To je nešto drugo, to je isti koncept društva i položaja pojedinca u društvu. To je narodnjaštvo, ideja da je narod nosilac suvereniteta, da je politički pluralizam zapravo štetan, da postoje opšti narodni interesi i da je narodna volja jača od volje pojedinca. Zato Srbija ima razumevanja za Rusiju i Rusija za Srbiju. Tu se radi o jednom shvatanju društva i politike. U Srbiji se političke stranke i politički pluralizam i pravo pojedinca shvataju kao nešto nametnuto sa Zapada. Ovde se polazi od toga da političke razlike uništavaju zdravo biće naroda i da ste vi koji se protivite, na primer, spoljnoj politici Srbije, u stvari neprijatelj naroda, a ne samo neko ko ima drugu koncepciju kakva Srbija treba da bude.

Kada je reč o suočavanju sa prošlošću, ne može se zaobići suđenje za ubistvo premijera Đinđića, odnosno odbijanje da se istraži politička pozadina tog ubistva.

Kad je Koštunica došao na vlast, ljudi koji su hapšeni za vreme Sablje, Aco Tomić, bivši načelnik vojne bezbednosti, i Rade Bulatović odmah su dobili ogromnu finansijsku odštetu; to je bila jasna poruka. Setite se zatim da je Koštuničina vlada pokušala da spreči to suđenje, prvo da ukine sud, a onda je promenjen i tužilac, tako da je to bila jasna opstrukcija. Onda imate potpis jedne serije intelektualaca, doduše sve Koštuničinih političkih prijatelja, da se on ne sme zvati ni na razgovor, iako je, recimo, Toni Bler kao premijer 12 sati bio na razgovoru zbog jedne afere. Sve to šalje poruku da u Srbiji postoje građani prvog i drugog reda i nemojte misliti da policijski islednici, tužioci i sudije tu poruku ne razumeju.

Kako tumačite to da Nati Mesarović, sudiji u tom procesu, nije dato da postane advokat?

Advokati su postajali ljudi sa najstrašnijim profesionalnim biografijama pre toga. Pola državne bezbednosti svojevremeno su postali advokati. To je klasičan revanšizam, osveta zbog pokušaja reforme sudstva koja nije uspela zbog ogromnih otpora, pri čemu su neki bili fundirani, dok su drugi zapravo predstavljali odbranu pozicija, veza i kroz dugi niz godina izgrađenih klijentelističkih odnosa. Ona je rekla da piše knjigu o procesu Zoranu Đinđiću, to sam video u jednom intervjuu, veoma me zanima šta će biti u njoj.

Jedan od fenomena savremene Srbije, koji je čini se povezan sa ovim o čemu smo do sada govorili, jeste porast nasilja u društvu i porodici, naročito nad ženama. Kako to objašnjavate?

A nad decom, a nad životinjama? Najbolje je pogledati tu raspravu oko toga treba li fizički kažnjavati decu. Ako ne možete ni da zamislite koncept vaspitanja u kojem se deca fizički ne kažnjavaju, onda imate jedno zapušteno društvo puno nasilja. Iz te rasprave moglo se videti koliko se ovde nasilje smatra zapravo prirodnim. Mi jesmo društvo nasilja, imali smo ratove u kojima su činjeni nečuveni zločini. Deca su na televiziji gledala odsečene glave. U Muzeju primenjenih umetnosti ranih devedesetih direktorka Isakov je napravila izložbu slika leševa iz Vukovara. To su bile najstravičnije slike. Na tu izložbu su dolazile škole. Kad smo mi digli glas protiv toga, direktorka muzeja je rekla da će ta izložba, dok je ona živa, tu ostati. Onda je ipak neko zaključio da deca ne treba da idu na takve priredbe. Kroz sve to prošlo je naše društvo i odmah da kažem, da ne bude zabune, ako tražite jednu reč da se opiše to stanje – mi smo jedno duboko traumatizovano društvo. Čemu je doprinelo i ono bombardovanje 99. godine. Navešću vam jedan primer: ovde kad u gradu pukne guma na automobilu, svi skoče kao opareni. Drugde bi samo okrenuli glavu, ovde ljudi neprekidno očekuju da se nešto rđavo desi, traumatizovani su. I sad, umesto da smanjujete taj nivo, da smanjujete traume, da radite sa traumom, ne mislim u nekom terapijskom smislu, to se radi samo individualno, nego da gradite društvo koje će počivati na osmehu – znam da ovo zvuči neverovatno staromodno, ali sam uveren da je tako – na nekom optimizmu koji je realan, na pokazivanju alternativnih modela ponašanja, na brizi za decu, vi u suštini reprodukujete nasilje i bezosećajnost.

