Zastati…

Učinilo mi se da za razumevanje otpora u Srbiji može biti korisno jedno čitanje filma Stalker Tarkovskoga. A onda je branjenik i hranjenik Srbije koja „drugačije misli“ u besu udario kolima građanina od devedeset godina, „blokadera“. Isti je po vučimedijima prouzročitelj nesreće, zločinac, kao i svi drugi učesnici i svedoci događaja sem nevinog šofera, koji je samo hteo da vozi. Dok se stari gospodin bori za život po operaciji, nastao je užas koji se morao izraziti, i istovremeno, neki zastoj, prelom pred konačni korak, pred prelazak, u hronotop preko i posle, neka veoma fizička metafizika. Čitanje je neophodno, sve dok se vreme i okolnosti ne odluče, neki mogu i da mole. Treba zastati za gospodina Veroljuba, zaželeti mu zdravlje i brz oporavak.

I upravo zato: roman Piknik pored puta braće Strugacki, Arkadija i Borisa, ima vrlo malo veze sa filmom Andreja Tarkovskog, koji je rađen po tom romanu, a adaptaciju odnosno scenario napisala su… braća Strugacki. Reč je dakle o novom tekstu, koji su braća smatrala pogodnijim za film, jednostavnijim, udarnijem po poruci, razumljivijem. Imali su pravo sa stanovišta filma i publike, imali su pravo što se tiče Tarkovskog, koji je učinio sve da stvar zaplete do mere podnošljivosti. Okvir priče ostao je isti: posle posete Nezemaljaca, na svetu je ostalo nekoliko Zona, koje su vojske zatvorile. U zonama se dešavaju čuda, postoji (možda) i mesto gde se ispunjavaju želje, postoje i ljudi (stalkeri/stokeri), koji iz Zone iznose stvari za prodaju i tamo vode ljude da traže sreću. Stalker u filmu vodi dvojicu neuglednih tipova, pošto je izašao iz zatvora i treba mu novac. Jedan od dvojice je naučnik, drugi književnik, jedan namćor, drugi alkoholičar. Jedan sanja o Nobelovoj nagradi, drugoga muči nedostatak popularnosti. Tokom putovanja, dok ih Stalker usmerava izvodeći svoje rituale i zahtevajući potpunu poslušnost, oni vode razgovore o raznim smislima i besmislima, kao već skoro trivijalni odjek ruskih romana dva prethodna veka i filmova jednog prethodnog veka. Tarkovski se u svim svojim filmovima bori protiv iluzionizma – ništa ne sme da bude efekat, čudo mora biti inherentno pokretnoj slici, koja se u njegovim filmovima trudi da bude što nepokretnija. Zato je sve u njegovim filmovima efekat – voda, kamen, trava, magla. Zato je sumorni pejzaž zaraslih ruševina fantastična inscenacija, onostranska i vanzemaljska, i po njemu se junaci kreću kao po nepoznatoj planeti, punoj opasnosti. I pored strašnih priča i nagoveštaja niko ne strada, i Stalker polako gubi ugled sveznajućeg vodiča. Kada stignu do sobe u kojoj se ispunjavaju želje, ispostavi se da naučnik hoće da sve digne u vazduh, ali se ipak predomisli. Naučnik i književnik odbijaju da uđu u sobu i da sebi zažele sreću. Svi su se vratili i rastali, Stalker svojoj ženi i detetu-mutantu, koje zove Majmunče. On je slomljen i duboko razočaran. Reč preuzima njegova žena, mučenica koja mu ne zamera, dok dete pogledom pomera čaše i flaše. Svet izvan Zone najdepresivnija je (sovjetska) beda – ali, crni pas iz Zone došao je sa Stalkerom. Čuje se Betovenova Oda radosti.

Poruka i mogućna pouka ruše sav isiljeni stvarnosni misticizam filma, i u neobičan položaj postavljaju kritiku sovjetskog sveta, koja bi morala biti tu za primanje u ostalom svetu. Stalker odlazi u Zonu kao božji izaslanik – zato i preživljava – i odvodi ljude da nađu svoju sreću, i da počnu misliti o Bogu. Naučnik i književnik, inače mizerni pojedinci, odlaze u Zonu da negiraju Boga, i to uspešno i izvode, jer ne podležu žalosno niskim ljudskim željama. Kada bi ušli u sobu želja, pali bi u zamku, jer bi sa ispunjenjem svojih želja dobili želju da priđu Bogu – zbog loše savesti, kajanja, saznanja o nepravičnosti želje i nejednakosti koju želja proizvodi. Priznali bi svoju slabost i sebičnost, koje ih teraju Bogu. Vera, međutim, nema moći kad joj se ispreči ljudskost. Naučnik i književnik predstavljaju oblasti u kojima se istražuju i pomeraju granice istine, dok se u crkvi istina predaje i prodaje, i time gubi svaku vrednost. Razum, sumnja, eksperiment, kritika, to su oruđa ove dvojice, to su ključevi za svaki društveni ugovor i za svaki napredak namenjen svima. Sem što su ateisti, oni su i demokrate.

Stalkera su, međutim, doveli do očajanja. Braća Strugacki i Tarkovski tim likom upisuju narod, ljudstvo koje veruje, želi, i istovremeno voli ljude, životinje, prirodu… Stalker/narod je u tome paradoksalan, teško opredeljiv i lako opredeljen. Naučnik i književnik nisu zavedeni njime, ne idealizuju ga, ali nisu se ni sprijateljili sa njim. Ostaje da razmisle i pronađu zanimanje i ovostransku ljubav u čudu – u mutantskom detetu, koje je i dokaz i pokretač promene sveta.

Tarkovski je napravio sve ne bi li gledaoca uplašio. Da li je to uradio zato što se sam uplašio pozitivnog i revolucionarnog naboja koji su braća Strugacki uneli u pojednostavljen, programski tekst nekog boljeg, demokratskog socijalizma? Gledaocu danas ostaje ozbiljan i duboko opravdan podstrek da traži pravo povezivanje misli i kulture sa narodom izvan Zone vere, straha i grabljive moći.

A dok ne dođe trenutak, ostaje samo želja, ostvariva svim raspoloživim sredstvima, da gospodinu Veroljubu bude bolje.

Peščanik.net, 16.05.2026.