- Peščanik - https://pescanik.net -

Zaštitimo prirodu i politiku!

Ekološki ustanak u Beogradu, 10. april 2021, foto: Peščanik

Organizatori i učesnici Ekološkog ustanka, protestnog skupa boraca za zaštitu životne sredine, koji je 10. aprila održan u Beogradu, u jednoj stvari su saglasni sa svojim kritičarima iz vrha vlasti. I jedni i drugi misle da pitanje životne sredine nije političko pitanje. Vlast je optužila „ustanike“ da su tu temu politizovali. Nemojte to da radite, „ne politizujte pitanje ekologije“, poručila im je predsednica Vlade Ana Brnabić (TV Pink, 11.4.2021). „Pitanje životne sredine“, napisala je na Instagramu ministarka Zorana Mihajlović, „pitanje je svakog čoveka u Srbiji i generacijsko pitanje, i nikom ne donosi dobro ako se to pitanje koristi u političke svrhe. To je kao kad se koristi u političke svrhe tema kao što je nasilje nad ženama i decom ili pitanja Kosova, da biste dobili političke poene.“

To su potpuno neosnovane optužbe, uzvratili su „ustanici“ i naglasili da se oni bave životnim problemima a ne politikom. „Mesta za politiku u Ekološkom ustanku nema, a neće ga nikad ni biti, jer ona ljude deli“, rekao je jedan od organizatora protestnog skupa Aleksandar Jovanović Ćuta. „Nema politike u našem radu. Prenesite ovu poruku svojim šefovima“. Tako je ministarki Mihajlović odgovorila jedna od ekoloških aktivistkinja, glumica Bojana Novaković.

Dakle, odbojnost prema politici zajednička je i političarima na vlasti i građanima zabrinutim za životnu sredinu u Srbiji. I jedni i drugi misle da o najvažnijim problemima društva, kakav je i problem zaštite prirode, ne treba i ne može da odlučuje politika. Na taj način obe strane obeshrabruju svakog ko bi, po ugledu na „zelene“ stranke u Evropi, pokušao da jednu takvu osnuje u Srbiji. Obeshrabruje ga i novinar Politike Boško Jakšić, koji je svoj članak o „Ekološkom ustanku“ završio rečima „Dosta politike, želimo čistu prirodu“. Lepo rečeno, želim i ja čistu prirodu, voleo bih da mogu opet da se kupam u Peku između Braničeva i Tribroda, kao mnogo puta minulih godina. Ali ipak moram da pitam: kako to ostvariti, kako doći do čiste prirode, kojim sredstvima? Ako briga o životnoj sredini nije politika, šta je onda?

Prema onome što se čulo na Ekološkom ustanku, to bi mogao da bude patriotizam. Čast da prvi govori ekološkim ustanicima dobio je pesnik Ljubivoje Ršumović. On je poručio da je Srbiji potreban „ekološki patriotizam“ i pročitao pesmu pod naslovom „Protest“ specijalno napisanu za ovu priliku. Tako su prisutni odmah – a mi ostali kasnije, kad smo pesmu pročitali – dobili primer ekološko-patriotske poezije i mogli da razumeju da je ona uperena protiv svih onih koji uništavaju i zagađuju srpsku prirodu, protiv „potokoždera, izvoropija“, to jest protiv „ubica prirodopisa i geografije“, ali i protiv neprijatelja srpskog jezika i pisma, koji na njih nasrću s ciljem da na glavu izvrnu srpsku nacionalnu svest. Jer se potokožderi i izvoropije mogu začas pretvoriti u jezikoždere i ćirilicopije. „Svakog jutra u panici čekamo vest“, kaže pesnik, „da li je insekt isukao otrovnu rilicu, zagadio nam jezik, izvrnuo svest i u bezakonje gurnuo ćirilicu“.

Vidimo da patriotska ekologija povezuje zaštitu srpske prirode sa zaštitom srpske kulture i nacionalnog identiteta. Ista je to borba, isti je to patriotski zadatak, navodno s one strane politike i političkih podela. Ršumović je nasilje nad prirodom povezao sa nasiljem nad nacionalnim jezikom. Ali ono može da se veže i za štošta dugo kulturno i nacionalno, na primer za kulturu nacionalnog sećanja. O toj vezi na Ekološkom ustanku govorila je Bojana Selaković, programska direktorka Građanskih inicijativa. Okupljene je pozdravila rečima „Jedino vi demonstrirate patriotizam u ovoj i ovakvoj Srbiji“, a zatim navela primer nasilja koje preti planini Cer, gde se planira otvaranje kamenoloma. Time se, naglasila je ona, ne ugrožava samo živi svet na ovoj planini nego i jedno od najvažnijih mesta srpske nacionalne memorije, poprište čuvene Cerske bitke. Iznela je podatak da istraživanja lokacije budućeg kamenoloma počinju baš „na području koje je bilo prva linija fronta u prvim danima Cerske bitke, na zemlji u kojoj je kosti ostavilo nekoliko hiljada branilaca Cera a još više austrijskih vojnika“.