O odbijanju da se suočimo sa prošlošću ubedljivo govori i rehabilitacija Draže Mihailovića.

Rehabilitacije predstavljaju pokušaj da se ponovo napiše istorija. To nije nikakva slučajnost, to je vrlo svestan i sistematski pokušaj, koji se već dugo sprovodi, polako ide preko udžbenika, pa onda preko sudskih presuda, sada će ići i sa restitucijom. U tom pokušaju se zapravo relativizuje Drugi svetski rat, položaj zaraćenih strana i učešće na tim stranama, iako je istorijska istina o Drugom svetskom ratu napisana. Od sto knjiga koje govore o Drugom svetskom ratu na prostoru bivše Jugoslavija, 97 će imati vrlo slične zaključke. Ima izuzetaka, kao što je svojevremeno Nora Belof, engleska istoričarka pročetnički nastrojena, govorila da su pravi antifašisti bili četnici, zbog čega je i dobila veliki prostor u našim medijima devedesetih. Ali, to ne da nije većinsko mišljenje, nego je ekstremno manjinsko mišljenje. Ovde je osnovna teza da Srbi nije trebalo da učestvuju u tom ratu i da su stradali zato što su se borili. To je, u stvari, veličanje nacionalne izdaje. Jedan od ljudi koji je dao krupan doprinos ovom izvrtanju istorije je, na primer, Dejan Medaković, bivši predsednik Srpske akademija nauka i umetnosti u dva mandata, koji je u 100 najznamenitijih Srba stavio Milana Nedića. To je potpuno isto kao da Francuzi u 100 najznamenitijih Francuza stave maršala Petena koji je, uzgred budi rečeno, u Prvom svetskom ratu bio veći heroj nego Nedić.

Ovde se apsolutno izbegava da se kaže da je vlada Milana Nedića već do kraja avgusta 41. donela sve rasne zakone koje je imala i Nemačka. Znači, u Srbiji su vladali rasni zakoni potpuno isti kao u Nemačkoj. Evo jedne ilustracije. Oficiri bivše jugoslovenske vojske u zarobljeništvu bili su smešteni u posebne logore i nisu ubijani, jer je Hitlerova Nemačka ipak poštovala Ženevsku konvenciju. U tom času Nedić piše nemačkim vlastima i moli da se Jevreji izdvoje da ne bi loše uticali na srpske oficire. I oni bivaju razdvojeni, na molbu Nedićeve vlade, dakle. Ovde se falsifikuje istorija, ovde se Nedić prikazuje kao patriota i četnici kao pravi oslobodioci. To je povezano sa pričom o Srebrenici. Ne radi se tu samo o nedostatku empatije i raspravi o tome je li bio genocid ili ne i šta uopšte znači ta reč i slično, reč je zapravo o nedostatku prave analize i stvarne kritičnosti prema devedesetim. Srbija to isto radi i sa Drugim svetskim ratom. To vrlo loše govori o našoj eliti, ne treba za to kriviti obične ljude, ovde sad razgovaramo o našoj intelektualnoj eliti koja je trula, koruptivna, antizapadna, neobrazovana i koja sistematski pokušava da falsifikuje istoriju sopstvenog naroda.

Prava Srebrenica

Prava Srebrenica je pod zemljom. Srebrenica više neće biti grad nad zemljom i verovatno da je profesor Bogdan Bogdanović živ on bi o tome mnogo bolje od mene znao da govori, on je bio opsednut ratom sa stanovišta uništavanja gradova, uništavanja stanovništva. Napisao je konačno tri ratne knjige, kako on to zove. Prava Srebrenica je pod zemljom, ona više nikad neće biti nad zemljom i to je nažalost spomenik tim ljudima, ali i svima nama.

Novi magazin, 16.07.2015.

Blog Mijata Lakićevića, 16.07.2015.

Peščanik.net, 17.07.2015.

ZORAN ĐINĐIĆ NA PEŠČANIKU

ŽARKO KORAĆ NA PEŠČANIKU

The following two tabs change content below.

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.