Zašto Evropska unija

Rimski ugovor je lako razumeti ako se stavi u kontekst traganja za „večnim mirom“. No, to najpre ostavljam po strani.

Pogledajmo evropske države posle Drugog svetskog rata. To je skup poraženih zemalja, što od Nemačke i drugih fašista, što od pobednika u tom ratu, što od hladnog rata. Tu su i fašističke zemlje koje nisu učestvovale u ratu, Španija i Portugal. Uz one koje su izašle iz građanskog rata sa sklonošću za diktaturu, kao Grčka. Pa sve komunističke diktature, pod vlašću Sovjetskog saveza. Dodajmo tome nekoliko neutralnih država. I ostaju Ujedinjeno kraljevstvo i Jugoslavija. Gde se ova poslednja raspala zbog neostvarenih, i očigledno neostvarivih nacionalističkih interesa. I ostaje samo Ujedinjeno kraljevstvo. Koje je upravo rešilo da doprinese evropskoj dezintegraciji.

Potrebno je, po drugom kriteriju, dodati i kolonijalne sile, koje su uglavnom izgubile svoje kolonije, u koje valja ubrojati i Rusiju, u vidu Sovjetskog saveza, sa kolonizacijom značajnog dela Evrope, koji se oslobodio posle 1989.

Koje uređenje može da obezbedi unutarevropski mir i da, uz to, ukloni kolonijalističke i imperijalističke ciljeve evropskih država? Potreban je sistem pacifikacije i komercijalizacije Evrope. Što je ostvarivo u republikanskoj konfederaciji sa vladavinom prava koja sama, za razliku od zemalja članica, nema vojsku.

To je kombinacija Kanta, Smita i Bentama. Alternativno, to je sistem evropskog odnosa snaga iz 19. veka, opisanog u Kisindžerovoj doktorskoj disertaciji, koji se raspao u dva svetska rata i u jednom hladnom ratu. To je izbor.

Zato Evropska unija. U koju se ne uklapa Rusija, po sopstvenom političkom izboru, mada ne načelno, i zapravo za čiji, Evropske unije, opstanak je potrebna saradnja ostatka sveta, Sjedinjenih država posebno. A kao što vidimo, teško je sačuvati čak i podršku Engleske.

Peščanik.net, 31.07.2018.