Bojana Selaković je pozvala ekološke ustanike da to ne dozvole, da se uključe u, kako je rekla, „ovu drugu Cersku bitku“, da „sačuvaju amanet onih koji su, iako malobrojni, sa ogromnom snagom i požrtvovanjem gonili neprijateljsku čizmu van Srbije“, da ne dozvole da „ovoga puta domaća srpska čizma razara planinu natopljenu krvlju“. Nije odolela iskušenju da se stavi u ulogu komandanta patriotsko-ekološke odbrane zemlje i mrtvih na Ceru i da svoj govor završi rečima Stepe Stepanovića, kojim se on obratio vojnicima pre početka slavne bitke na ovoj planini: „Ovo ne naređujem ja i vrhovna komanda, naređuje Srbija!“

Da li u ovom ekološkom patriotizmu zaista nema politike? Nema je ukoliko se prihvati rasprostranjeno uverenje da je patriotizam po svojoj prirodi fenomen izvan politike, da ga čine osećanja i dela kojima se iskazuje vernost otadžbini s one strane političkih ideologija i političkih podela. To uverenje je rasprostranjeno i u Srbiji danas, i ovde patriotizam važi kao nešto podalje od politike čak i suprotno njoj. Međutim, oni koji su proučavali patriotizam, znaju da uverenje o njegovoj navodnoj nepolitičkoj prirodi šire upravo politički ideolozi i političke stranke i pokreti. Pozivanje na patriotsko jedinstvo oduvek služi autoritarnim politikama da svoje partikularne interese predstave kao plemenitu brigu za narod i naciju s one strane banalne političke i stranačke borbe. Tome služi i patriotska ekologija, briga o životnoj sredini izmeštena u neki navodno nepolitički prostor rodoljublja. Pre nego što se Ršumović dosetio da se založi za „ekološki patriotizam“ u Srbiji, to je u Francuskoj učinila Marin Le Pen, šefica jedne od najvećih postfašističkih stranaka u savremenoj Evropi. Njena stranka je 2014. osnovala grupu „Nova ekologija“ koja je osmislila program delovanja stranke u ovoj oblasti. A programu su dali naslov „Pour une ecologie patriote“ („Za patriotsku ekologiju“).

Na Ekološkom ustanku u Beogradu istaknuta je još jedna društvena vrednost koju bi trebalo staviti u službu zaštite životne sredine – građanska solidarnost. I ona je ponuđena kao motiv koji okuplja i pokreće ljude nezavisno od politike, ako ne i protiv nje. „Shvatili smo da samo zajedno možemo i da je ključna reč solidarnost“, rekla je profesorka Biološkog fakulteta Biljana Stojković. Nasuprot ekoloških patriota, koji zaštitu prirode povezuju sa zaštitom nacionalne kulture i identiteta, profesorka Stojković je to povezala sa zaštitom ljudskih prava. Isto je voleti prirodu i život i boriti se za pravdu. U oba slučaja neophodna je građanska solidarnost. „Ona je zaštitila“, podsetila je okupljene profesorka Stojković, „i Aleksandra Obradovića, Mariju Lukić, Milana Jovanovića, ostalo nam je da se pobrinemo za pravdu Stanike Gligorijević, porodice Milivojević čiji je sin nastradao u Lučanima, za mnoge uzbunjivače koji nam otvaraju oči“. Solidarni građani su jedina brana pred samovoljom političara koji uništavaju prirodu i gaze ljudska prava. „Bićemo ovde“, poručila je „ustanicima“ ova profesorka, „da naučimo ljude koji su se predozirali vlašću šta se sme, a šta ne sme“.

Građanska solidarnost u odbrani prirode u ime života znači i solidarnost u borbi protiv podela koje nameće nacionalizam. O tome je na ovom ekološkom skupu govorila Lejla Kusturica, aktivistkinja Koalicije za zaštitu rijeka iz Sarajeva. „Mi smo ovdje s vama, jer dijelimo iste probleme. Mi se borimo za dostojanstvo običnog čovjeka. Ne dajte da nas dijele. Ako postoji ikakva podjela ona je između nas koji se borimo za zdrav život i njih kojima je profit ispred svega“, rekla je Kusturica.

Da li je ova ekološka solidarnost građana društveni angažman bez politike? Opet je odgovor – ne. Kao i ekološki patriotizam, i građanska solidarnost u odbrani prirode je utemeljena u političkoj ideologiji. Neko će se sa mnom složiti i reći: tako je, nažalost. Ali ja mislim da tu nema mesta za žaljenje. Za žaljenje je kad nemate izbora, a ovde ga ima, kao što ga ima u svakoj politici. Ovde smo pred izborom da li ćemo prihvatiti politiku koja se zalaže za odbranu životne sredine pozivajući se na jedinstvo tla, jezika i krvi, ili onu koja tu odbranu temelji na jedinstvu sveta i ljudskim pravima.

Peščanik.net, 20.04.2021.

Srodni linkovi:

Miloš Janković – Napad na zdrav razum

Miloš Janković – Ekološki politički ustanak

Vesna Rakić Vodinelić – „Kako se može prodati ili kupiti nebo, toplina zemlje?“

EKOLOGIJA

The following two tabs change content below.
Ivan Čolović, rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011) Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018).

Latest posts by Ivan Čolović (see all)